Golden Stejt Voriorsi ove sezone su stali u red najuspešnijih timova regularnog dela sezone svih vremena... Ko su ostali?
Završen je još jedan NBA maraton, makar za 14 ekipa koje se nisu plasirale u plej-of. Subota: Toronto (4) - Vašington (5), Čikago (3) - Milvoki (6) Kauens je u svojoj tek trećoj sezoni izabran za MVP-ja, ali povreda Havličeka možda je i presudno uticala da Boston u finalu Istoka u sedam utakmica izgubi od kasnijih šampiona, Njujork Niksa. Subota: Golden Stejt (1) - Nju Orleans (8), Hjuston (2) - Dalas (7) U timu Filadelfije, čije "prolazno vreme" nakon 50 utakmica (46-4) još niko nije nadmašio, do te sezone je sve počinjalo i završavalo se sa Viltom Čemberlenom.
Preostalih 16, terminologijom atletike, ulazi na olimpijski stadion, gde treba optrčati još koji krug i onda u završnom sprintu odlučiti ko je novi šampion.
Mada ih mnogi i dalje ne uzimaju previše ozbiljno - možda zato što igraju na veliki broj poena, ili što im najbolji igrači, Stef Kari i Klej Tompson, više liče na fine momčiće iz komšiluka, nego na hladnokrvne košarkaške "ubice" - Golden Stejt Voriorsi ulaze u doigravanje sa nemalim šansama za konačni trijumf.
Oni su se pobedom nad Denverom (133:126) poslednjeg dana sezone upisali među 10 najuspešnijih timova svih vremena, a čak sedam od preostalih devet na kraju je stiglo i do šampionskog prstena.
A, to, ipak, nešto govori.
10. GOLDEN STEJT VORIORS 2014/15
SKOR: 67-15 (kod kuće 39-2, u gostima 28-13)
KONAČAN PLASMAN: ???
TRENER: Stiv Ker
NAJBOLJI IGRAČ: Stef Kari
Odavno neki tim nije "iz cuga" postavio ovoliko rekorda, što klupskih, što čitave lige. I to u standardno jakoj i ujednačenoj Zapadnoj konferenciji, gde je sedam timova upisalo 50 i više pobeda.
Predvođeni petorkom Kari, Tompson, Harison Barns, Drejmond Grin i Endru Bogut, sa trenerom debitantom Stivom Kerom, Voriorsi su ostvarili najviše pobeda u istoriji franšize (67 - prethodni rekord 59), najviše pobeda kod kuće (39 - 36), najviše pobeda u gostima (28 - 24), uz najduže nizove pobeda generalno (16), kod kuće (19) i u gostima (10).
Samo sedam ekipa u istoriji NBA prethodno je završilo regularni deo sezone sa koš-razlikom preko "plus 10" po utakmici.
Niko pre ove ekipe Golden Stejta nije imao najmanje 50 pobeda u sezoni pre, pa onda tako drastično popravio skor - sa 51 na 67, dakle za 16 pobeda. Najviše zahvaljujući Kariju, postavljeni su i rekordi franšize u broju asistencija i postignutih trojki - 883, što je treći rezultat u istoriji lige.
Naravno, Ker je od srede uveče najuspešniji trener svih vremena, makar što se tiče skora u prvoj sezoni.
9. DALAS MAVERIKS 2006/07
SKOR: 67-15 (kod kuće 36-5, u gostima 31-10)
KONAČAN PLASMAN: Prvo kolo Zapada (Golden Stejt 2:4)
TRENER: Ejveri Džonson
NAJBOLJI IGRAČ: Dirk Novicki
Dalas je u tu sezonu ušao razočaran porazom od Majamija u finalu plej-ofa 2006, gde je bio na pragu vođstva od 3:0, a izgubio seriju sa 2:4 u pobedama.
Mavsi su "otvorili" skorom 0-4, a onda nanizali neverovatne 52 pobede iz narednih 57 utakmica, uključujući serije od 12, 13 i 17 pobeda!
Dirk Novicki bio je lider iskusnog, odlično popunjenog tima, beležeći 25 poena i devet skokova po utakmici, uz šut iz igre od 50 odsto. Sasvim zasluženo postao je prvi Evropljanin koji je dobio MVP nagradu.
Međutim, Dalas je imao nesreću da u prvom kolu plej-ofa "natrči" na jedinu ekipu koju nije pobedio nijednom u regularnom delu sezone (0:3)! Golden Stejt, predvođen Beronom Dejvisom, dobio je seriju rezultatom 4:2, a Mavsi su četiri poraza doživeli prosečnom razlikom od 15 poena.
