Deseti dan...

Najkraći put najduže traje.

Od Zlatibora sam krenuo kroz Užice ka Kadinjači. Pitao sam se kakav je taj spomen park pošto na internetu nisam našao neke fotografije pomoću kojih bih mogao kostruisati neku sliku u glavi. Malo je nejasna signalizacija u gradu ali pitajući građane nalazim pravi put koji vodi ga Bajinoj Bašti. Na par mesta put se odronio, verovatno tokom onih kiša, tako da treba voditi računa na ovom pravcu. Navodno, spomen park bi trebalo vrlo jasno da se vidi još sa puta.



Od Užica sam prošao desetak kilometara i zaista, na samom vrhu brda Kadinjača vidi se spomen park i bele stene koje se prostiru u širinu. Parkirao sam motor na parkingu ispred odmarališta koje izgleda da još radi iako se vidi da bi jedno osvežavanje dobrodošlo. Mislio sam da će i spomenik biti u sličnom stanju, ali kada sam se popeo gore osećao sam se kao na Kozari pre nedelju dana.



Park je veliki i na centralnom delu kao da stoji stari spomenik, a da je ceo spomen park napravljen oko njega. Vidi se da se ceo kompleks održava i da nije prepušten zubu vremena. Gledajući okolo i diveći se spomenicima negledajući gde stajem uspeo sam da iskrenem skočni zglob. Sreća u nesreći da je desna noga koja se na motoru koristi za zadnju kočnicu ali opet treba voziti još dosta kilometara. Odlučio sam da ignorišem to i nastavim obilazak i fotografisanje.



Moram ponovo pohvaliti Ljubu iz "PC Foto" jer iz jednog razgovora sa njim odmah znao koji bi mi fotoaparat bio najbolji za ovaj put. Čovek je bio 100% u pravu. I čak je na njegovu štetu preporučio da ne kupujem tripod jer neću imati prilike da ga koristim. Šetao sam se po parku tražeći lepe uglove i kadrove, i napravio sam mnogo fotografija.  Dovoljno je da se pomerite metar i odmah dobijate potpuno drugačiju perspektivu.

Na stenama se mogu primetiti oblici koji predstavljalju glave i lica kada se malo bolje pogleda. Oni predstavljaju borce koji su učestvovali u bitci. Između tih stena je napravljen plato u stazicama od kaldrme koji vodi u krug.



Svakako je poseban osećaj kada se šetam tim parkom, a sam raspored pruža mnogo mogućnosti za fotografisanje. Sa suprotne strane se nalaze i topovi, predpostavljam oni koji su korišćeni tokom napada. Možete ih obići kružnom popločanom stazom koja na kraju vodi nazad na parking. Ne znam koliko dugo sam se zadržao na Kadinjači ali moram reći da je osećaj bio zaista poseban, verovatno zato što nisam očekivao da je park toliko veliki. Mislim da je oko 200 metara u širini ako računamo i postavku topova. Još jedno izuzetno lepo mesto koje preporučujem da posetite. Dalje sam krenuo ka Čačku.

Do Čačka sam relativno brzo stigao. Bilo je dosta saobraćaja, a ni ograničenje brzine mi nije išlo na ruku. Opet, primenjujem isproban metod pronalaženja spomenika: tražim starije građane i pitam za smernice - provereno dobra metoda :) Naravno, "na keca" nalazim ljude koji me upućuju gde treba.

Nailazim na stazu od kaldrme koja vodi ka brdu i stubove za zastave pokraj te staze. To mora da je to. Parkiram motor na kraju te staze i, opet, stepenicama se penjem. Ulazim prvo u park koji mi deluje kao i svaki drugi u kojem ljudi šetaju pse, izađu na izlet i slično.



Ali, kada sam se popeo do dela koji nije pod drvećem video sam spomenik. Iz tri dela je i malo me podseća na acteške građevine samo manjih dimenzija. Mislim, manjih dimenzija u odnosu na njihove građevine, ali ovaj spomenik je sve samo ne mali. Mislim da je visok oko petnaestak metara. Ali stranice su, mora se priznati, malo i tom centralnoameričkom fazonu. Iako ima grafita ne obazirem se na njih već gledam da fotografišem nekoliko detalja.


Potom, pravac Kruševac i spomenik Slobodište! Krenuo sam pun entuzijazma jer sam u toku ovog dana posetio dva velika spomenika, i jedva čekam da vidim i treći. Lako nalazim put i izlazim na pravac. Koji traje. I traje. I traje... U jednom trenutku sam se zapitao gde su ta brda i planine u centralnoj Srbiji pošto ove magistrale kao da je neko lenjirom crtao po karti. Viđao sam patrole saobraćajne policije i nisam hteo da rizikujem da me zaustave tako da sam bio prinuđen da se držim ograničenja.



Napokon stižem do Kruševca. Princip "ko pita - ne skita" radi i ovaj put. Ko bude dolazio da poseti ovaj spomenik neka ga ne zbuni park u koji se ulazi sa puta, tj. parkinga. Na tom donjem delu se nalazi i mali muzej koji trenutno ne radi jer je bio poplavljen. Do spomenika sam se popeo motorom prošavši kroz park. Čini mi se da je podeljen u tri dela spojen stazama. Čudan, ali veoma zanimljiv. Šteta što muzej nije radio.

Moram priznati da je današnja vožnja bila najdosadnija do sada. Putevi su skoro bez krivina, izuzetno monotoni. Pređem po 10 kilometara a kao da se nigde nisam mrdnuo. Sutra će valjda biti bolje.