"Ja, ustvari, i ne znam koliko me sama gluma uopšte zanima. Kada bih ponovo počeo da živim, ko zna šta bih odabrao". Bila su to razmišljanja jednog od naših najupečatljivijih filmskih lica, glumca za koga su mnogi bili u zabludi da je naturščik, valjda zbog njegovog osobenog glumačkog izraza koji se činio nekako ležernim, gotovo neozbiljnim.
Ponekad nije bilo lako razaznati šta taj čovek tačno izgovara, i zaista, dikcija mu nije bila jača strana ali njegovim likovima se sa lakoćom verovalo, izgledalo je kao da su iz nekog dokumentarca zalutali u igrani film...
Dragomir Čumić Drago rođen je pre 77 godina u Slavoniji ali je najveći deo života proveo u Beogradu. Kao dečak, bio je izrazito nemirnog duha - veoma rano napustio je roditeljski dom i pošao u skitnju, pa je već u svojoj 14. godini sam lutao duž jadranske obale, opčinjen morem. Glad ga je primorala da se ipak predomisli i vrati školovanju.
Međutim, Drago nikako nije uspevao da sastavi celu godinu u istoj školi; promenio ih je nekoliko, da bi najzad uspeo da se domogne mature. Po dolasku u Beograd, par nedelja proveo je i u zatvoru u Padinskoj skeli, razlog - tapkanje karata. Iz svog burnog odrastanja poneo je i nadimak Čuma, koji će kasnije koristiti u svojoj karijeri, umesto prezimena.
Kao dvadesetogodišnjak, odlučio je da pokuša da se upiše na Medicinski fakultet (!), pripremio se za prijemni i - položio. Međutim, nije prošlo ni mesec dana studija, a Drago se, po sopstvenom priznanju, predomislio; više nije želeo da bude lekar, već glumac. I ako ste sada pomislili da je i prijemni na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti položio iz prve, u pravu ste!
"Profesorima na Akademiji bio sam simpatičan, iako sam bio pravi mangup", prisećao se studentskih dana, a znao je i da naglasi da je u to vreme živeo u velikoj nemaštini, snalazeći se praktično bez ikakvih prihoda.
Slično, dakle, krajnje skromno Drago Čuma je živeo i kasnije, tokom karijere - nije imao rešeno stambeno pitanje već je dugi niz godina živeo u jednom, kako ga je sam zvao, "golubarniku", bez struje i vode, ali je u šali znao da kaže kako je to dobro jer mu ne stižu računi za komunalije!
Na filmskom platnu debitovao je 1966. godine, kada mu je, u ono vreme, perspektivni sineasta Puriša Đorđević ponudio malu ulogu u svom remek-delu "San". Film je doživeo zapažen uspeh na venecijanskom festivalu, a Đorđeviću je Drago, uz Milenu Dravić, postao omiljeni saradnik među glumcima. I više od toga - njihov zajednički prijatelj Ljubiša Samardžić pričao je kako je Čuma Purišina amajlija i kako ovaj autor od tada više nije ni pokušavao da snimi film, a da se u njemu ne pojavi Drago. Njih dvojica zajedno su radili na ukupno deset filmskih projekata (pomenimo "Jutro", "Bicikliste" i "Kišu"), što me je podsetilo na priču o puno poznatijem filmskom dvojcu Skorseze - De Niro. Kad smo već kod Boba De Nira, Čuma je, baš kao i proslavljeni njujorški glumac, karakterističan po svojim grimasama, kiselom osmehu i podizanju obrva...
Čumina osobena pojava nije mogla da prođe nezapaženo, naprotiv, u prve četiri godine bavljenja filmskom glumom nanizao je uloge u 15 filmova! Tokom 70-tih godina išao je iz filma u film - igrao je policijskog inspektora u "Kiši", lopova u "Kad golubovi polete", Sirana u "Otpisanima", automehaničara u "Psu koji je voleo vozove", a pamte se i njegove epizode u TV serijama "Muzikanti" i "Grlom u jagode". Briljirao je kao otac glavne junakinje u svojevrsnoj treš komediji "Radio Vihor zove Anđeliju" (1979), u režiji Jovana Živanovića. Sa istim rediteljem snimio je i komediju "Naivko" (1975).
U "Radio Vihoru" simpatičnoj komediji o estradi, selu i radio-amaterima, pojavila se i čitava plejada javnih ličnosti, među njima, debitovao je i Koja iz (buduće) "Discipline kičme“.
