"Maraton je u glavi, isto koliko i u nogama. Dakle, samo dolazi redovno na treninge i bićeš spremna za tvoj prvi polumaraton", rekao mi je jedan mladić kada sam se priključila Adidas Running timu, sredinom maja ove godine.

Pomislila sam - ma, u redu je, dečko, ti bi samo da još jedna plavuša dolazi svake subote na trčanje, a onda... Znam takve. "Daj mi broj telefona, trebalo bi da vežbaš više, evo ja mogu da ti pomognem."

Ne zna on da ja treniram tri puta nedeljno i da mi je to trčanje samo dodatak. Ali, dopala mi se ideja da se okitim medaljom sa polumaratona.

Međutim, da li mi je manje od dva meseca dovoljno da istrčim 21,1 kilometar? Oni sa "Adidas" timom trče od septembra 2013, učestvovali su već na Beogradskom maratonu, a pripema ih naš maratonac Ivan Miškeljin

Da probam ili ne?

Šta mogu da izgubim? Osim nekoliko kilograma (jeeeee!!!!) i spavanje subotom ujutru (ali svakako ustajem da šetam psa ili da radim svake druge subota), ništa više.

Šta dobijam?

Zategnute mišiće (jeeeee!), priliku da ispitam granice svoga tela (ok, i glave), medalju (nemam tako nešto u mojoj kutiji za nakit).

Ma, nisam ja tada imala pojma šta sve dobijam! Ovo pišem prvo jutro nakon trke i bez obzira na to što me i dalje bole kolena, prepone, palčevi na oba stopala... ne skidam osmeh sa lica.

Dakle, nakon "za i protiv" liste, prijavila sam se za noćni polumaraton u Novom Sadu 28. juna, kao deo Adidas Running timu.

"Super, ponosna sam na tebe", rekla mi je moja dvanaestogodišnja ćerka, a ja sam je zamolila da tu informaciju ne šeruje na Fejsu, da o tome ne tvituje. Neka ostane u krugu porodice, da se ne blamiramo ako se mama sa Štranda vrati četvoronoške.

"Šta će ti to u životu?! Ako ti se ide u Novi Sad, ja ću da te vodim. Uveče, na tamburice, da sedimo ko ljudi i uživamo", rekao mi je moj urednik kada sam mu saopštila da ću trčati i da mi otvori bolovanje ako se posle trke ne pojavim u redakciji.

"Strava! Šta ćeš da obučeš? Imam fenomenalan šortsić i top da ti pozajmim. Idi u solarijum, da bolje izgledaš na stazi, a i na slikama." Da, da, bilo je i takvih saveta.

Mada, da budem iskrena, i meni je bilo bitno da sve bude tip-top, a to je osim kondicije podrazumevalo i stajling. Nisam se baš sunčala ali jesam vodila računa o tome da se šorts, majica i patike slažu, ali o tome kasnije.

Dakle, imala sam mesec i po dana da se spremim za moj prvi polumaraton. Nastavila sam da treniram u teretani tri puta nedeljno (trčanje na traci oko 40 minuta, plus vežbe u parteru, boks, pilates, step... kako kad), i svake subote trčanje sa Miškeljinom i ekipom na Adi, Košutnjaku ili kod bazena "Milan Gale Muškatirović".

I sve bi bilo ok, da me nije poterao maler. Od pet subotnjih treninga, koliko sam imala da odradim, na četiri sam došla pravo iz "noćnog života". Nisam od onih što zatvaraju kafane, ali razni rođendani, venčanja, Skype pozivi dragih ljudi iz druge vremenske zone... dešavali su se baš petkom uveče. Tako da sam na trčanje dolazila umorna i neispavana.

To je loše uticalo na moje samopouzdanje. Što je dan trke bio bliži, to sam ja manje verovala u svoju kondiciju - 21,1 kilometar nije malo, sve i da izdržim, kako će to uticati na moje zdravlje, na srce, zglobove, nisam uradila nikakve lekarske provere. Uh!

"Ja ti obećevam da ćeš na Vidovdan istrčati svoj prvi polumaraton i da ti ništa neće faliti", rekao mi je Ivan Miškeljin na poslednjem treningu uoči trke.

Ako se pitate šta sam jela tih dana - skoro sve. Trebalo je da povedem računa o ishrani, da se pridržavam nedeljnog menija koji smo dobijali od "Adidasa", ali svi ti rođendani, slavlja... Meso, voće i povrće sam jela bez ograničenja, smanjila sam samo porcije hleba, peciva i slatkiša (ovo poslednje mi je najteže palo).

