Parker dvostruki strelac!? Tu u startu nešto smrdi!

On je ili u ofsajdu ili krade golove drugima. Sada je postigao dva. Čista kao suza.

Nije to baš sasvim normalno, zar ne?

Čim je nenormalno, onda je i sumnjivo. Ok. Da li je namešteno?

Nije, jer nema dokaza. Bar za sada.

Kao što ih nije bilo ni za onu čuvenu "rokambolesku" Bežanije i Partizana. Kada je Terzić odvukao Klementea iz Železnika da ne prisustvuje spektakularnom preokretu gostiju. Izostali su dokazi i za džentlmenski dogovor o razmeni pobeda Vojvodine i Jagodine. Jednima je prioritet bilo prvenstvo, a drugima kup. Jasno kao dan, ali na nivou pretpostavke.

Postoji li dokaz da je OFK svesno prepustio bodove Spartaku da bi Zvezda imala lak posao protiv Subotičana? Naravno, ne.

Ne trpajte u ovaj koš utakmicu Partizana protiv Pazara. Tu se radilo o sudijskoj lakrdiji, a ne o dogovoru klubova. Da li je Vladimir Nedeljković svirao po notama Karadžića, Đurića, Platinija ili Zeke Rodžersa, nećemo saznati nikada. Ostaće pod velom misterije da li je Duronjićev šut zalutao slučajno u mrežu onda kad je Despotović vređao Zapad. Kao i to da li bi Partizan stigao do 3:3 u Čačku, da je Rad uzeo pare i pustio Napredak.

Sve nenormalno. Dakle, sumnjivo. Recite slobodno da je namešteno, ako želite. Ja neću, jer nemam dokaze.

Svi vi koji prozivate novinare za odsustvo hrabrosti i morala, izađite slobodno ispred pseudonima. Jasno i glasno recite: "Da, namešteno je!". Pojavite se ispred kamere i otkrijte nam Ameriku. Pokrenite revoluciju. Uđite u istoriju. Obezbedite sebi mesto među besmrtnima.

Preklinjem vas, razrešite misteriju bermudskog trougla korupcije u srpskom fudbalu! Pomerite nas dalje od sumnje i pretpostavki.

Mučeni Milivoj Mirkov. On više ne zna ni šta je rekao, ni šta sme da kaže da je rekao. Podsetio me na Ivana Ćurkovića u "Insajderu".

Da, znam šta je "tri za tri". Ustvari, nemam pojma. Znam da nemam pojma.

U nedostatku dokaza, ostaje lični utisak.

Uzmi ili ostavi.

Slobodan Bobe Pavković je čovek koji se ponašanjem, stavovima i mentalitetom nikako ne uklapa u srpski fudbalski cirkus. Jedan od onih sa kojima je milina voditi dijalog. U studiju, avionu ili bašti restorana. Uvek odmeren i skroman. Sasluša, pa kaže. Bez ružnih reči i poštapalica.

Entuzijasta prefinjenih manira. Poput paleontologa, svaku utakmicu shvata kao neistraženu vrstu. Satima studira detalje, ispitujući suštinu. Fanatik.

Nedavno, na profi licenci u Pazovi, Deki Stanković je prekinuo predavanje:

"Ljudi, batalite demagogiju. Upalite TV i slušajte analizu Bobeta Pavkovića".

Vodio je generaciju Baste, Jankovića, Mrđe, Krasića i ostalih iz klase ’84 u omladinskoj reprezentaciji Srbije. Pobegao je zbog Đore. Prvi koji se suprotstavio diktatorskom režimu. Kada se vratio, pitao me da mu preporučim neko mesto u srpskom fudbalu. I preporučio sam mu:

"Bobe, što dalje odavde".

Zvao me je u nedelju oko 18.15. Bio je vrlo kratak:

"Odoh. Negde daleko".

Ukoliko je namešteno na Vračaru, svaki od onih šest golova je šamar u lice Zvezdinom navijaču. Pazite - ukoliko.

U moru pisama koje sam dobio posle utakmice, bilo je i onih zlonamernih. Kao i uvek. Odišu mržnjom i rečnikom ulice.

U jednima piše "Toletovac". U drugima "Terzićevac". Zar to nije najveća satisfakcija?

