Nataša Kovačević. Ona je heroj, devojka koja je mnoge naučila o životu... Razoružava osmehom i pozitivnom energijom. Njena snaga volje inspiriše mnoge.

Nesreća zbog koje je pre 15 meseci ostala bez dela leve noge jeste prekinula njenu uspešnu karijeru, ali nije uništila njen pozitivni stav o životu. Naprotiv, nastavila je dalje, u drugom smeru, ali sa istom energijom sa kojom je igrala košarku. Ona nikada ne odustaje, uvek ide dalje, gleda samo napred i trudi se da napreduje na svakom koraku.

"Nikada se ne vraćam na ono što je bilo u prošlosti. Veoma sam aktivna osoba i uvek idem napred. Za mene je ovo drugi deo života, imam druge obaveze, stvari koje me ispunjavaju srećom, to je ono što me gura napred i nadam se da će tako ostati i u budućnosti. Na mestu nesreće sam odlučila da ću da se skoncentrišem samo na ono što je sada i što je ispred mene i od kada sam to rešila, ne vraćam se više na to što je bilo", poručila je nasmejana Nataša u razgovoru u MONDU uoči Nove godine.

"Mnogi su me pitali da li sanjam nesreću, da li razmišljam o tome? Apsolutno ne! To je prošlost, to je iza mene i sada su u mom životu aktuelne neke druge stvari".

A njima je posvećena - do koske.

"Ja kad zacrtam neke stvari u glavi to mora tako da bude. Dupli sam bik u horoskopu i veoma sam tvrdoglava po prirodi".

GalerijaCrvenkapa u MONDU: Nataša Kovačević naš gost!

Nataša ima mnogo obaveza, jer studira dva fakulteta - turizam na "Singidunumu" i menadžment na Fakultetu za sport u Beogradu. Kaže da joj je zanimljivo, jer joj je svaki dan drugačiji.

"Ne volim monotoniju. Svaki dan se trudim da radim nešto novo i drugačije. Imam mnogo obaveza, jer studiram na dva fakulteta, pa da se desi da imam i po dva kolokvijuma u toku istog dana. Nisam prestala ni da treniram, idem u teretanu, dobila sam sportsku protezu i vežbam svakodnevno sa svojim trenerom Bogdanom Stanojkovićem, sa kojim radim od 13. godine. Ja sam hiperaktivna i veoma je teško nekom ko je trenirao dva puta dnevno gotovo čitavog života da se odrekne toga. Takođe, ne zapostavljam ni prijatelje, trudim se da se viđam i sa njima, sada kada imam malo više slobodnog vremena", ukratko je sažela jedan prosečan dan.

Postala je ambasador FIBA, promoter KSS za žensku košarku, ali i je i osnovala fondaciju pod svojim imenom.

"Osnovala sam fondaciju sa željom da pomognem što većem broju sportista. Ona ima četiri osnovna cilja - prvi je da se pomogne sportistima u slučaju nekih težih povreda, drugi je promocija ženskog sporta, odnosno košarke, treći da pomognemo mladim talentima ne samo u sportu, već i u obrazovanju, i kao četvrti, najvažniji cilj je da se sportisti edukuju o važnosti životnog osiguranja, jer svega tri odsto njih su osigurani", rekla je Nataša i dodala da uživa u druženju sa decom na terenu i da se trudi da im ukaže na neke važni stvari i koliko sport može da ih nauči, ali i konstantno uči od njih.

Nataša je vrlo aktivna na društvenim mrežama. Tamo dobija mnogo poruka.

"Ljudi mi često pišu, mnogo je onih koji imaju iste probleme kao ja, ali me i kontaktiraju".

Nataša je ispričala da je jedna od najupečatljivijih poruka ona koju je dobila od devojčice kojoj je amputirana noga, zbog karcinoma.

"Išla sam da je posetim. Deca poput nje su pravi heroji. Ovo što ja radim zapravo nije ništa u poređenju sa tom decom. Vi kada vidite jednu takvu devojčicu kako se bori, kako staje na štake i uči da hoda, to je fantastično. Drago mi je što se ljudi javljaju i što mogu da ih ohrabrim svojim primerom da budu čak i jači nego što jesu".

"Kada čujem da nekom svojim primerom mogu da unesem optimizam, da krene da gleda drugačije na svet oko sebe, puno mi je srce. Zaista nema boljeg osećaja od toga", dodala je 20-godišnja Nataša.