Zato sam na dan trke, kada treba jesti hranu bogatu ugljenim hidratima (o, moje sreće!) napravila najukusnije špagete na svetu, a onda se zasladila čokoladnom bonžitom. Naravno, četiri sata pre početka maratona - bolje je biti malo gladan neko trčati punog stomaka.

Posle trke je već druga priča - slobodno se častite čime hoćete. Neki maratonci, pravi, videla sam to svojim očima u Novom Sadu, piju kokakolu kada prođu kroz cilj, a neki i pivo!

Meni, velikom sladokuscu, bila je dovoljna banana i kasnije jedan bogat sendvič.

Ukoliko neko od vas, među čitaocima ovog teksta, poželi da se spremi za polumaraton, ili neku drugu trku, neka na vreme počne da pazi na to šta jede. "Što ste lakši to ste brži, a zglobovi manje trpe", rekao mi je Miškeljin još u maju, ali...

Šta još je važno kada se pripremate? Da ne preskačete treninge, čak i kada su nakon "veselog petka". Ja nisam. To je veoma bitno za kondiciju, za mišiće koji treba da vas dovedu do cilja, ali ne samo one u nogama, morate da radite i na mišićima ruku, stomaka, leđa.

Morate da radite i na svojoj glavi. Ukoliko niste disciplinovani, ili nemate samopouzdanja, nemojte nikako trenirati sami. Priključite se nekom timu, klubu, recite treneru u teretani ili fitnes centru u koji idete, vašu nameru kako biste imali profesionalce da vam pokažu prave vežbe, ali i da vas podrže.

I nemojte da vas obeshrabre kiša, vetar ili sunce. Obucite se adekvatno i "put pod noge". Čak i ako nemate najbolju ili najlepšu opremu na svetu. "Pusti batu da trenira", rekla je jedna mama detetu koje se motalo oko mene dok sam se nakon trčanja istezala na Tašmajdanu, jednog vetrovitog dana. Možete da pretpostavite kako sam tada bila obučena kada sam ličila na "batu"!

Ako to može da preživi jedna plavuša, može svako.

Poslednje sedmice pred trku, trenirala sam pet dana, onako kako mi je rekao Ivan Miškeljin, jela i dalje gotovo sve, ali sam se trudila da spavam makar sedam sati svake noći.

U međuvremenu sam čitala na internetu iskustva drugih, koji su već istrčali polumaratone, "udavila" pitanjima jednog kolegu koji je ranije već trčao noću u Novom Sadu.

I znate šta - nemojte da se stidite ništa da pitate! Sve što mi je on rekao upijala sam kao sunđer, a na trci sam shvatila koliko je to bilo pametno.

"Jedi špagete tog dana, pij vodu i obavezno idi u WC makar pola sata pre starta. Nemoj da te ponese atmosfera na početku trke - tada svi viču, vrište, pojure... a ti samo polako, da vidiš koliko imaš snage, lako ćeš ih stići kasnije ako si u kondiciji. Pazi šta ćeš da obučeš. Pamuk nije dobar ako se mnogo znojiš, nikako duge helanke ili trenerku, a patike ne smeju da budu nove i nerazgažene."

Ovo poslednje me je namučilo. Šta obući, a da bude udobno, lepo i još da ne košta mnogo????

Nakon preturanja po ormanu, shvatila sam, kao i svaka prava žena, da to ne postoji! Imala sam sreće da je tog dana bila plata te sam odjurila u prvi autlet i kupila biciklističke bermude od lagane sintetike predviđene za sportske aktivnosti, crni top od istog materijala, bele znojnice, jer sam kod kuće već imala bele patike i bele čarape.

Spremna!

Ali... uvek jedno ali plavuši sreću kvari. Ispostavilo se da je te noći u Novom Sadu duvao vetar i da top nije bio pametno rešenje. Obukla sam "Adidas" majicu, koju sam dobila od tima sa kojim sam se prirpemala. Pink boje, slagala se uz moju crno-belu kombinaciju.

Savet samo za žene: ako nemate velike grudi, slobodno trčite bez grudnjaka, da vas ništa ne bi stezalo. Ukoliko spadate u one obdarene srećnice, pažljivo birajte brushalter za trku - da dobro drži, a da ne steže. Puna pluća su veoma bitna, a neodgovarajući grudnjak može sve da upropasti, čak i mesece pripremanja.

Svanuo je Vidovadan 2014! Na MONDU čitam tekst mojih kolega iz Info redakcije - "Šta se sve desilo na Vidovdan", jedem najukusnije špagete na svetu, oblačim se i pakujem za Novi Sad: peškir, presvlaka, maramice (vlažne i suve), četiri flašice vode koje sam ceo dan držala u zamrzivaču, sendvič sa piletinom, i omiljena čokoladica (nekoliko komada, zaslužila sam), za posle trke.

