1) Pljuvanje na ulici i slični "maniri"
Šetnja ulicama centra grada zahteva zavidne slalomaške veštine. Osim psećih "mina", treba izbegavati i ljudske izlučevine, najčešće je reč o pljuvačkama. Postoje dve vrste pljuvača: oni koj pljuckaju i oni koji to rade temeljnije, koji "iz pete" izvlače nakupljeno i onda ga sočno zalepe za asfalt. Podjednako su mi grozne obe "discipline". Razumem kad se neko zakašlje, pa mu "izleti", ali ovo su već ozbiljni poremećaji. Ako već morate da pljunete, nađite bar neku zelenu površinu, a ne ovako... da ti se život smuči! Isto važi i za opuške od cigareta. Strast za cigaretama je razumljiva, ali ne i gašenje opušaka na ulici. Potrudite se da cigaretu ugasite u kantama, a ne da ih bacate gde stignete. Ili, kao što neki imaju običaj da zafrljače pušak pravo na terasu komšije ispod! Nedavno sam boravio u Minsku, glavnom gradu Belorusije, i na širokim bulevarima, nema kanti, ali nema ni jednog jedinog izbljuvka, bačene cigarete, žvake, praznih boca… Dakle, može! Zašto vam je teško da zgužvate papir i stavite ga u džep i bacite u prvu kantu na koju naiđete? Ili, ako ste već popili tečnost iz boce, ne morate istu odmah da bacite pored sebe.
2) Sedišta u gradskom busu
Oduvek mi je nejasno zašto neko mora da seče, kida, lomi... sedišta u autobusima. Gde je tu zadovoljstvo? Pogotovo što će se, kad-tad, opet voziti istim tim autobusom! Ženama je još gore, jer moraju ozbiljan budžet da odvajaju za čarape - ako sednu na krnje sedište, najčešće stradaju "najlonke". Nedavno sam saznao da GSP odgovara na žalbe građana i da čak, nadoknađuje štetu na odeći nastalu zbog ovakvih sedišta. Ljudi, pa čuvajmo ono što je naše! Zar nije lepše sesti u autobusu na očuvano sedište, nego rizikovati posekotinu ili vaditi ivericu iz delova odeće!? Vožnja gradskim prevozom oduvek je avantura u ovom gradu. Svašta čovek može da vidi i doživi...
3) Kašnjenje autobusa
Da nisam bio u raznim gradovima Evrope pa da znam da može. Ali, znam da može! Dakle, ne tražimo mi ništa spektakularno, neku svemirsku stvar, već samo da autobusi (vozovi) ne kasne, odnosno da se bar pridržavaju nekog reda. Dođete na stanicu, na displeju piše - taj i taj autobus dolazi za 5, 6, 7 minuta... To je sve, ne tražimo mnogo. I da taj autobus (voz) ZAISTA dođe za tih pet, šest minuta. O metrou ne bih. O tome se priča otkako znam za sebe, verovatno i duže.
4) Rupe na ulicama
Ne znam za evropsku metropolu u kojoj ima više rupa na ulicama ili deformisanog asfalta nego u ovom našem Beogradu! Da sve bude još luđe, i kada se postavlja novi asfalt ili se presvlači, on se prebrzo pohaba, "ubije" ga vrelina... Pa, od čega li je taj asfalt!? Još me više nervira KRPLJENJE asfalta. Umesto da se presvuče tih 100, 200 metara, putari imaju običaj da zakrpe dve, tri rupe i onda sve izgleda kao farmerke, koje mnogo volite, ali ne želite da ih bacite, pa ih krpite do iznemoglosti. Ako su takve farmerke sada u modi, takvi drumovi, odnosno saobraćajnice SVAKAKO nisu. Recimo, nadvožnjak iznad Ade Ciganlije. Prosto je neverovatno kako asfalt izgleda, kao da je proradio vulkan pa je napravio erozije tla. I ovo je samo jedan od primera. Na šta, ako ne na održavanje puteva, ide taksa koju vozači placaju prilikom registracije vozila!?
5) Bahati vozači
Gde žurite? Zašto ne gledate? Zašto ne pazite? Zašto pričate mobilnim telefonima dok vozite? Zašto taksisti ne daju migavac? Zašto vozite najbržom trakom 50 na sat? Zašto na parkinzima oko zgrada vozite kao reli vozači, jer možda će da istrči neko dete? Zašto se parkirate na DVA parking mesta? Zašto se parkirate na mestima za invalide? Ima još mnogo toga...
6) Prljavština oko splavova
O muzici koja se pušta na splavovima možemo da vodimo polemiku - ko je za, ko je protiv. Nesumnjivo je da su splavovi jedna od osobenosti ovog grada, čak nezvanična turistička ponuda i to je OK. Ono što nije u redu je što se oko splavova na rekama skuplja toliko prljavštine da se formiraju vodene deponije. Zašto je vlasnicima splavova teško da pokupe tu prljavštinu? Ili, zašto ne postoji gradska komunalna služba koja bi obilazila splavove i čistila nakupljen otpad, a splavovi bi im za to plaćali mesečnu nadoknadu? Reke su naše blago (postoje čak neka predviđanja da će se sledeći svetski rat - pu pu, daleko bilo - voditi oko voda). Pa, kad već imamo dve velike reke, zašto ih ne čuvamo!? Jasno je da taj otpad nije samo "naš proizvod", ali ako se zadržava oko objekata koji imaju vlasnike, onda te iste vlasnike treba naterati da očiste otpad. Ili da to neko uradi za njih, a oni da plate.
