Novembar, 1993.
Gluvo doba noći, negde na graničnom prelazu između Nemačke i Francuske.
Automobil francuskih registracija usporava pred carinskom kontrolom za koju vozač smatra da ima najniži stepen obezbeđenja.
Za volanom je Georgi Georgijev. Vezista bugarske reprezentacije. Na mestu suvozača Borislav Mihajlov. Golman i njegov saigrač iz nacionalnog tima. Obojica brane boje francuskog Miluza i imaju specijalni zadatak. Moraju po svaku cenu da prebace dva ’slepa putnika’ u zemlju Galskih petlova.
Njihovo prisustvo je od neprocenjivog značaja u misiji koja predstoji. Jednostavno, greške ne sme da bude.
Sumnjiva lica su Luboslav Penev i Emil Kostadinov. Avionom nisu mogli zbog neispravnih viza u pasošu. Ostala je varijanta na četiri točka. Rizična i neizvesna.
Upalilo je. Kako, nebitno. Prošli su. Misija je mogla da počne.
Atmosfera usijana. Na ivici incidenta. Bačen je i živ petao na teren kako bi se gost zbunio i naveo na grešku.
Francuzi traže osvetu za pljuvanje i psovke u Sofiji. Odgovara im sve osim poraza. Ulog je ogroman. Mondijal ’94. Američki san.
Pola sata igre, Cvetanov ruši Dešana, Pedros izvodi prekid, Papen asistira, a Kantona trese mrežu. Park Prinčeva na nogama. Na kratko. Bukvalno pet minuta.
Balakov izvodi korner, Kostadinov skače iznad Sozea i Petija i šalje loptu iza Lame. Sve je i dalje otvoreno. Bugari strpljivo čekaju priliku. Vrebaju momenat. Osećaju da mogu.
Ističe devedeseti. Žinola komplikuje kod korner zastavice i centrira napamet i nikome. Pardon, pravo u noge bugarskom beku Kremenlijevu. Kreće akcija. Eto momenta. Sad ili nikad.
Penev se izvukao na poziciju pleja i bravuroznim pasom spaja Kostadinova sa golom. Prijem, for, BOMBA. Od prečke u mrežu. Muk. Pariz je u šoku.
’Bog je Bugarin, Bog je Bugarin!’ – urlao je bugarski komentator dok su momci Dimitra Peneva leteli jedan drugom u zagrljaj.
Bugari su heroji nacije. Odlaze u Ameriku i ostvaruju snove. Preko Nemaca svetskih šampiona, stižu među četiri najbolja na svetu.
Francuzi? E, to je suština. Smisao čitave misije. Kako poraz pretvoriti u pobedu!
’Bugari nas poslali na Mondijal ’98’ – sprdao se sutradan ’Liberasion’ sa svojim fudbalerima, aludirajući na sigurno učešće Francuske kao domaćina na narednom prvenstvu.
Posle Platinijevog fijaska u kvalifikacijama za Italiju i bledog izdanja na Evropskom u Švedskoj, novi krah je iz fundamenta uzdrmao francuski fudbalski pokret.
Moralo se nešto učiniti. Radikalno i konkretno. Počelo je od selektora.
Istrošenog Žerara Ulijea nasledio je čovek koji se prvi uhvatio za glavu u krupnom kadru posle praćke Kostadinova. Eme Žake.
Da li se i završilo samo smenom na klupi? Daleko od toga. Ceh su platili oni nedodirljivi.
Najpre Žan-Pjer Papen. Zatim i Žinola, ’inicijator’ bugarske akcije kod pobedonosnog gola. Gad, kako ga je Ulije nazvao u svojoj knjizi nekoliko godina kasnije, pa su završili na sudu.
Na kraju i njegovo visočanstvo – Erik Kantona.
Procenjeno je da ima onih koji neuporedivo više osećaju težinu dresa reprezentacije. Vijeira, Zidan, Trezege, Anri, Diomed, Đorkaef, Desaji, Tiram, Karembe...