Zbog svoje volje i borbe, ali i optimizma koji širi, davno je proglašena heroinom. Tvrdi da je sve to način vaspitanja.

"Porodica je kod mene broj jedan. Vrlo smo vezani i drago mi je što je tako. Svi mi zajedno nekako smo se dobro držali posle nesreće. Moja majka najteže je to podnela, ali brat i ja smo širili optimizam u tim teškim trenucima i mislim da smo to preneli i na roditelje".

Nataša je potvrdila da "sve potiče iz kuće", ali i naglasila da ju je i sport mnogo čemu dobrom naučio.

"Osim porodice, mene je vaspitavala i košarka. I zato sam mnogo puta ponovila i dalje poručujem deci sa kojima se susrećem da se bave bilo kojim sportom. Jer sport osim što utiče na pravilan razvoj, uči ljude životu, uči ih da se nikada ne predaju i da moraju konstantno da se bore da bi dostigli neko nivo".

Počela je da trenira košarku 2002. godine, baš kada je Jugoslavija u Indijanopolisu osvojila svetsko zlato. Zaljubila se tada u taj sport, ali i u reprezentativca SCG.

"Sa osam godina sam dobila priliku da upoznam košarkaša kojeg sam obožavala - Peđu Stojakovića. Plakala sam tada kao kiša. Unapred sam pripremala govor i vežbala za dan kada ću ga upoznati. I zaista kada sam ga upoznala i fotografisala se sa njim, ja sam mu izdeklamovala 'Samo da znaš da jednog dana kada ja budem igrala u WNBA ligi, obezbediću dve karte za tebe i tvoju devojku da dođete da me gledate'. Umalo se nisam onesvestila posle tog govora, ali sam rekla šta sam imala i to žmureći", ispričala je Nataša i dodala da je posle tog Svetskog prvenstva bila sigurna da će košarka biti njen život.

I sada ima svog favorita u reprezentaciji Srbije.

"Miloš Teodosić je igrač po mom ukusu. On ima to neophodno 'ludilo', zna da podigne ekipu, sjajan je asistent... Zaista ga obožavam. Mislim da je Aleksandar Đorđević od velikog igrača napravio igračinu".

Voli izlaske sa prijateljima, a u poslednje vreme neke "mirnije stvari" poput kafe sa drugaricom u kafiću. Ipak, kada želi da se dobro zabavi bira stari oprobani recept - neku od beogradskih kafana.

"Volim kafane, osećam se prijatno u toj atmosferi. To je provod po mom ukusu", kaže mlada Beograđanka i ističe da kada je reč o muzici "sluša sve osim metala", a u kafani najviše voli da čuje neku od pesama Cece Ražnatović.

Nataša je nedugo posle nesreće dobila protezu, koja joj je mnogo pomogla.

"Francuska federacija je ponudila da dođem u Pariz i probam Endolajt košarkašku protezu, uzeli su mi mere i taj proces još uvek traje. Dugujem veliku zahvalnost košarkaškoj federaciji Francuske, FIBA i KSS, jer su oni svi zajedno timski radili da bih ja dobila tu 'novu nogu'", istakla je Nataša i dodala da će početkom februara opet otići u Pariz kako bi stručnjaci "popravili" i doterali protezu i uspešno okončala taj proces dobijanjem i lista te veštačke noge, budući da sada ima samo šipku.

Nacika je dodala da će na leto odigrati neke promotivne mečeve.

"Već je zakazan basket na leto, a verovatno ću i u martu u Francuskoj odigrati neku utakmicu u svrhu promocije ženske košarke i veoma se radujem zbog toga. Tako da se vidimo na terenu", optimistično je poručila Nataša i naglasila da se i sada fantastično oseća, budući da može da skače, trči napred i unazad, da igra "u stavu".

"Zaista sam svim tim ljudima neizmerno zahvalna jer ću moći da da odigram basket sa drugarima, da sutra potrčim i normalno se igram sa svojom decom".

Čitaocima MONDA ostavila je poruku.

"Želim im mnogo sreće, zdravlja i ljubavi. To je zaista najvažnije, ma koliko izgledalo kao stereotip. Činjenica je da bez toga nema prave sreće", poručila je Nataša.

Lično, od Deda Mraza u 2015. poželela je pomalo neobičnu želju.

"Da mi pomogne da smršam u Novoj godini. Obožavam hranu i bilo bi lepo kada bi mi ispunio tu želju", poručila je na kraju razvora Nataša i svima u redakciji MONDA ulepšala novogodišnje praznike.