Prof. dr Vesna Marjanović, predavač etnologije folklora na Visokoj strukovnoj školi za vaspitače u Kikindi, kaže za MONDO da se u praksi susretala sa raznim običajima i verovanjima vezanim za decu i njihovo rođenje.

Od samog rođenja dete je bilo podvrgnuto ritualima, pa se tako dete koje plače nosilo kod starih baba koje "gase ugljevlje" kako bi se videlo ko je urekao dete.

"Verovalo se da je dete urečeno i urok se automatski skidao ako starija žena u porodici umre. Ako se to ne dogodi, onda sledi taj ritual gašenja ugljevlja. Svaka druga žena u Srbiji, čak i nadomak Beograda, praktikuje taj ritual i isteruje kako se kaže 'stra' iz deteta", ističe naša sagovornica.

Inače, gašenje ugljevlja se sprovodi onda kada mislite da vam je neko nešto "nabacio": uzme se beleg (malo parče odeće), stavi se u šerpu sa punom vodom, sedne se pored šporeta, iz šporeta se uzimaju ugarci (ugljevlje) i bacaju se ka šerpi, za vreme bacanja izgovara se ime osobe za koju se sumnja da je “nešto nabacila”, i kada ugarak poklopi beleg to znači da je osoba koja taj ugarak predstavlja nešto vama nabacila.

Prema srpskom mitološkom rečniku, soba u kojoj dete boravi mora da bude osvetljena.

Verovalo se i da duša pokojnika prelazi u novorođeno dete, a bilo je i veoma rasprostranjeno i verovanje da se duše umrlih nastanjuju u nekim biljkama ili životinjama kao što su miš, pčela, mrav, često i zmija i čekaju da budu ovaploćene u novorođenom članu porodice ili zajednice.

O tome govori narodna pesma "Ognjena Marija u paklu" u kojoj se opisuje kako mladoj nevesti o dojkama vise zmije, ustvari duše predaka koje se nisu inkarnirale u sinovima, koje je, kako joj je sudbinom bilo određeno, trebalo da rodi, ali je ona to vračanjem sprečila.

Takođe, vrlo je rasprostranjeno mišljenje da je u prvih 40 dana po rođenju deteta majka nečista i opasna, pa da čak i ne bi trebalo da prilazi detetu .

"Dete nije postalo legitimni član zajednice i postoji strah da mu se nešto ne desi. Zato se preporučuje i da se ne izvodi kako ne bi "pokupilo" uroke" , objašnjava Marjanović i dodaje da je u mnogim mestima običaj da se stavi metla iza vrata, beli luk kod bebe ili čak i nož u vrata.


A, kada već dođe vreme da se dete izvede među ljude ...e tada takođe mora da se pazi, opet zbog uroka i zlih magija.

"Deci je moralo nešto naopako da se obuče, čarapice druge boje, rasparene. U nekim sredinama je važno da se detetu nagaravi čelo – okolina Smedereva, zapadna Srbija, u Bosni čak naprave i krstić na čelu kada iznose bebu", kaže Marajanović.

Postoji i verovanje da decu ne treba kupati uveče jer će dete biti zamenjeno.

Naime, kako kaže naša sagovornica, mislilo se da će ako se voda od kupanja ostavi, vile doći da odnesu dete i zamene u koritu, a kada se voda prosipa onda je treba prosuti negde gde se ne gazi. Takođe, ni veš dečiji ne treba ostavljati na žici noću zbog zlih.

"Zanimljivo je da u mnogim selima važi stari običaj da ko vidi prvi zub kod deteta on dobija neki dar, a kada prvi mlečni zub ispadne to se stavi u hleb, pa se da psu, ili se baci preko krova, pa se kaže 'Na ti vrano ovaj zub, daj ti meni gvozdeni“.

Profesorka kaže da je bilo jako važno da do godinu dana dete prohoda.

"Kada se oseti da će prohodati pravi se postupaonica – majka napravi pogaču, potom postavi na šamlicu razne alatke, knjigu, (nešto što je bitno za tu kuću) i na taj način se proriče čime če se dete baviti. Ako uzme alat biće kovač, majstor, ako uzme knjigu učiće škole. Lomi se pogača nad detinjom glavom i deli svoj prisutnoj deci.


KOLO BABA I DEVOJČICE



Marjanović naglašava da je zanimljivo verovanje da su posebno nadarena deca koja su "posmrče“, odnosno rođena posle smrti jednog od roditelja.

Takođe, i deca bez oba roditelja, su imala važnu ulogu.

"Verovalo se da dete kao čisto biće, nevino, može da komunicira između donjeg i gornjeg sveta, pa su tako devojčice bez roditelja predvodile dodole.

O tom verovanju svedoči i slučaj iz južnog Banata od pre 20-ak godina kada se na Belu nedelju, dane poklada izvede ispred crkve kolo baba i devojčice.

“Bilo je to 1995. godine u selu Krušica kod Bele crkve. U kolu su bile devojčice koje još nisu dobile menstruaciju, baba koja je izašla iz tog ciklusa i sveštenik. Njima se vežu košulje i igra se kolo tako kao da se utabava zrno u zemlju“, priseća se Marjanović i dodaje da ne zna da li se to i danas zadržalo.



Naša sagovornica naglašava da kada je reč o verovanjima, posebno kada se radi o deci, ona i dalje žive.

"Mladi, obrazovani ljudi nisu skloni praktikovanju tih običaja, ali kada ih pitate da li će staviti beli luk, metlu za vrata, nož u vrata, crveni konac da zaštite dete kažu: 'Ako ne škodi detetu onda može'. Znači, sve što može da prođe bezbolno se prihvata. Mada, moram reći da nismo mi neki ekstremi kada je reč o verovanjima i mitologiji. Ima toga i kod naših suseda, zatim u Belgiji gde sam prateći maske i maskiranje videla svega i svačega. Ipak ne trebamo se voditi time i rešenje problema tražiti u magijskom", zaključuje prof. dr Vesna Marjanović.

Poslušali savet profesorke ili ne, naše društvo je ipak i dalje sklono ovakvim i sličnim verovanjima, pogotovo kada je zdravlje i život dece u pitanju. Ipak, o "bapskim pričama" retko ko javno govori. Mi vas pozivamo da prekinemo taj lanac ćutanje i misterije...

Zbog toga, glasajte u našoj anketi:


Da li verujete u bapske priče?