Kada žice stanu, priroda utihne pritajeno, a ljubitelji snežnih sportova odu da se ogreju i odmore, padinama najpoznatijeg srpskog skijališta zagospodari sasvim drugačija ekipa, koja umesto skija i daske, tera gusenice.

MONDO je imao privilegiju da ‘otaba’ turu sa timom momaka koji svakodnevno brinu o kopaoničkim stazama, ali i doživi noćno ruho ćudljivog gorostasa.

Zborno mesto Dolina sportova, 17 časova. U koloni, četiri ratraka kreću ustaljenom trasom, uz padinu ka Pančićevom vrhu. Napolju kijamet, onaj planinski, reflektori tabača se jedva probijaju kroz gustu maglu.

No, ovaj posao ne bira vremenske uslove, jer "staza je kao žena, ako je zapustiš..." počinje priču šef specijalne mehanizacije i redarske službe Bojan Čupović.

Bojan je zadužen za momke iz senke, koji zapravo čine najvažniji šraf u mašineriji koja je Kop svrstala uz rame najboljim evropskim ski centima. Uređene staze, moderne žičare, uživanje za sve koji vole "zimske radosti". Sve više gostiju je iz Bugarske, Rumunije, dolaze i Italijani, Francuzi... Upravo su staze jedan od glavnih aduta ‘krova Srbije". Ukupno oko 60 kilometara različitih težina -plave, crvene i crne, kako već umeće, kondicija i hrabrost dozvoljavaju.  

A da bi sve one bile u funkciji, treba se o njima brinuti, obrađivati ih, uređivati, kako bi ujutru, armija skijaša I bordera mogla da vozi po idealnoj ili gotovo idealnoj podlozi.

"Za skijaše je najvažnije da su staze dobre. Nije toliko bitan ni smeštaj, ni nešto drugo, najbitnija im je staza. Ako su staze dobre - oni su srećni", kaže Bojan Čupović, šef tima koja se brine o uređivanju staza. 



Došao je kao 19-godišnjak i nikada više nije napustio Kopaonik. Ne zaboravlja ni datum.

"Došao sam na Kopaonik 5. decembra 1989. godine. Moj stric, koji je tada bio direktor skijališta, pozvao me je da dođem. Pošto sam završio saobraćajnu školu, interesovala me je specijalna mehanizacija. I tako sam došao da pogledam i eto... ostao sam do danas, a juče sam napunio 46 godina", kaže Bojan za MONDO.

Tek što nam je Bojan otkrio svoje početke na Kopaoniku, nađosmo se na Pančiću, tačnije Suvom rudištu - skijaškom vrhu Srbije. Jasno je, moramo nizbrdo, ali nismo baš očekivali da će nas naši domaćini strmeknuti niz Crnu Duboku! Da, da, onu adrenalinsku, takmičarsku. U trenutku nam se omiliše i magla i mrak koji bar delimično prikriše ‘strahote’ ove padine.

I dok smo se pod ručnom odupirali ‘crnom’ nagibu, Bojan uz smešak nastavlja priču. Staze se, tabaju, tj. kako oni kažu, obrađuju, 150 i kusur skijaških dana tokom sezone. 

Šta znači obraditi stazu?

"Pre svega, uklanjanje naslaga snega, skidanje hupsera, leda ako ga ima negde... Staza treba da bude idealno ravna, bez leda. Da bude ploča... Najteže staze za obradu su Ledenice (zašto li se tako zove), Gvozdac, Crna Duboka, Bela Reka, Krčmar", priča Bojan dok ovu mašinu od 500 konjskih snaga znalački tera niz Duoku. A ona ga sluša. Zna sa njom, uz i niz brdo. 



Iza njega idu još četiri mašine, a ostale su raspoređene na drugim stazama. U funkciji je i mašina sa vitlom, koja je umnogome olakšala posao, jer ona služi za sređivanje najzahtevnijih staza, gde se treba "obračunati" sa ledom i nagibom.

"Izlazak na stazu, nikad nije isti, staza nikad nije ista. Nama je svaki put drugačije - da li je sneg vlažan, suv, da li ima leda... Ponekad kada je ovakvo vreme (vejavica), moramo da radimo po 10, 11, 12 sati. Vama, koji gledate sa strane, može ovo da izgleda kao zabava, ali, verujte, nije. Ovo je baš zahtevan posao. Za nas nema - 'ne može'. Mi moramo da budemo na stazi kakvo god da je vreme, bilo da je mirno, bilo da je kao sada, pada sneg i duva vetar, magla... Staza mora da bude spremna za skijaše!", priča Bojan, koji mašinom upravlja uz pomoć volana koji neodoljivo podseća na upravljač za video igrice.

VideoKopaonik

Bojan je zaljubljen u svoj posao i ove simpatične monstrume od mašina, koje su potpuno nove, po "poslednjoj modi". Iz Nemačke, Italije... svaka košta po nekoliko stotina hiljada evra.

Skupa je ovo zabava, pomislismo, dok Bojan već okreće gusenicu uz Crvenu Duboku. Olakšanje, opet hitamo uzbrdo. Pretabali smo onu ‘crnu’, a pretekosmo, u komadu!  

