"Zemlja nam daje da krademo od nje, a da je ne naljutimo", slikovito je opisao mladi upravnik rudnika Resavica Nenad Lukić koji brine o životima oko 170 rudara koji svakodnevno ulaze u jame i iz njih izlaze tek posle osam sati radnog vremena.

Poput čuvenog filmskog lika Indijane Džonsa, i novinar i fotoreporter MONDA su poželeli da posete rudare i bar za trenutak osete kakav je njihov hleb. Njihov "krvav lebac". To nije posao za svakoga. Taj posao se mora voleti, zemlja i priroda se moraju poštovati. Morate da budete "jaki" u glavi, da prebrodite mrak i klaustrofobiju, da budete žilavi, neustrašivi i da pritom ostanete vedrog duha.

Svi oni koje smo upoznali zaista jesu takvi. I uglavnom potiču iz rudarskih porodica. Ima tu i onih koji su četvrta generacija rudara, a ima i onih, poput Ljubiše Tasića, koji je prvi put ušao u jamu samo nekoliko meseci posle velike rudarske nesreće u rudniku "Rembas" u Resavici 1984. godine, kada je poginulo 34 rudara.

Ljubiša i danas ide u jamu, a ima 41 godinu radnog staža!

"Pitali su me tada kako možeš da ideš u rudnik kad se dogodila ta nesreća? J*** li ga, šta ima veze, to je moj posao, ovo znam da radim", kaže Ljubiša, a ostali, koji su bili naši vodiči, ali i ljubazni domaćini, klimaju glavom.

U Londonu sam svojevremeno gledao mjuzikl o rudarima. Reči jedne od pesama idu otprilike ovako: "Mi idemo dole, mi znamo gde, držimo se zajedno i izaći ćemo opet...".

Šta li čoveka natera da se svaki dan spušta u jamu koja je na dubini od oko 300 metara, a najdalja tačka od ulaska u rudnik je na oko tri kilometra, pitali smo se sve vreme, dok smo, spuštajući se duboko u Zemljin "stomak", udisali mešavinu ugljene prašine i drugih stvari (plućne bolesti su i najčešće, uz povrede ekstremiteta).

Ovo svojevrsno stavljanje glave u torbu, za u proseku 45.000 dinara mesečno (ako se rade noćne smene može da se "dobaci" i do 55.000 dinara) njima ne izgleda tako, već posao kao bilo koji drugi.

I niko ga ne bi menjao!



"Menjao bih ga samo ako bi mi sad neko dao platu od 150.000 ili 200.000 dinara i posao u kancelariji da ne radim ništa. A to se neće dogoditi", nasmejao je i sebe i nas Dragan "Grga" Stefanović, koji je dobio od upravnika zadatak da se dobro brine o nama.

Šta vas to toliko privlači silasku u jamu?

Tišina, razmišljanje... "Znaš kako, ovo je rudarski kraj, ovo je najstariji rudnik. Uglavnom smo svi iz rudarskih porodica i logično je što smo ovde", gotovo, pa gotovo uglas.

A ljubav prema poslu? Odnos prema uglju?

"Da ne volimo ovo ne bismo silazili ovde svaki dan. Mi smo rudari i znamo ovo da radimo. Ugalj je naše 'crno zlato', volimo kad ga vidimo na traci kako 'šušti'", još jedan slikovit opis.

I onda pobednički komentar, koji nas je oborio s nogu: "A i ne možemo svi da radimo u apoteci!".



Ima tu još jedna bitna stvar - ovo je jedno od retkih preduzeća koje još radi u tom kraju Srbije i zato je i ovaj posao, ma koliko težak bio, bolji nego da nemaš posla uopšte. Dok smo dolazili do Resavice pored puta napuštene fabrike zarasle u korov, kapije zarđale...

Jedan od naših "podzemnih čuvara" bio je i Zlatan Radojević, rukovodilac mašinskih poslova, koji je četvrta generacija rudara.

"I pradeda i deda i otac su mi bili rudari. Evo, sad sam i ja. Otac mi je poginuo ovde...", kaže simpatični Zlatan, koga ostali teraju da nastavi da priča kako bi ga zapazila neka devojka. Jedan je od slobodnih momaka.

"Da ga oženimo preko tog vašeg MONDA", nastavljaju "prozivku".


Taj vedar duh, iako satima ne vide svetlost dana, ne napušta ih ni u jednom trenutku. Moraju tako. Dok smo silazili do okna svako je "izbacivao" po neku šalu, pošalicu. A ovim momcima, zaista, nije potreban odlazak u teretanu ili na fitnes, trčanje. Jer, svakog dana oni pešače dole po kilometar, dva, tri i vucaraju razne teške alate, mašine, balvane, šine...

Ponosno ističu kako su pomagali na raznim mestima u Srbiji, pogotovo u Šapcu kada su bile poplave, kada se dogodila nesreća speleolozima u Resavskoj pećini, bili su prvi da spašavaju...