Ako ste očekivali da je jedna plavuša ponela šminku, ogledalce i nešto slično, razočaraću vas. Čemu šminka ako planiram da se tokom trke polivam vodom? Ponela sam četku za kosu i priznajem - stavila sam sjaj na usne, da se osećam kao žena, a ne kao ptica trkačica.

Pred put sam bila nepodnošljivo nervozna i jedva sam čekala da stignem u Novi Sad.

Dobila sam broj - 815. Osim broja telefona, nikada nisam imala neki drugi lični broj. Ovaj mi se učinio ok.

"Šta bi numerolog rekao na moj broj", čula sam pitanje devojke iz grupe, a nije bila plavuša. Ha!

Nakon zagrevanja, slikanja, selfija (zar da propustim tu, možda, jedinstvenu priliku), počeli smo da hodamo ka startnoj poziciji, ostalo je još nekoliko minuta do 21:45 i početka trke.

E, tu počinje moja drama!

Skoro svi se smeju, pevaju, skakuću u mestu, piju i nude mi nekakv gel koji daje snagu i koji se uzima na startu, ali i tokom trke ("Uz gutljaj vode, obavezno da ti se ne zalepi za grlo"), neku kremu za telo ("Dobra je za mišiće, olakšava napor"), ja sve odbijam ("Hvala, trčim na suvo"), bojim se da nisam alergična na nešto od toga. Takođe, osim knedle u grlu, ništa drugo nisam bila u stanju da progutam.

Onda je počelo da me boli u grudima, kao da me stegao grč, zabolela me i glava, zujalo mi u ušima. Gotovo je! Moji najstrašniji strahovi su se obistinili, ipak će da me strefi srčka.

"Šta mi je ovo trebalo, ostavila sam kod kuće maloletno dete", mislim u sebi i unezvereno tražim glavnog krivca - Miškeljina.

"To što osećaš nije zbog tvog srca, već zbog tvoje glave. Obećao sam ti da će ovo biti tvoja premijera. Kreni i uživaj večeras", rekao mi je on, a ja sama sebi: "Hajde, ovo su samo dva sata tvog života, iskoristi ih na najbolji mogući način" .

Rekla i kreeeeenuuuulaaaaa!!!

Prvi krug - 6.700 metara, istrčala sam kao od šale, ali sam se setila reči mog kolege da ne žurim. Laganim tempom, uživala sam na stazi - Dunav pored mene, zvezdano nebo iznad, čuju se aplauzi navijača , bubnjevi koje su svirali neki momci u blizini. "Wow! Kako je ovo dobro!", reklo je moje probuđeno drugo ja, ono što se ne boji srčanih i ostalih zdravstvenih problema, ono koje zna da uživa u životu!

I tako... nižu se kilometri, završavam prvu polovinu drugog kruga. Srce radi, pluća puna, nisam se umorila. Sve je ok, osim što me bole prepone. Baš, baš bole! Pokušavam da ih masiram dok trčim, uzimam čašu vode na okrepi (ne pijte odmah, zadržite u ustima kratko, da se ne biste zagrcnuli kao ja i nagutali se vazduha). Ništa ne pomaže. Boli.

"Kriza u polumaratonu nastaje oko 10, 12 kilometra", sećam se šta mi jednom rekao Miškeljin. "Tada treba usmeriti misli na nešto drugo, ne razmišljati o bolu ili umoru."

Ja sam mislila sam na moju ćerku - želim da bude ponosna na mene, zbog nje hoću tu medalju!

Stigla je u pravom trenutku još jedna pomoć. Dok sam protrčavala pored devojke sa bebom u kolicima, ona je digla ruke i povikala: "Hajde izdrži, molim te, za sve nas žene!".

Kakav vetar u leđa! Hvala gospođo!

Treći krug sam istrčala kao da mi je prvi. Brzo i lako. Hvala, dragi kolega, na savetu da se štedim za kraj. Istrčala sam 21,1 kilometar za malo više od dva sata.

Prolazak kroz cilj ne mogu da vam opišem rečima, to morate da doživite!

Kako mi je sada? I to je teško prepričati. Bol u kolenima i preponama je i dalje tu, ali i sreća, ponos, zadovoljstvo, samopouzdanje... fale mi sada reči.

I medalja je tu - da me podseti, svaki sledeći put kada prigusti, da se sve u životu može.

Nabavite sebi jednu takvu, od srca vam preporučujem. Obeležite crvenim slovom vaš prvi maraton i počnite da se pripremate.

Vidimo se na stazi!

Najnovije i najzanimljivije vesti iz sveta zabave, kulture, muzike, filma, lifestyle, putovanja i seksualnosti pratite na našoj Facebook stranici - MONDO Zabava, kao i na Twitteru @Mondo_zabava.