Ima i onih koji znaju da je namešteno. Pozivaju se na dobro obaveštene izvore. Nude dokaze. Razume se, potpisani su inicijalima. Eventualno nadimkom.

Poštujem samo ona napisana srcem. Punim imenom i prezimenom. Evo jednog.

Dušan Kuzmanović:

"Jednog martovskog popodneva davne ’79, Zvezda je izgubila od Hajduka iz Splita. Počasni gol beše delo Duleta Savića. Iste večeri, ugledah svetlost dana u dadoše mi ime po njemu. Da ga nosim časno i pošteno čitavog života. Takođe davne ’86, prvi put kročih na Marakanu. Zvezda je dobila Iraklis u prijateljskoj utakmici. Dočekah i sezonu iz snova. Bio sam na stadionu protiv Grashopersa, Glazgova i Drezdena. Nisam išao sa ocem u Bari, ali sam se osetio kao deo istorije. Đurđevdan ’95. Prvi put se lomio kolač u našem domu. Nisam mogao da prisustvujem preokretu u režiji Kovačevića i Stojkovskog u istorijskom 100. Derbiju protiv Večitog rivala. Prođoše i sankcije. Nađoh se među 60.000 srećnika koji su u ekstazi skakali posle 120 minuta rovovske borbe sa Kajzerslauternom. Klicali smo Dekiju i grozničavo čekali duel sa Ronaldovom Barsom. U nastupajućim godinama bio sam svedok uspona i padova voljenog kluba, ali sam tek posle PSV-a i Zenita osetio da Zvezda polako odlazi od mene. Prozivali su sa tribina legendu kluba, kap je prelila čašu. Probao sam sve, da vratim emociju. Čak sam i svog sina odveo na prvenstvenu premijeru protiv Spartaka. Da mu pred punom Marakanom usadim navijački nerv. Želeo sam da produži familijarnu ljubav prema Zvezdi, nadajući se da bi ta varnica i u meni potpalila vatru koja jenjava. Uzalud. Boli saznanje da on neće osetiti ni delić radosti, ljubavi i ushićenja koje sam ja doživeo od Hajduka i Iraklisa, preko Barija i Tokija, do Đurđevdana i Barselone. Od danas, naša Zvezda više ne postoji. Sve može da se sakrije. Svakoga možete da prevarite, ali dete nikada. Sine moj i sinovi moje generacije, nemojte nikada zaboraviti da je nekada postojao jedan veliki klub. Evropska Zvezda kojoj su se vaši očevi i dede klanjali. I koji su verovali u nju".

Drumovi odoše, a ja osta...

Najavio sam Gorana Ješića uživo u emisiji. Pojavio se Milivoj Mirkov. Čik dokažite da to ipak nije bio Ješić.

Parker dvostruki strelac!? Tu u startu nešto smrdi!

On je ili u ofsajdu ili krade golove drugima. Sada je postigao dva. Čista kao suza.

Nije to baš sasvim normalno, zar ne?

Čim je nenormalno, onda je i sumnjivo. Ok. Da li je namešteno?

Nije, jer nema dokaza. Bar za sada.

Kao što ih nije bilo ni za onu čuvenu "rokambolesku" Bežanije i Partizana. Kada je Terzić odvukao Klementea iz Železnika da ne prisustvuje spektakularnom preokretu gostiju. Izostali su dokazi i za džentlmenski dogovor o razmeni pobeda Vojvodine i Jagodine. Jednima je prioritet bilo prvenstvo, a drugima kup. Jasno kao dan, ali na nivou pretpostavke.

Postoji li dokaz da je OFK svesno prepustio bodove Spartaku da bi Zvezda imala lak posao protiv Subotičana? Naravno, ne.

Ne trpajte u ovaj koš utakmicu Partizana protiv Pazara. Tu se radilo o sudijskoj lakrdiji, a ne o dogovoru klubova. Da li je Vladimir Nedeljković svirao po notama Karadžića, Đurića, Platinija ili Zeke Rodžersa, nećemo saznati nikada. Ostaće pod velom misterije da li je Duronjićev šut zalutao slučajno u mrežu onda kad je Despotović vređao Zapad. Kao i to da li bi Partizan stigao do 3:3 u Čačku, da je Rad uzeo pare i pustio Napredak.