"Bezbednost ljudi dole je na prvom mestu. Imamo tačan plan šta se radi u kakvim situacijama. Poslovođama su telefoni uvek uključeni i kad nam zazvoni u neko 'nevreme', u 22, 23 časa uveče, samo se molimo Bogu da nije neka nesreća. Ako se ona, ne daj Bože, dogodi, onda svi dolazimo da pomognemo. Evo, nedavno nam je voda probila na jednom mestu, nismo izlazili iz rudnika dva dana dok nismo sanirali. Ja sam dobio bronhitis...", priča Nenad Lukić.


Dok pravimo predah, opet šala: "Šta je, večeras nema seksa, a?", dobacuje nam jedan od rudarskih veterana, videvši da dišemo "na škrge" posle prvog spuštanja.

"Čega?", spremno odgovaramo u šali.


Kako je tebi bilo prvog dana kad si ušao u jamu, pitam 33-godišnjeg Dejana Kaurina, jednog od poslovođa.

"Kao i tebi sad (smeh). Svako ti govori: 'pazi glavu', 'nemoj da staješ ovde', 'ova mašina je opasna'... Posle nedelju dana sam se privikao i tako već više od 15 godina. Bilo je teško i menjanje smena - iz noćne u drugu, pa u prvu...", kaže on, pružajući mi bušilicu od bar 15 kila u ruke (bez ogromne burgije!).

"Je l' vidiš o čemu ti pričam?", dodaje.

Kako si se privikao na noćnu smenu (rudnik radi 24 sata, jutarnja smena dolazi u 7 sati, radi do 15 časova, druga smena do 23, a onda noćna do 7 ujutro)?

"Pa, u čemu je razlika?", odgovara uz osmeh. "Ovde je isto i zimi i leti, i noću i danju".

Dovode nas do sveže miniranog mesta. Tu će biti nova iskopina, odnosno odatle će se eksploatisati nova količina uglja.

"Dođite da vidite, lezite slobodno i bacite pogled ispod ovih greda da vidite kako izgleda", zove nas predusretljivi Grga, koji uverava da ništa nije opasno.

Taman kako smo legli, ugalj je počeo da se "rola", šuštanje poput manje lavine snega. "Ma, nije to ništa, zemlja 'radi'", opet nas uveravaju.




A mašine kojima raspolažu - prastare!

Kažu: "Ovakve možeš da vidiš još u muzeju".


Upravo to je jedan od njihovih glavnih zahteva prema državi. Oni hoće da rade, ne beže od posla, ali žele da im budu omogućeni bolji uslovi za rad, da im mašine budu savremenije.

"Stvara se pogrešna slika kod naših građana da mi nećemo da radimo, da tražimo ovo, ono. Ne! Ne tražimo mi milostinju, već samo da nam se kupi odgovarajuća mehanizacija. Kasnimo bar 50 godina za Evropom. Ma, kakvom Evropom, dovoljno je otići u bosanske ili slovenačke rudnike. Bosanski rudnici su vasiona za ovo!", ističe predsednik Sindikata rudara Miloš Vesić.

Više od 70 odsto poslova u rudniku obavlja se manuelno. Pokazuju nam ogromne balvane i čelične konstrukcije koje rukama donose kako bi obezbedili mesto kopanja. A pritisak u jami čini svoje, pa na nekoliko mesta ti isti balvani prepolovljeni kao da su šibice. Izgleda kao da će se sve urušiti svakog momenta, ali oni su spokojni i uveravaju nas da je sve bezbedno. Ali, znaju šta im je činiti i da to odmah mora da se sanira, u suprotnom...

Svaka greška u rudniku može da bude kobna. Zato su i tako složni kada siđu dole.


"Ima nas ovde raznih nacionalnosti, ali smo kao braća. Znaš, jedan drugom smo stavili život u ruke, zavisimo jedan od drugog. Ovde čovek mora da bude i psiholog, da zna kad da im 'popusti', kad da ukaže na grešku. Mnogo je lakše kad nema neizvesnosti, kad znaju da će im plata doći na vreme", govori nam upravnik rudnika Nenad Lukić.


Brine ih neizvesnost. Brine ih da li će imati posao i posle 31. maja (za kada je vlada najavila razrešenje situacije), brine ih šta će biti sa rudnikom, koji postoji već 160 godina.

"Nije dobro kada imaš čoveka koji ne zna šta će biti sutra, a koji treba da siđe dole i da radi i da pazi i na sebe i na ostale", upozorava inženjer Lukić, koga ostali rudari uvažavaju i poštuju iako je mlađi za desetak i više godina od pojedinih.



