Bio sam premlad za Maradonu, a prestar za Mesija

Ne baš kao Sonic Youth koji u pesmi Kill Your Idols poručuju da se bliži kraj sveta i da je vreme da ubiješ svog idola, ali uradio sam sasvim dovoljno u životu da ubijem i samu mogućnost da pronađem novog fudbalskog idola.

Postao sam sportski novinar, to prvo, a onda sam i napunio 30 godina. Dobro, pre par godina sam napunio 30...

Jednostavno, za Dijega Maradonu sam bio premlad, a kad sam donekle shvatio šta je fudbal i šta je Maradona, on je rešio da baci kamenje na sistem tako što će povući lajn kokaina na Svetskom prvenstvu i ode sa scene kao car, naravno u svojim očima.

Za Lea Mesija sam uveliko prestar, jednostavno taj mališa se pojavio kada mi je praćenje fudbala uveliko bio posao i kada sam nakupio dovoljno godina da samu igru posmatram kritički, pomalo hladnokrvno. Generalno, kad uđete u četvrtu deceniju češće razmišljate zašto vi nekome niste postali idol...

Međutim, danas, kada su me društvene mreže podsetile da Ronaldo Nazario Da Lima puni 39 godina, osvrnuo sam se oko sebe i shvatio da, ako sam ikada imao idola, onda je to bio on. Zidan? Cool, ali ne toliko. Batistuta? Mmmmm, ne.

On. Ronaldo. Fenomeno.

Taj tip se pojavio kad si najzreliji da stekneš idola, završavao sam osnovnu i upisivao srednju školu kada je prešao iz Ajndhovena u Barselonu, posle čega se brzo se dogodio onaj trenutak za sva vremena, u Santijagu, kada se i pokojni ser Bobi Robson uhvatio za glavu.

Od prvog dana, poput He-Mana koji je morao da se bori i sa Skeletorom i sa Hordackom, Ronaldo je imao dva neprijatelja. Sa prvim se upoznao odmah, imao je isto lice svakog vikenda, lice grubog štopera nedoraslog za pravi fudbal, samo su se prezimena menjala: Vjerhovod, Kolonelo, Sotil, Kouto, Galante, Repka, Ćirilo, Saketi, Vanoli, Montero, Falsini, Modesto, Gamberini, Paganin, Nekruz, Padalino, Pavan, Milaneze, Rivalta, Čamot, Sala, itd.

Neki bi tokom utakmice imali više kontakata sa Ronaldovom štucnom, nego loptom.

Drugi neprijatelj nije imao lice, ime, prezime i ličnu kartu, ali se ukazao u liku čuvenog i kasnije hapšenog arbitra Pjera Ćekarinija, tog 26. aprila 1998. godine, nadomak Torina. Na "Dele Alpiju".

Igralo se pretposlednje kolo Serije A, Inter Luiđija Simonija u prvoj sezoni sa Ronaldom imao je bod prednosti nad Juventusom i mogao je da odigra i nerešeno, Mark Julijano oborio je Ronalda u čistoj gol šansi, a Ćekarini nije mogao u tom trenutku da se seti da li više voli muziku Roja Orbisona ili Reja Čarlsa.

Dok mu se povratilo čulo vida, lopta je već bila na drugoj strani, Taribo Vest je srušio Alesandra Del Pjera, a Ćekarini uradio ono što je morao – samo na suprotnoj strani terena, 30-ak sekundi kasnije.

Juventus je pobedio, izbila je tuča u parlamentu, Inter je ostao bez "skudeta", a Ronaldo samo delimično rehabilitovan osam godina potom, tokom "Kalčopolija", s tim da Interu niko nikada nije, i neće, biti vraćena titula iz sezone 1997/98.

Možda bi Ronaldo, koji je u prvoj sezoni u "kalču" dao 34 gola (ej!?), uspeo da sam ispravi ovu nepravdu da već naredne jeseni nije izgubio bitku i sa drugim neprijateljem.

Misleći da je i dalje u Primeri i da će ga, u najgorem slučaju neko povući za dres, Ronaldo je besomučno driblao nedorasle rivale i beskonačno puta završavao u reklamama. Sve dok 21. novembra 1999. godine, tokom utakmice sa Lećeom i vođstva "nerazura" od 6:0, nije završio u bolničkoj postelji.

Koleno je puklo, a sa njim i snovi nas Interista, koji smo ovog puta ispratili Milan do titule, čekajući Ronaldov povratak. A, čekali smo godinu i po dana da ga vidimo sledeći put na terenu, a ja sam usput razmišljao već o tome koji ću fakultet upisati.

Dočekali smo. Bio je 12. april 2000. godine i budući šampion Italije, Lacio, dočekao je Inter na Olimpiku u prvoj utakmici finala Kupa. Nerazuri su poveli u 8. minutu kada je Klarens Sedorf pogodio na pas Adrijana Mutua, međutim nebesko plavi su okrenuli preko Pavela Nedveda i Dijega Simeonea, Marčelo Lipi napravio dvostruku izmenu od koje i danas zastaje dah.