Ponekada, da bi "pobegao" iz kancelarije i birokratskog posla, ode u kabinu svog ljubimca. Kao da je na terapiji.

"Ova mašina ima 13 tona i ona ti čuva glavu. Ovo je moćna mašina i može mnogo toga. Zato prema njoj moraš da budeš nežan i ona će ti tako vratiti. Ja uživam u ovome, u ovoj kabini. Ponekad, kada me sve smori, kada mi dođu oni papiri preko glave, ja sednem u kabinu i krenem da obrađujem stazu. To me smiruje, opušta, kažem ti, uživam u ovome", kaže on i potom "ispaljuje" mudrost:

"Znaš, staza ti je kao žena", kaže šeretski.. "Ako je zapustiš, ne brineš o njoj, ode sve u... Zato moraš stazu svakodnevno da čistiš, uređuješ, glancaš, da brineš o njoj. Baš kao o ženi".

Momci, mislite o tome!

Staza se "neguje" cele godine. Kada se sneg otopi uklanjanje se kamenje i busenčići, vršI se drenaža terena, mašine se teraju na remont. Gleda se svaki šraf, svaki ležaj, gusenica. Jer, sve mora da bude tip top za sledeću sezonu. Popravnog nema. Naravno, dešavaju se sitniji problemi sa mašinama na stazi, ali vozači su dovoljno obučeni da otklone kvarove. 

Bojan je ponosan na ekipu sa kojom radi i u sve ima potpuno poverenje. Srećom, za sve ove godine nije imao nijednu veću havariju sa svojim timom. Dešavaju se sitniji incidenti, uglavnom po magli, neko se zagubi, ali se brzo i pronađe.

Kako mogu da idu po teško pristupačnom terenu, tabači učestvuju i u spasavanju ljudi, kaže Bojan i priseća se kako je ratrakom, kod Srebrnca i Jarma, uspešno "odglavio" kolonu zavejanih vozila.

"Uh, bilo je tu svega. Bila je zarobljena kolona vozila, desetine ljudi, žene i deca plaču, vrište... Tabačem sam najpre pomerio kamion, potom čistio jednu, pa drugu stranu puta. A onda smo ratracima prevezli ljude, pre svega decu i žene, na toplo".

Ko može da vozi ovo čudo, koje guta naftu (otprilike 30 litara nafte po satu)?

"Pre svega ovaj posao moraš da voliš. Zatim, da budeš hrabar i da imaš iskustva. Ovo je moćna mašina, ima 500 konjskih snaga, koliko je jaka toliko je i nežna. Potrebna je C kategorija ali i iskustvo na bagerima, utovarivačima... Ima ovde momaka koji su tu iz okolnih mesta. Sve su to dobri momci, vredni, pošteni i izdržljivi", pojašnjava Bojan. 

Radi usavršavanja i razmene iskustva, Bojan je obišao na desetine evropskih ski centara, gledao kako i šta drugi rade, ali ponosno ističe da su i stranci dolazili ovde i nešto naučili.

"Bili su nam Slovenci i Austrijanci i bili su oduševljeni. Kod njih nema toliko šuma oko staza i ovde je mnogo teže za obrađivanje. Zato im je bilo interesantno da sve vide. Mogu slobodno da kažem da smo po uređenosti staza, mehanizaciji, obučenosti ljudi - evropski skijaški centar, uz rame onim najboljim".

Za one koji, možda, imaju primedbe na to da bi staze mogle da budu upeglanije, Bojan ima spreman odgovor:

"Najpre to ne bi imalo efekta, a i ne bismo smeli da izlazimo na stazu u toku skijaškog dana, pre svega zbog bezbednosti ljudi. Možemo mi da zatvorimo stazu i prođemo tabačem, ali to bi onda bilo dobro samo za prvih 10, 20 skijaša, a onda bi se napravile rupe. Nama je bezbednost skijaša na prvom mestu i vidite i sami da su ljudi počeli da se vraćaju na Kopaonik, pre svega zato što su staze u odličnom stanju. Jedna loša sezona može da otera mnogo ljudi. Zato oko ovoga nema igre i mi smo zato tu svakodnevno".

Polako se prbližavamo odredištu. Mi završavamo, ali ne I ovi momci, koji rade u smenama. Jedna ekipa je na dužnosti od 10 ujutru do 22 časa, potom preuzima druga, pa treća smena. I tako u krug. Posle 12 sati tabanja, sledi dan odmora.

Za ovih 27 godina koliko "čuva" i "neguje" Kopaonik, Bojan je imao teških trenutaka kada je pomišljao i da ostavi mašine, ali sve je prebrodio, izdržao... I, zato, sada kaže: "Nikad ne bih radio nešto drugo!".

Iz toplih kabina tabača, iskočismo u ledenu noć. Sneg je neumoljivo vejao… Pozdravismo se sa nasmejanim domaćinima koji hitro sedoše u svoje ljubimce. Nekoliko minuta kasnije, u daljini, iz šumovitih padina Kopaonika, tek se nazirala svetlost sa ratraka. Pohode novu strminu!

*** Ovoj reportaži značajno su doprineli MONDO drugari: Jovana, Balša, Nikola, Ana, Uroš, Tanja i još jedna Tanja. Hvala svima! :))