U Krfskom kanalu, u Prvom svetskom ratu na današnji dan 1916. godine, počelo je sahranjivanje srpskih vojnika u "Plavu grobnicu".
Posle natčovečanskih napora u gudurama današnje Albanije i dodatne golgote od 160 kilometara pešačenja močvarnim primorjem od Skadra do Valone, zbog toga što se nisu pojavili obećani saveznički brodovi, srpski vojnici su masovno umirali od tifusa, gladi i iscrpljenosti.
Kako nije bilo dovoljno mesta na Krfu i ostrvcu Vido, na koje su prebačeni tifusari, a i zbog opasnosti širenja epidemije, odlučeno je da ih sahranjuju u moru.
Prema zvaničnim ali nepotpunim podacima, jer svi umrli nisu evidentirani, do 23. marta 1916. u Krfskom kanalu sahranjeno je 4.847 srpskih vojnika i oficira.
Postojao je običaj da svi naši brodovi koji prolaze Krfskim kanalom zastanu kako bi odali počast stradalim srpskim ratnicima.
Povlačenje srpske vojske i civila preko gudura Albanije na Krf počelo je u zimu 1915. godine, tokom Prvog svetskog rata.
Od hladnoće, tifusa i drugih bolesti, kao i borbi s Albancima život je izgubilo oko 240.000 ljudi.
Do Drugog svetskog rata nije bilo tolikih stradanja u novijoj istoriji.
Srpska vojska dok se probijala preko Prokletija bila je pod konstantnim napadima. Vojnici su krenuli 3. decembra put Albanije i Crne Gore. Najviše problema stvarali su Albanci koji nisu priznavali vlast Esad paše Toptanija koji je bio saveznik Srbije.
Od 15. do 20. decembra srpska vojska je stigla u okolinu Skadra. Krajem januara Francuzi su odlučili da pošalju brodove koji će prevesti srpske vojnike na grčko ostrvo Krf.
Iskrcano je oko 135.000 ljudi. Ostrvo Vido kod Krfa bilo je pretvoreno u bolnicu, odnosno “ostrvo smrti“, a more oko njega u “Plavu grobnicu“.
Iz pijeteta prema žrtvama, grčki ribari na tom mestu nisu pecali 50 godina. Tokom Albanske golgote srpski narod doživeo je jedan od najvećih egzodusa u svojoj istoriji.
Prenosimo čuvene stihove Milutina Bojića posvećene ovom strašnom događaju:
PLAVA GROBNICA
Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.
Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.
Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruži večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.
To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest, hladna i očajna.
Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta.
Stojte, galije carske! Na grobu braće moje
Zavite crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!
Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena
što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći ce nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.
Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.
Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ' nedra zemlje i nebesnog svoda.
Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć crnu
pobožno i nečujno.
Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.
Jer, tamo daleko, poprište se žari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.
Zato hoću mira, da opelo služim
bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.
Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!