To je bila tek treća eliminacija prvog nosioca na startu plej-ofa, a prva otkako se i ta serija igra na četiri pobede.
8. LOS ANĐELES LEJKERS 1999/2000
SKOR: 67-15 (kod kuće 36-5, u gostima 31-10)
KONAČAN PLASMAN: Titula (Sakramento 3:2, Finiks 4:1, Portland 4:3, Indijana 4:2)
TRENER: Fil Džekson
NAJBOLJI IGRAČ: Šakil O'Nil
Fil Džekson doveden je u najglamurozniju NBA franšizu nakon što je ekipa "počišćena" sa terena u dva uzastopna plej-ofa (0:4 protiv Jute 1998. i 0:4 protiv San Antonija 1999) i odmah potvrdio da je majstor svog zanata.
Doduše, imao je mnogo jak tim. Šakil O'Nil bio je u punoj snazi, Kobi Brajant stekao potrebno iskustvo, a podršku su im pružali Glen Rajs, Derek Fišer, Robert Ori, Rik Foks, Brajan Šo, Horas Grent...
Lejkersi su ostvarili serije od 19, 16 i 11 pobeda i protutnjali regularnim delom sezone, ali su u plej-ofu imali dosta teži posao, pošto su u dve od četiri serije morali da igraju "majstoricu".
Do titule su došli uz čak osam poraza u plej-ofu, da bi naredne godine posle relativno skromnih 56-26 u regularnom delu, u doigravanju ubacili u "brzinu" koju niko nije mogao da prati (15-1, od toga 11-0 do velikog finala).
7. ČIKAGO BULS 1991/92
SKOR: 67-15 (kod kuće 36-5, u gostima 31-10)
KONAČAN PLASMAN: Titula (Majami 3:0, Njujork 4:3, Klivlend 4:2, Portland 4:2)
TRENER: Fil Džekson
NAJBOLJI IGRAČ: Majkl Džordan
Pošto su konačno osvojili titulu, tek u sedmoj Džordanovoj sezoni, Bulsi su u novi ciklus takmičenja ušli "napucani" samopouzdanjem, dok su najveći rivali svi redom bili na nizbrdici.
"Bed bojsi" iz Detroita su odigrali svoje, poslednja sezona Lerija Birda u Bostonu protekla je u znaku problema sa leđima, Irvin "Medžik" Džonson pozitivno je testiran na HIV virus i početkom sezone je objavio kraj karijere...
Sve ostale, uključujući vrlo dobru ekipu Klivlenda, Džordan i drugovi (Skoti Pipen, Horas Grent, Bi Džej Armstrong...) su lagano otpisivali na putu do 67 pobeda i rekorda franšize u tom trenutku.
Džordan je sa prosečno 30,1 poenom, 6,4 skokova, 6,1 asistencija i 2,3 ukradene lopte bio za nijansu slabiji nego prethodnih sezona, ali to je samo značilo da iza sebe ima kvalitetniju podršku i da više ne mora stalno da funkcioniše na najvišem broju obrtaja.
U konkurenciji Dejvida Robinsona i Karla Melouna, uzeo je svoj treći MVP trofej.
SKOR: 67-15 (kod kuće 40-1, u gostima 27-14)
KONAČAN PLASMAN: Titula (Čikago 3:0, Atlanta 4:1, Milvoki 4:0, Hjuston 4:2)
TRENER: Kej Si Džons
NAJBOLJI IGRAČ: Leri Bird
Ovaj tim Seltiksa smatra se najboljim u Birdovoj eri, što potvrđuju drugi najbolji skor u istoriji franšize, titula prvaka (narednu će osvojiti tek kroz 22 godine, sa Pirsom, Garnetom, Alenom i Rondom) i NBA rekord - 40 pobeda na svom parketu.
Jedini poraz u Boston Gardenu doživeli su početkom decembra od Portlanda (103:121), a legendarna dvorana bila je "neosvojiva tvrđava" i u plej-ofu (10-0).
Pored Birda, koji je treću sezonu zaredom proglašen za MVP-ja, okosnicu tima činili su Kevin Mekhejl i Robert Periš pod košem, a vrhunski defanzivac Denis Džonson i šuter Deni Ejndž spolja. Nekadašnji MVP Bil Volton u smiraj karijere je nekako prevazišao probleme sa povredama, odigrao 80 utakmica i poneo titulu najboljeg "šestog čoveka".
"Kelti" su imali serije od 13 i 14 pobeda, a posle "šetnje" Istokom u plej-ofu, u velikom finalu nadigrali su Hjuston Rokitse predvođene originalnim "tornjevima blizancima" - Hakimom Olajdžuvonom (213 cm) i Ralfom Sampsonom (224).