U 58. minut raširio mi je zenice kada je sa terena povukao Roberta Bađa i Adrijana Mutua, a ubacio Ivana Zamorana i, njega, Ronalda Luisa Nazarija Da Limu.

Vratio se, pomislio sam i umalo skočio kada je u 65. minutu krenuo driblinzima direktno na Sinišu Mihajlovića i Fernanda Kouta, a onda... Tajac.

Posle dve bicikle i samo sedam minuta provedenih na terenu, Ronaldo je pao i urliknuo, a Mihajlović odmah rukama pokazao da se donesu nosila.

"Iste sekunde bilo mi je jasno šta se dogodilo", rekao je kasnije Miha.

Svima je bilo jasno. Posle godinu i po dana oporavka, Ronaldovo koleno izdržalo je sedam minuta fudbala. Morao je na novu operaciju i na novu pauzu, u narednoj sezoni 2000/01 koja je pripala Romi, Frančesku Totiju, Gabrijelu Batistuti i Vićencu Monteli, moj junak nije odigrao nijednu utakmicu, a onda mu je već bilo dosta Intera i Interu je bilo dosta njegovih povreda.

Iako sam bio tužan, prilično mirno sam ga ispratio pogledom ka Madridu, nakon što smo svi uživali u zdravom kolenu najboljeg centarfora sveta svih vremena, neka se ne naljuti Marko van Basten.

Dobro, svi osim Olivera Kana.

Reprezentacija Brazila, u kojoj su ga sačekali Rivaldo i Ronaldinjo, bila je sigurna kuća za tek oporavljenog Ronalda, koji se s magarećom frizurom našalio sa Nemcima u finalu kao kada vam tokom slikanja za školski almanah drug iz klupe napravi magareće uši – prvi, pa drugi, "R9" je kao najbolji strelac Mundijala doneo naciji petu titulu prvaka sveta i iskupio se za verovatno najgori meč koji je odigrao u žutom dresu, a pričamo o finalu prethodnog Svetskog prvenstva u Francuskoj.

Bilo je tada reči da je Ronaldu pozlilo u svlačionici pred utakmicu sa Francuzima, a i da mu nije tada pozilo, jeste posle stravičnog sudara sa Fabijanom Bartezom. Zinedin Zidan je dobio taj meč 3:0.

Četiri godine kasnije, Madrid je bio spreman da dočeka novog prvaka sveta. Moj junak nije odoleo da ode na žurku Galaktikosa i tu je negde Ronaldo počeo da gubi na značaju, kako u svetu fudbala, tako i kod mene. Nije više on bio taj, nego jedan od njih, samo jedan pored imena poput Zinedina Zidana, Raula Gonzalesa, Luisa Figa, Dejvida Bekama, Roberta Karlosa, itd.

Svi oni bili su na broju, ovog puta u Humskoj, 4. novembra 2003. godine, kada je Ronaldo bio jedan od najboljih na terenu, a Saša Ilić promašio šansu života. Međutim, moja uloga tada već je bila drugačija, bio sam na početku novinarske karijere i trebalo za "Novosti" da izdiktiram par izjava iz miks zone. Nikada nisam bliže stajao idolu iz dečačkih dana, tada već debeljuci, ali i nikada nisam imao manje vremena da to shvatim i u tome uživam, trebalo je javiti se u redakciju.

O tome sam i pričao gore, drugačije je kad to postane posao...

Magičnih Ronaldovih poteza je itekako bilo, kao i golova, trofeja nikad dovoljno, ali kilograma previše. Kako je jedan klinac iz Mančestera, istog (prez)imena, čekao svaku priliku da postigne gol i pokaže svoje zmijsko telo, tako se onaj "pravi" Ronaldo oblačio u dva broja veći dres kako bi sprečio urednike "Marke" da naslovnice pune njegovim trbušnjacima koji su bili sve samo ne trbušnjaci sportiste.

Ja sam se trudio da mi u sećanju ostanu dve stvari, slika kako širi ruke i kezi se prkosno u crno-plavom dresu, odnosno slika kako s onom odvratnom frizurom, koju je samo on mogao da nosi, ostavlja najboljeg igrača Svetskog prvenstva Olivera Kana (hahahaha) da leži licem okrenutim ka travi, bez snage da pogleda loptu u mreži. Tako da...

...i nisam primetio kada se vratio na Meacu u dresu Milana, nisam mu zamerio ni kada je proslavio gol protiv Intera, ali mi jeste bilo krivo kada je i treći put u Italiji, ovog puta kao rosonero (ovo baš bez veze zvuči), pokidao ligamente kolena. Tu utakmicu gledao sam uživo, sećam se da je jedan od redara spustio Ronaldu ruku preko očiju da ne gleda svoje noge.

I ja sam okrenuo glavu...

Previše je lepih trenutaka da bih i treći put video kako kost viri iz tog kolena koje je isključivi krivac za to što danas ne slavimo rođendan najvećeg fudbalera svih vremena, već samo mog heroja.

A, nekad je i to dovoljno...

Srećan Ti rođendan, Fenomeno!