Ispred i oko rudnika brdo uglja. Čeka na transport do EPS-a, a ne znaju da li će taj ugalj zaista biti i otkupljen. A mogu i da povećaju proizvodnju, samo kada bi bilo malo više sluha, a ne da se ugalj sada uvozi. Opasno je ako ugalj previše stoji na otvorenom, kada prođe proces separacije (čišćenja), jer u dodiru sa kiseonikom može da se zapali.


"Ovo je kvalitetan mrki ugalj, bolji od onog u Kostolcu i u Kolubari... Valjda ovoj državi treba takav ugalj", ističe Lukić.



Ljute ih i priče o nekakvom preorijentisanju, odnosno menjanju posla.

"A čime da se bavimo? Ovo je rudarski kraj, nema ovde zemlje za obradu, nismo zemljoradnici, već rudari. Ovo je način života za nas. Ovaj rudnik može da bude eksploatisan još 15 godina, a to vreme treba da se iskoristi i da se otvore neka nova nalazišta, recimo kod Despotovca, gde takođe ima rudnog bogatstva", primećuje Lukić i dodaje:

"Nama nije izvesno ni šta će da bude za tri meseca, a kamoli za 15 godina. A ovaj rudnik nikad nije stao da radi! To je najgore za rudnik, jer zemlja diše, pomera se. Lako je kad imaš neku fabriku, pa je zatvoriš,a  sutra opet otvoriš, pa uključiš mašinu na dugme. A u rudniku to ne može, mora stalno neko da bude dole, da proverava...", kaže ovaj mladi inženjer.

Predsednik Sindikata Miloš Vesić se nadovezao: "Ne želimo da nam država bude maćeha, već majka, da nas izvede na pravi put".

Ne vole ni kada ih neko, neoprezno i metaforično, naziva "leševima". "Ljudi, ne sahranjujte nas žive, molimo vas!", odgovaraju na takve i slične ocene.

Država, očigledno, treba da napravi strategiju i kada je reč o ovoj grani privrede (kao i za sve ostalo). Ako nas već zemlja hrani i daje nam da od nje "krademo a da se ona ne naljuti", kako je slikovito primetio Nenad, zašto onda da ne uzmemo te njene darove? Ili su to mnogo skupi darovi?

Iz pomenute predstave, odnosno mjuzikla, naučio sam i ovo: "Dole je 250 miliona godina. Rudar ne kopa samo stene, ugalj... on radi sa svetom".

Rudnici jesu skup "sport" i stoji pitanje njihove isplativosti, ekonomskog opravdanja i postojanja. Ali, da li je skuplje ulaganje u njih ili propadanje kvalitetnog uglja koji stoji napolju i čeka na transport? Najlakše je zatvoriti rudnik. Šta će onda biti sa tim ljudima, čime će se baviti? I ne samo sa njima već i sa njihovim porodicama i svim onim firmama-kooperantima koje imaju zajedničke poslove? Da li je poslednji čas da se pripreme nova nalazišta kako bi ona bila spremna za eksploatisanje, a ne da se posle češemo po glavi u stilu: "Eto, nismo na vreme...".

Kada se to ima u vidu i kada se vratimo na priču o neizvesnosti, onda ni izjava rudara Nikole, koji već 20 godina silazi u jamu, ne čudi.

"Otišao bih odavde, o tome već dugo razmišljam. Neodlučan sam... Možda je i bolje da nas zatvore, da me ubrzaju u odluci da odem odavde i da radim nešto drugo u životu. I zbog sebe i zbog dece", kaže Nikola, koji sa suprugom Sandrom i decom živi u kući kojoj preti opasnost od klizišta. Oni žive samo od Nikoline plate i od francuske penzije Sandrine bake.


Naš put u obilasku rudnika se završavao. Ali, usledilo je iznenađenje i neviđen ugođaj (hm, ko bi rekao da tako nešto može u rudniku?!): Vožnja trakom kojom se doprema iskopani ugalj do vozića koji odvozi i dovozi rudare do jame! Legnete na traku potrbuške i ona vas vozi dobrih kilometar!

"Ovo vam je kao masažer, a preporučujemo vam da mislite na neku žensku, na Seku Aleksić ili na Cecu. Onaj koji ne bude imao reakciju - neka ga seče!", šeretski nam dobacuju.

OK, mislili smo na neke ženske, da se ne lažemo i tražili smo "još jedan krug".

"Jeste, ali platili ste kartu samo u jednom pravcu", još jedna pošalica naših domaćina.

To je izgledalo ovako:


I onda vozićem do "terminala", da ne kažemo do poslednje stanice:


Za kraj - ljubazni domaćini su nam dali po rakijicu, takozvanu "Mićovaču", da "speremo" prašinu. Red je.

Nenade, Miloše, Grga, Ljubiša, Zlatane, Dejane, Saša, Nikola i svi ostali rudari... Srećno! I hvala!










Momci, poklanjamo vam pesmu!


(tekst i video: Predrag Vujić, foto: Goran Sivački)