7) Urbanizam i "šaranje grada"
Ako nečim treba i možemo da se ponosimo to je istorija ovog grada. I zgrade koje imaju po nekoliko vekova. A onda nekome bude dopušteno da pored zgrade koja je toliko stara i koja je ogledalo onog vremena, posadi novu zgradu koja nema veze sa okolinom! Pogledajmo, recimo, suvi centar grada - zgrada Skupštine, zgrada Predsedništva Srbije, zgrada Pošte i onda neka zgrada u staklu, koja, pritom, godinama nije završena!? Ko je taj koji kaže - OK, ta zgrada može tu!? Ko je arhitekta koji je projektovao takvu zgradu na tom mestu!? Ko je taj koji je odoborio sve!? Da se razumemo - ovo je samo jedan od primera. Ima ih, nažalost, još... Zašto se ne vodi računa o istorijsko-građevinskim celinama? Ili one rogobatne građevine, podvedene pod termin “nadogradnja”. Lepo je kad se pogodi ambijent I izgled DOTADAŠNJE zgrade, ali svedoci smo da ima primera da to nije baš tako, nego “napravi još jedan sprat, nema veze što štrči”. Pod ovu tačku spadaju i oronule fasade, zgrade koje decenijama nisu prekrečene ili trošne zgrade koje predstavljaju pravu vazdušnu opasnost. Kažete "pa to je do Kućnih saveta, odnosno Skupština stanara". Stanari, najčešće, ne mogu da se dogovore oko menjanja sijalica i drugih, sitnijih stvari, a kamoli o fasadama! Kad sam već kod fasada - ljubitelj sam grafita i murala, ali sam apsolutno protiv bezveznog šaranja, piskaranja i to tek na sređenim fasadama i zgradama!
8) Spomenici
Za početak videti pod tačkom 7. A sad da nastavim o spomenicima ili istorijskim lokacijama, nedovoljno poznatim ne samo njegovim gostima, već i Beograđanima... Zašto je teško napraviti velike table, putokaze (na više jezika!) na više lokacija u gradu koje bi vodile do Kalemegdana, Nebojšine kule, raznih muzeja, pozorišta, stadiona? Zašto beogradski lagumi, nisu sređeni tako da svaki turista zna za njih? Zašto nema info-turističkih štandova na železničkoj i autobuskoj stanici, na trgovima, zašto na tim punktovima nema BESPLATNIH mapa grada, brošura sa osnovnim informacijama (na više jezika)? Imamo šta da pokažemo i ne treba da se libimo da to uradimo i da to naplaćujemo. Pogledajte samo ostale evropske metropole šta i koliko naplaćuju.
9) Kašnjenje koncerata
Ovo je, stvarno, jedna od stvari koja me mnogo nervira. Ne pamtim da je bilo koji koncert u Beogradu počeo u predviđeno vreme.. Otkako idem na koncerte (a tome ima već par decenija) nikada mi nije ušlo u glavu - a što ne počnu na vreme ili tu negde, onih 15-ak, 20 minuta kašnjenja moglo bi da se toleriše. Ako već znate da nećete početi na vreme, pa stavite na plakate to projektovano vreme kad ćete ZAISTA početi. Dakle, ne u 21h, nego u 22. A i organizatori bi mogli da razmisle da pojedine koncerte zakažu u nekim popodnevnim terminima. Odslušaš koncert koji počne u 18h, dve čuke, pa na pićence I kući.
10) Neljubaznost
Ova tačka je mogla da bude na prvom mestu, ali svejedno je tu, na listi (koja i nije pravljena po stepenu nerviranja koja izaziva u meni). Preskakanje redova u supermarketima i drugim objektima, pa onda ide učtivo: "Izvinite, ali zar ne vidite red?“, a ta osoba se napravi ludom: "Jaooo, nisam video/la". Posebno me iritira gradski prevoz (to ste već mogli da shvatite) - guranje i gužva na stanicama kad dođe autobus. OK, mi stariji smo iskusili vreme sankcija kada je bila potrebna posebna veština da uđeš u autobus koji dolazi (jer ko zna kad će drugi!) i kada je išla ona legendarna reklama: "Da si Bio... pila u autobusu bi bila". Srećom, to užasno vreme je iza nas. I zato nema potrebe da se gurate, gurkate... ući ćemo svi. S tim u vezi je i neverovatno nevaspitanje pojedinih - kad uđe trudnica ili žena sa detetom ili više njih, a pojedini kao gledaju kroz prozor, pogled im se gubi u daljini, ili čačkaju telefon kao mahniti… I NIKO ne ustaje! To nije Beograd koji pamtim i volim.
"Podvrsta" ove neljubaznosti je neljubaznost u prodavnicama. OK, dragi naši prodavci - nismo mi ušli u prodavnicu zbog vas, nego zbog robe koju prodajete. Ne odmeravajte nas pogledom (tipa: 'ovaj nema para, samo će da me smara'), ne cokćite I ne prevrćite očima. Da, želimo da pogledamo stvari koje nudite IZ SVOJIH RUKU, da želimo da ih probamo I DA, IMAMO PRAVO da ih na kraju ne kupimo. Osmeh nije skup, a i zdrav je.
Za kraj pogledajte ovu foto-galeriju. Ovo je uradio (ne)čovek, ovo smo mi uradili... Tuga...
Da li imate nešto da dodate na ovu listu? Napišite u komentarima!