5. BOSTON SELTIKS 1972/73
SKOR: 68-14 (kod kuće 33-6, u gostima 32-8, na neutralnom terenu 3-0)
KONAČAN PLASMAN: Finale Istoka (Atlanta 4:2, Njujork 3:4)
TRENER: Tom Hajnson
NAJBOLJI IGRAČ: Dejv Kauens/Džon Havliček
Uz Dalas 2007, jedina Top 10 ekipa regularnog toka, koja na kraju nije osvojila titulu.
Iskusni bek Džon Havliček, nadolazeće zvezde Dejv Kauens i Džo Džo Vajt, kasniji NBA treneri Pol Sajlas i Don Čejni, činili su okosnicu tima koji se i dalje diči drugim najboljim skorom u gostima svih vremena.
Nedelja: Klivlend (2) - Boston (7), Atlanta (1) - Bruklin (8)
Seltiksi će sve "naplatiti" godinu dana kasnije, titulom osvojenom u obračunu sa Oskarom Robertsonom, Karimom Abdul-Džabarom i Milvoki Baksima (4:3)...
Sezona 1972/73 pamti se, inače, i po ekipi Filadelfije, koja je tada postavila još uvek aktuelni negativni rekord 9-73.
4. FILADELFIJA SIKSERS 1966/67
SKOR: 68-13 (kod kuće 28-2, u gostima 26-8, na neutralnom terenu 14-3)
KONAČAN PLASMAN: Titula (Sinsinati 3:1, Boston 4:1, San Francisko 4:2)
TRENER: Aleks Hanum
NAJBOLJI IGRAČ: Vilt Čemberlen
Bilo je to vreme mnogo drugačije i manje NBA lige, u odnosu na modernu eru.
Dovoljno je reći da se takmičilo samo 10 timova, od kojih je osam išlo u plej-of, a da su Zapadnu konferenciju morali da popunjavaju Čikago i Detroit. Geografski su tamo zaista pripadali jedino Los Anđeles Lejkersi i San Francisko Voriorsi.
Nedelja: Memfis (5) - Portland (4), LA Klipers (3) - San Antonio (6)
Ispostavilo se da je ključnu promenu napravio novi trener Aleks Hanum, čiji stav je bio da se do titule može samo kolektivnijom igrom i on je posle nekoliko žestokih sukoba uspeo da ubedi Vilta da se podredi ekipi.
Čemberlen je drastično smanjio broj šuteva i sa 24 poena po utakmici pao na minimum karijere, ali je zato realizovao bezmalo 70 odsto pokušaja iz igre i imao, za centra, fenomenalnih osam asistencija po utakmici. Primat u skokovima i blokadama se podrazumevao.
Hal Grir, Čet Voker i Bili Kaningem uz Čemberlena su činili kvartet igrača sa prosekom od dvadesetak poena, a tim je postizao 125 poena po meču.
3. ČIKAGO BULS 1996/97
SKOR: 69-13 (kod kuće 39-2, u gostima 30-11)
KONAČAN PLASMAN: Titula (Vašington 3:0, Atlanta 4:1, Majami 4:1, Juta 4:2)
TRENER: Fil Džekson
NAJBOLJI IGRAČ: Majkl Džordan
Već na početku sezone (12-0, 17-1) bilo je jasno da su Bulsi motivisani da odbrane titulu, nakon što je Džordanovim povratkom iz "penzije" 1995. započet drugi trogodišnji šampionski ciklus, posle onog 1991-93.
Njihov skor 39-2 kod kuće, deli drugo mesto na "večnoj listi", iza pomenutih 40-1 Seltiksa 1985/86.
Četiri utakmice pre plej-ofa imali su skor 68-10, a onda doživeli tri poraza i tako propustili istorijsku šansu, da vežu dve sezone sa 70 ili više pobeda. Više o ovoj generaciji u daljem toku top liste...
2. LOS ANĐELES LEJKERS 1971/72
SKOR: 69-13 (kod kuće 36-5, u gostima 31-7, na neutralnom terenu 2-1)
KONAČAN PLASMAN: Titula (Čikago 4:0, Milvoki 4:2, Njujork 4:1)
TRENER: Bil Šerman
NAJBOLJI IGRAČ: Džeri Vest
Njihov rekord od 69 pobeda oborili su Čikago Bulsi posle 24 godine, ali trijumfalnoj seriji od 33 utakmice (od skora 6-3 do 39-3) niko nije prišao ni blizu, osim, donekle, Majami Hita sa Džejmsom, Vejdom i Bošom (27 uzastopnih pobeda u sezoni 2012/13).