Sve nenormalno. Dakle, sumnjivo. Recite slobodno da je namešteno, ako želite. Ja neću, jer nemam dokaze.

Svi vi koji prozivate novinare za odsustvo hrabrosti i morala, izađite slobodno ispred pseudonima. Jasno i glasno recite: "Da, namešteno je!". Pojavite se ispred kamere i otkrijte nam Ameriku. Pokrenite revoluciju. Uđite u istoriju. Obezbedite sebi mesto među besmrtnima.

Preklinjem vas, razrešite misteriju bermudskog trougla korupcije u srpskom fudbalu! Pomerite nas dalje od sumnje i pretpostavki.

Mučeni Milivoj Mirkov. On više ne zna ni šta je rekao, ni šta sme da kaže da je rekao. Podsetio me na Ivana Ćurkovića u "Insajderu".

Da, znam šta je "tri za tri". Ustvari, nemam pojma. Znam da nemam pojma.

U nedostatku dokaza, ostaje lični utisak.

Uzmi ili ostavi.

Slobodan Bobe Pavković je čovek koji se ponašanjem, stavovima i mentalitetom nikako ne uklapa u srpski fudbalski cirkus. Jedan od onih sa kojima je milina voditi dijalog. U studiju, avionu ili bašti restorana. Uvek odmeren i skroman. Sasluša, pa kaže. Bez ružnih reči i poštapalica.

Entuzijasta prefinjenih manira. Poput paleontologa, svaku utakmicu shvata kao neistraženu vrstu. Satima studira detalje, ispitujući suštinu. Fanatik.

Nedavno, na profi licenci u Pazovi, Deki Stanković je prekinuo predavanje:

"Ljudi, batalite demagogiju. Upalite TV i slušajte analizu Bobeta Pavkovića".

Vodio je generaciju Baste, Jankovića, Mrđe, Krasića i ostalih iz klase ’84 u omladinskoj reprezentaciji Srbije. Pobegao je zbog Đore. Prvi koji se suprotstavio diktatorskom režimu. Kada se vratio, pitao me da mu preporučim neko mesto u srpskom fudbalu. I preporučio sam mu:

"Bobe, što dalje odavde".

Zvao me je u nedelju oko 18.15. Bio je vrlo kratak:

"Odoh. Negde daleko".

Ukoliko je namešteno na Vračaru, svaki od onih šest golova je šamar u lice Zvezdinom navijaču. Pazite - ukoliko.

U moru pisama koje sam dobio posle utakmice, bilo je i onih zlonamernih. Kao i uvek. Odišu mržnjom i rečnikom ulice.

U jednima piše "Toletovac". U drugima "Terzićevac". Zar to nije najveća satisfakcija?

Ima i onih koji znaju da je namešteno. Pozivaju se na dobro obaveštene izvore. Nude dokaze. Razume se, potpisani su inicijalima. Eventualno nadimkom.

Poštujem samo ona napisana srcem. Punim imenom i prezimenom. Evo jednog.

Dušan Kuzmanović:

"Jednog martovskog popodneva davne ’79, Zvezda je izgubila od Hajduka iz Splita. Počasni gol beše delo Duleta Savića. Iste večeri, ugledah svetlost dana u dadoše mi ime po njemu. Da ga nosim časno i pošteno čitavog života. Takođe davne ’86, prvi put kročih na Marakanu. Zvezda je dobila Iraklis u prijateljskoj utakmici. Dočekah i sezonu iz snova. Bio sam na stadionu protiv Grashopersa, Glazgova i Drezdena. Nisam išao sa ocem u Bari, ali sam se osetio kao deo istorije. Đurđevdan ’95. Prvi put se lomio kolač u našem domu. Nisam mogao da prisustvujem preokretu u režiji Kovačevića i Stojkovskog u istorijskom 100. Derbiju protiv Večitog rivala. Prođoše i sankcije. Nađoh se među 60.000 srećnika koji su u ekstazi skakali posle 120 minuta rovovske borbe sa Kajzerslauternom. Klicali smo Dekiju i grozničavo čekali duel sa Ronaldovom Barsom. U nastupajućim godinama bio sam svedok uspona i padova voljenog kluba, ali sam tek posle PSV-a i Zenita osetio da Zvezda polako odlazi od mene. Prozivali su sa tribina legendu kluba, kap je prelila čašu. Probao sam sve, da vratim emociju. Čak sam i svog sina odveo na prvenstvenu premijeru protiv Spartaka. Da mu pred punom Marakanom usadim navijački nerv. Želeo sam da produži familijarnu ljubav prema Zvezdi, nadajući se da bi ta varnica i u meni potpalila vatru koja jenjava. Uzalud. Boli saznanje da on neće osetiti ni delić radosti, ljubavi i ushićenja koje sam ja doživeo od Hajduka i Iraklisa, preko Barija i Tokija, do Đurđevdana i Barselone. Od danas, naša Zvezda više ne postoji. Sve može da se sakrije. Svakoga možete da prevarite, ali dete nikada. Sine moj i sinovi moje generacije, nemojte nikada zaboraviti da je nekada postojao jedan veliki klub. Evropska Zvezda kojoj su se vaši očevi i dede klanjali. I koji su verovali u nju".

Drumovi odoše, a ja osta...

Najavio sam Gorana Ješića uživo u emisiji. Pojavio se Milivoj Mirkov. Čik dokažite da to ipak nije bio Ješić.

Parker dvostruki strelac!? Tu u startu nešto smrdi!

On je ili u ofsajdu ili krade golove drugima. Sada je postigao dva. Čista kao suza.

Nije to baš sasvim normalno, zar ne?

Čim je nenormalno, onda je i sumnjivo. Ok. Da li je namešteno?

Nije, jer nema dokaza. Bar za sada.

Kao što ih nije bilo ni za onu čuvenu "rokambolesku" Bežanije i Partizana. Kada je Terzić odvukao Klementea iz Železnika da ne prisustvuje spektakularnom preokretu gostiju. Izostali su dokazi i za džentlmenski dogovor o razmeni pobeda Vojvodine i Jagodine. Jednima je prioritet bilo prvenstvo, a drugima kup. Jasno kao dan, ali na nivou pretpostavke.

Postoji li dokaz da je OFK svesno prepustio bodove Spartaku da bi Zvezda imala lak posao protiv Subotičana? Naravno, ne.

Ne trpajte u ovaj koš utakmicu Partizana protiv Pazara. Tu se radilo o sudijskoj lakrdiji, a ne o dogovoru klubova. Da li je Vladimir Nedeljković svirao po notama Karadžića, Đurića, Platinija ili Zeke Rodžersa, nećemo saznati nikada. Ostaće pod velom misterije da li je Duronjićev šut zalutao slučajno u mrežu onda kad je Despotović vređao Zapad. Kao i to da li bi Partizan stigao do 3:3 u Čačku, da je Rad uzeo pare i pustio Napredak.

Sve nenormalno. Dakle, sumnjivo. Recite slobodno da je namešteno, ako želite. Ja neću, jer nemam dokaze.

Svi vi koji prozivate novinare za odsustvo hrabrosti i morala, izađite slobodno ispred pseudonima. Jasno i glasno recite: "Da, namešteno je!". Pojavite se ispred kamere i otkrijte nam Ameriku. Pokrenite revoluciju. Uđite u istoriju. Obezbedite sebi mesto među besmrtnima.

Preklinjem vas, razrešite misteriju bermudskog trougla korupcije u srpskom fudbalu! Pomerite nas dalje od sumnje i pretpostavki.

Mučeni Milivoj Mirkov. On više ne zna ni šta je rekao, ni šta sme da kaže da je rekao. Podsetio me na Ivana Ćurkovića u "Insajderu".

Da, znam šta je "tri za tri". Ustvari, nemam pojma. Znam da nemam pojma.

U nedostatku dokaza, ostaje lični utisak.

Uzmi ili ostavi.

Slobodan Bobe Pavković je čovek koji se ponašanjem, stavovima i mentalitetom nikako ne uklapa u srpski fudbalski cirkus. Jedan od onih sa kojima je milina voditi dijalog. U studiju, avionu ili bašti restorana. Uvek odmeren i skroman. Sasluša, pa kaže. Bez ružnih reči i poštapalica.