Insert iz filma "Radio Vihor zove Anđeliju"
Drago Čuma se, kroz navedene filmove, profilisao kao majstor za tumačenje ljudi "sa greškom", raznoraznih likova koji su neretko predmet podsmeha u svojoj sredini. To su ponekad ruralni, ponekad urbani luzeri, ljudi koje "život nije mazio" ali koji nisu ogrubeli već se i dalje ne snalaze, pa tako upadaju u situacije iz kojih po pravilu izvuku deblji kraj. I još nešto "krasi“ većinu likova koje je Čuma ovekovečio - lenjost. Naime, i sam glumac u jednom intervjuu pre više od 30 godina priznao je da ne voli rad bilo koje vrste: "Najviše, ustvari, volim kada sam besposlen, i to zato što odlično znam šta da radim kada ne radim. Lenj sam i to je deo moje prirode...".
Tokom 80-tih ređaju se upečatljive role u filmovima kao što su „Halo taksi“, „Moljac“, „Bal na vodi“; Čuma je nezaobilazan i u serijama „Vojnici“, „Vuk Karadžić“ i „Bolji život“ (sjajna uloga Mravojeda, nastavnika likovnog). Zdravko Šotra angažovao ga je redovno, pa je tako Čuma ostavio dubok trag u filmovima „Braća po materi“, „Boj na Kosovu“, „Dnevnik uvreda 1993“... nešto mlađim gledaocima Čuma će trajno ostati u sećanju po ulozi profesora Maletića u Šotrinom „Lajanju na zvezde“ (1998). Naravno, tu su i role u potonjim filmovima ovog reditelja, „Ivkova slava“, „Pljačka Trećeg Rajha“ i, na posletku „Šešir profesora Koste Vujića“.
Insert iz filma "Lajanje na zvezde"
Svojim likovima, mahom obešenjacima, marginalcima, Drago Čuma je dodavao naročitu dozu humora ili, možda je tačnije reći, atipičnog šarma. Zanimljivo, njegovi likovi nisu važili za šarmere, niti su delovali kao snažni karakterni tipovi, a opet, Čuma ih je svojom naizgled ležernom igrom činio nekako bliskim, poznatim. U očima gledalaca ovaj glumac važio je za komičara par excellence, međutim, pojedini filmski autori u njemu su videli otelotvorenje dramskih likova karakterističnih za, recimo, Čehova.
Tome su kumovali njegova neposrednost, ambivalentna pojava, a najviše ležernost osobenog tipa - u istoj sceni, Čuma je znao da izgleda i nervozno i pomirljivo, i kao flegma i kao kolerik. Taj naročiti kvalitet činio ga je kadrim da složene karaktere tumači na sasvim osoben način.
Drugim rečima, Drago Čuma je tokom svoje karijere uspeo u nečemu što najveći broj njegovih kolega samo priželjkuje - izgradio je svoj autentični glumački stil.
Pozorišne daske Drago nije voleo, govorio je da ga teatar uopšte ne privlači, uprkos tome što je, recimo, jako voleo Čehova i njegove drame. Takođe, smatrao je da gluma nije njegova profesija, jer ona (profesija) mora da bude u skladu sa ljudskom prirodom, a Čuma nije naročito uživao u glumi. Sa druge strane, često je umeo da se izražava u stihu, da se šali, neretko na sopstveni račun. Ljudi koji ga nisu dobro poznavali uvek su imali utisak da je Drago neozbiljan, ma o čemu pričao - kada bi mu to i rekli, on bi vrteo glavom, tvrdeći da misli ozbiljno. Tu "neozbiljnost" prenosio je i na svoje filmske likove, dodajući im tu karakternu crtu gotovo bez izuzetka.
Čuma je svoje slobodno vreme rado provodio u, kako bi sam rekao, skitnji; naravno, i u beogradskim kafanama, a naročito u svojoj omiljenoj, "Znaku pitanja", prekoputa Saborne crkve - u jednom od retkih intervjua izjavio je kako sve vredno što je naučio duguje baš toj kafani.
Dragomir je glumio u više od 60 igranih filmova, a igrao je i u dvadesetak TV serija.
Poslednja dva celovečernja filma u kojima se pojavio su "Artiljero" (2012) i "Sistem" (2013), a ulogom starog direktora škole u Šotrinoj TV seriji "Šešir profesora Koste Vujića" iz 2013. zauvek se oprostio od televizijske publike. Umro je posle kratke bolesti, novembra iste godine.
Drago Čuma - još jedan biser našeg filmskog sazvežđa, potpuno svoj, autentičan, "feleričan". Ostaće u sećanju mnogih kao simpatični luzer iz komšiluka i u takvim ulogama bio je nenadmašan. Ričard Linklejter, američki sineasta (njegov "Boyhood" favorit je za ovogodišnjeg "Oskara") jednom je rekao: "Svi smo mi gubitnici, u najvećem delu svojih života". Možda je baš ta istina ono što je Čumu približilo publici, njegove likove učinilo simpatičnim, bliskim.
Kažu da nema malih i velikih uloga. Kada tako razmišljam o glumcima iz drugog ešalona, epizodistima, onima za koje se mučimo da im se prisetimo imena, često pomislim kako nema malih i velikih - glumaca.