Lejkersi su na početku sezone ostali bez odličnog krila Eldžina Bejlora (pokidao Ahilovu tetivu), ali to ih uopšte nije poremetilo.
Džeri Vest, čija silueta je baš u to vreme iskorišćena za novi logo NBA lige, činio je ubitačan bekovski par sa Gejlom Gudričom, dok je već vremešni Vilt Čemberlen - u strategiji Bila Šermana fokusiranoj na postizanje lakih poena iz kontranapada - bio zadužen za odbranu, skok i "duge lopte" napred, bekovima i krilima.
"Jezeraši" su ostali neporaženi u novembru i decembru, a na nivou cele sezone su imali pozitivnu koš-razliku od 12,3 poena po utakmici, što je važeći NBA rekord.
Član tog tima bio je i Pet Rajli, trofejni trener "Šoutajm" generacije Lejkersa 80-ih.
1. ČIKAGO BULS 1995/96
SKOR: 72-10 (kod kuće 39-2, u gostima 33-8)
KONAČAN PLASMAN: Titula (Majami 3:0, Njujork 4:1, Orlando 4:0, Sijetl 4:2)
TRENER: Fil Džekson
NAJBOLJI IGRAČ: Majkl Džordan
Najuspešnija sezona jednog tima u istoriji NBA lige (72-10 do plej-ofa, 87-13 ukupno) nosi dubok pečak "letećeg Majkla", koji se posle treće uzastopne titule 1993. godine oprostio od košarke usled gubitka motiva, proisteklog najviše iz tragične smrti oca (ubila su ga dvojica tinejdžera).
Džordan se potom oprobao kao bejzbol igrač, time ispunivši davnašnji očev san, ali se sticajem okolnosti povukao iz tog sporta u martu 1995. i odmah šokirao svet odlukom da se vrati košarci, švarcenegerovskim saopštenjem za javnost, od svega tri reči: "I'm back".
Do tada prosečan tim Bulsa, sa njim je u poslednjem mesecu regularnog dela sezone izbio na peto mesto Istoka, ali se u polufinalu konferencije isprečio odlični Orlando, sa Šakilom O'Nilom, Penijem Hardavejom i nekadašnjim krilnim centrom Čikaga Horasom Grantom.
Džordan je taj poraz pretvorio u motivaciju da već na početku sezone 1995/96 bude na vrhuncu svojih moći.
Ponovo je oformio ubitačni tandem sa Skotijem Pipenom. Tokom leta im je pridodat Denis Rodman, kao specijalista za skokove koji u San Antoniju nije mogao da pronađe zajednički jezik sa Gregom Popovićem, a tu su bili i vredni Ron Harper na poziciji plejmejkera, sjajni šuter Stiv Ker (sada trener Golden Stejta) i, naravno, zvezda evropske košarke, po mnogo čemu jedinstveni Toni Kukoč, te sezone najbolji "šesti čovek" lige.
Sa takvim igračima, na "petici" su im dovoljne bile "drvoseče" Longli i Venington.
Skor Bulsa tokom sezone kretao se na sledeći način: 23-2, 41-3, 48-5, 54-6, 60-7, 66-8, 70-9, 71-10, 72-10.
Osmi, deveti i deseti poraz doživeli su sa po jednim poenom razlike (Toronto 108:109, Šarlot 97:98, Indijana 99:100), tako da je malo falilo da njihov učinak bude još impresivniji i još teže dostižan.
Ukupno 33 pobede u gostima su aktuelni rekord lige, a 39 pobeda kod kuće drugi rezultat u istoriji, zajedno sa njihovim dometom iz sezone 1996/97 i učinkom Golden Stejta iz ove sezone.
Na putu do finala plej-ofa izgubili su samo jedan meč (od Njujorka u produžetku), da bi u velikom finalu sa 4:2 pobedili sjajne Sijetl Supersonikse, sa Gerijem Pejtonom, Šonom Kempom, Hersijem Hokinsom, Detlefom Šrempfom, Semom Perkinsom...
Bulsi su 1996. imali MVP-ja regularnog dela sezone i plej-ofa (Džordan), dvojicu igrača u idealnoj petorci lige (Džordan i Pipen), prvog strelca (Džordan), prvog skakača (Rodman), najbolju rezervu (Kukoč), najboljeg trenera (Džekson) i trojicu u idealnoj defanzivnoj petorci (Džordan, Pipen, Rodman). Neponovljivo?!