Entuzijasta prefinjenih manira. Poput paleontologa, svaku utakmicu shvata kao neistraženu vrstu. Satima studira detalje, ispitujući suštinu. Fanatik.

Nedavno, na profi licenci u Pazovi, Deki Stanković je prekinuo predavanje:

"Ljudi, batalite demagogiju. Upalite TV i slušajte analizu Bobeta Pavkovića".

Vodio je generaciju Baste, Jankovića, Mrđe, Krasića i ostalih iz klase ’84 u omladinskoj reprezentaciji Srbije. Pobegao je zbog Đore. Prvi koji se suprotstavio diktatorskom režimu. Kada se vratio, pitao me da mu preporučim neko mesto u srpskom fudbalu. I preporučio sam mu:

"Bobe, što dalje odavde".

Zvao me je u nedelju oko 18.15. Bio je vrlo kratak:

"Odoh. Negde daleko".

Ukoliko je namešteno na Vračaru, svaki od onih šest golova je šamar u lice Zvezdinom navijaču. Pazite - ukoliko.

U moru pisama koje sam dobio posle utakmice, bilo je i onih zlonamernih. Kao i uvek. Odišu mržnjom i rečnikom ulice.

U jednima piše "Toletovac". U drugima "Terzićevac". Zar to nije najveća satisfakcija?

Ima i onih koji znaju da je namešteno. Pozivaju se na dobro obaveštene izvore. Nude dokaze. Razume se, potpisani su inicijalima. Eventualno nadimkom.

Poštujem samo ona napisana srcem. Punim imenom i prezimenom. Evo jednog.

Dušan Kuzmanović:

"Jednog martovskog popodneva davne ’79, Zvezda je izgubila od Hajduka iz Splita. Počasni gol beše delo Duleta Savića. Iste večeri, ugledah svetlost dana u dadoše mi ime po njemu. Da ga nosim časno i pošteno čitavog života. Takođe davne ’86, prvi put kročih na Marakanu. Zvezda je dobila Iraklis u prijateljskoj utakmici. Dočekah i sezonu iz snova. Bio sam na stadionu protiv Grashopersa, Glazgova i Drezdena. Nisam išao sa ocem u Bari, ali sam se osetio kao deo istorije. Đurđevdan ’95. Prvi put se lomio kolač u našem domu. Nisam mogao da prisustvujem preokretu u režiji Kovačevića i Stojkovskog u istorijskom 100. Derbiju protiv Večitog rivala. Prođoše i sankcije. Nađoh se među 60.000 srećnika koji su u ekstazi skakali posle 120 minuta rovovske borbe sa Kajzerslauternom. Klicali smo Dekiju i grozničavo čekali duel sa Ronaldovom Barsom. U nastupajućim godinama bio sam svedok uspona i padova voljenog kluba, ali sam tek posle PSV-a i Zenita osetio da Zvezda polako odlazi od mene. Prozivali su sa tribina legendu kluba, kap je prelila čašu. Probao sam sve, da vratim emociju. Čak sam i svog sina odveo na prvenstvenu premijeru protiv Spartaka. Da mu pred punom Marakanom usadim navijački nerv. Želeo sam da produži familijarnu ljubav prema Zvezdi, nadajući se da bi ta varnica i u meni potpalila vatru koja jenjava. Uzalud. Boli saznanje da on neće osetiti ni delić radosti, ljubavi i ushićenja koje sam ja doživeo od Hajduka i Iraklisa, preko Barija i Tokija, do Đurđevdana i Barselone. Od danas, naša Zvezda više ne postoji. Sve može da se sakrije. Svakoga možete da prevarite, ali dete nikada. Sine moj i sinovi moje generacije, nemojte nikada zaboraviti da je nekada postojao jedan veliki klub. Evropska Zvezda kojoj su se vaši očevi i dede klanjali. I koji su verovali u nju".

Drumovi odoše, a ja osta...

Najavio sam Gorana Ješića uživo u emisiji. Pojavio se Milivoj Mirkov. Čik dokažite da to ipak nije bio Ješić.