Revolucija. Tako tipično za Francusku. Ovoga puta, fudbalska. U pravom smislu reči.
Trijumfalni marš ’98 krunisan je finalnim vatrometom protiv Brazila. Letele su konfete i dve godine kasnije u Roterdamu. Kao i na Kupu konfederacija 2003. Sa Lemerom umesto Žakea.
Kada se uradi rekonstrukcija od temelja, potpuno je svejedno ko je u ulozi poslovođe. Vizija nametne sistem. Sistem odredi redosled poteza. I sve funkcioniše kao podmazano.
Ovih dana, dok saosećamo sa Francuzima, mogli bi nešto od njih i da naučimo. Bar na fudbalskom planu.
Nije nam se prvi put dogodila Češka. Prošli smo još gore 2002. Petarda. I to u noći velikog košarkaškog veselja u Indijanapolisu. Nacionalna euforija zbog trojki Gurovića i Jarića bacila je u drugi plan bruku Savićevićevih diletanata.
U noći Strave u Ostravi, nije bilo drugog sportskog podviga. Jeste masakra u Parizu. Terorizam je pokrenuo planetu. Sve je beznačajno u poređenju sa nevinim žrtvama.
Dok smo drhtali i molili se za živote taoca u Bataklanu, nismo se previše bavili ujdurmom Ćurčićeve grupe građana.
A morali smo. Bila je to idealna prilika da jednom za svagda raskrstimo sa milionerima kojima ništa nije sveto. Da taj sumorni Petak 13. pretvorimo u veliki Dan pobede.
Milošević se izvinjavao naciji na češkom aerodromu zbog pogrešne procene karaktera ljudi za koje je tražio podršku javnosti. Nije imenovao. A mogao je samo da pokaže rukom u pravcu sedmorice pokajnika koji su pognutih glava čekali da uđu u avion.
Eto, to su momci koji imaju ogledalo u kući. Ostale neka je stid.
Nije se usudio. Zato je i on saučesnik u još jednom slomu državnog tima. U istom košu sa Petkovićem, Klementeom, Đukićem, Antićem, Pižonom, Mihajlovićem. Svi su otišli bez hrabrosti da nam saopšte istinu. Ma koliko ona delovala surovo. Ostavili su nas da živimo u zabludi i verujemo u projekat koji ne postoji.
Upirali su prstom u pogrešne mete i štitili one koji to ne zaslužuju. Nijednim svojim gestom.
Mi smo grupa amatera. Samo kad je naša guzica u opasnosti, ustajemo na vreme, klopamo zajedno i delujemo kao tim - hvala Matiću što nam je otvorio oči.
Klemente se čudio kako je moguće da se bude tako rano. Mukica. Nije ni slutio da oni tek idu na spavanje!?
Ringišpil sujeta koje se groze autoriteta. Dovoljno im je klupskog vojnog režima. Žele da se opuste. Udahnu svežeg vazduha u pauzama gastarbajterskog života.
Prozivaju Antića zbog frizure, Piksija zbog intervjua. Rođaci, imate li obraza?
Zato mora iz korena. Na francuski način. Nikakav postepeni rez. Ostaće korov i regrutovaće nove amatere.
Selektor će otići. Mora, jer ih je i on uzeo u zaštitu. Nema nam spasa ako se koplje slomi samo na njemu. Ili na ’boemu’ Milivojeviću.
Ne. SVI. Baš svi.
Osim jednog. Jedinog koji se osmelio da kaže: Ljudi, car je go! Dosta zamajavanja!
Sve do juče, naziralo se idealno rešenje. METLA (sa drškom), Matiću traka i kompletna prekomanda ’novozelandskog’ bataljona. Sa Veljkom na čelu kolone.
Kasno. Čikago je bio brži.
Sve mi smrdi na stari scenario. Ajmo od početka sa istim glumcima. Bez promene teksta:
Prvo poluvreme loše, drugo sjajno. Porazi su sastavni deo sporta. Bože moj.
Srpska posla.
Ne, Čikaške perverzije!
