Uđosmo danas u Italijanski institut za kulturu – a kad tamo umesto priča o Pučiniju, Verdiju ili Mikelanđelu na stolu postavljen kiseli kupus, srpska rakija, pršuta i još sto čuda...
Italijani su svoja vrata otvorili srpskoj hrani baš na ovakvom mestu jer ishranu smatraju delom identiteta naroda i njegove kulture, rekoše nam ljubazni domaćini.
I još jedan razlog krije se iza svega – italijani su izmislili koncept SLOW FOOD, koji danas može od propadanja da spase srpsku tradicionalnu hranu i seljake.
Evo i kako...
Osnovan daleke 1986. u Italiji, pokret se promoviše kao alternativa fast foodu, a nastoji da očuva tradicionalne i regionalne kuhinje. Pokret se od tada proširio na 150 zemalja sveta. Među njima je i Srbija. Uz podršku organizacije Slow Food radi i Terra Madre Serbia (Zemlja majka Srbija) i ona okuplja sve one koji proizvode autentičnu hranu, čuvajući našu tradiciju i ruralno nasleđe.
Upravo tim konceptom u bukvalnom prevodu – spore, naspram brze hrane koja nam se svakodnevno servira iz brojnih restorana i po megamarketima, Italija je uspela da sačuva tradicionalne proizvođače i proizvode. Pa tako, kako reče jedan od naših domaćina Bijađo Karano, u pojedine delove Italije dolaze ljudi iz svih krajeva sveta samo da bi probali određenu vrstu hrane, koje ima samo tu i nigde više.
TEŠKI USLOVI SVUDA, IPAK MOGUĆ USPEH
Ne, nije istina da u Italiji seljacima cvetaju ruže, a kako reče okupljenima Davide Skalmani, direktor Instituta za kulturu, i tamo je situacija slična kao kod nas – od seljaka se kilogram šargarepe otkupljuje po smešnoj ceni od devet evrocenti, a za litar mleka dobija se 27 centi. Na policama u prodavnici to isto mleko košta jedan evro i još je puno kiselina i konzervansa.
Zbog toga i ne čudi podatak da su 1950. godine polovina Italijana bili seljaci, a danas ih je tri odsto i većina je starija od 60 godina.
Ta slika se na sreću još ne presliikava kod nas, ali je u nekim segmentima poljoprivrede situacija još i gora...
Prema prošle godine iznetim podacima, ukupan broj poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji je 631.552.
Ukupan broj angažovanih ljudi u poljoprivredi u Srbiji iznosi gotovo 1,5 miliona ljudi, a svaki peti stanovnik zemlje ima stalnu ili povremenu aktivnost u agraru.
Ipak, manje utešno deluje podatak da je prosečna godišnja vrednost proizvodnje poljoprivrednog gazdinstva u Srbiji iznosi 5.939 evra, što je za više od četiri puta ispod vrednosti prosečne ekonomske veličine poljoprivrednog gazdinstva u EU.
EU NAM DONOSI I ŠANSU I VELIKI RIZIK
“Hrana je identitet, hrana je tradicija, hrana je i politika – kad se nešto kupi od malog proizvođača, a ne od multinacionalne kompanije”, reče Bijađo Karano, uveravajući nas u potencijalnu dobru budućnost ovakvog načina proizvodnje hrane u Srbiji.
Opomenuo je i na činjenicu da približavanje Srbije EU i u ovoj oblasti nosi svoje prednosti i rizike.
Mali proizvođači nemaju, kako reče, sredstva da investiraju i ispune regulative EU u oblasti proizvodnje hrane i zato im preti propadanje. “Srbija rizikuje da izgubi te proizvođače koji proizvode tradicionalne specijaliete i bez kojih bi zemlja mogla da izgubi tradiciju i identitet”, kaže Karano.
On dodaje da su u BIH već napravili velike greške pa više ne mogu da prodaju kravlji sir, jer su prihvatili regulative EU. “Isti rizik postoji i sa Srbijom. Ali proizvođači koji imaju sertifikat imaju velike šanse za razvoj i izvoz proizvoda”, rekao je Karano, ističući Festival Terra Madre Srbija i koncept Slow fooda kao jedan od načina da se prevaziđu navedeni problemi.
ŠTA PREDLAŽU PAMETNI LJUDI
Predložili su i primilo se – u svetsku Riznicu ukusa, koju je na svetskom nivou pokrenula organizacija Slow food, ušlo je 30 proizvoda iz Srbije. To su proizvodi koji su deo kulturne baštine našeg naroda, a kojima preti nestanak.
MONDO će vam narednih dana predstaviti neke od njih i otkriti tajne njihovog spravljanja, a verujemo da za pojedine nikada niste čuli.
Na spisku su banatski domaći mileram, ovčiji i kravlji sir, lemenški kuken, sjenički sir, šeftelija – vinogradska breskva, vodnjika – voćna turšija, ali i zlakuška grnčarija, zlatiborki kajmak, goveđa pršuta, sita, zlatarski sir, svilene bombone, vojvođanske štrdule s makom...Verujemo da vam je od samog spsika pošla voda na usta, ali da, u pitanju jesu proizvodi kojima preti nestanak.
I to nije kompletna lista, a sve te gurmanluke možete da okusite na manifestacijama koje su i najavljene u italijanskom institutu.
Pa, ako ste slobodni, već sutra se zaputite u Futog, gde će biti održan prvi festival Terra Madre Srbija. Na ovom dvodnevnom festivalu možete da okusite mirise i ukuse Srbije koji nestaju.
I u Gradskoj kući u Novom Sadu sutra će od 10 sati biti predstavljena Riznica ukusa iz Srbije, a ako sve propustite - na Mondu čitajte o njima u nastavcima koji slede.
