Potpisivanje njegove knjige u tržnom centru Ušće u Beogradu, bilo je zakazano u nedelju u 18h. Došla sam u 17h i već sam bila 50 i neka u redu u kojem je bilo i starih i mladih, muškaraca i žena, dece. Svi smo držali novu knjigu Nika Vujičića, treću po redu, "Ostanite jaki" i čekali... neki još od 14h.

Nije kasnio ni minut. Dovezli su ga u kolicima, preneli na sto, stavili mu "bubicu". Ne govori srpski, mada se trudi i "baci" poneku reč na našem.

"Moji mama i tata puno pozdravili. Moji žena isto, Kanae", rekao je i dodao da želi sinove Dejana i Kijošija da dovede u Srbiju. "Da jedemo čevapčiče."

Ali, uopšte nije bitno na kom jeziku govori, bitna je šta ima da nam kaže, a još je bitnija energija koju emituje, optimizam, osmeh koji sve vreme ima na licu.

Pogledajte video:

S obzirom na ograničeno vreme koje smo imali za druženje sa Nikom (u Srbiji ostaje samo do utorka 19. aprila, a za to vreme treba da poseti Novi Sad, Kragujevac i Niš), bilo mi je dozvoljeno da mu postavim tek nekoliko pitanja, a imala sam milion!

Koje odabrati?

Rešila sam da to bude ono koje me lično najviše zanima, kao majku tinejdžerke:

"S obzirom na to da ste otac dvojice sinova, šta vam je najbitnije u njihovom vaspitanju, na koje njihove osobine ili postignuća biste bili najviše ponosni kada odrastu?".

"Hvala vam na tom pitanju. Sinove volim najviše na svetu. Moj stariji sin je već viši od mene, baca mi 'kosku' na rame, grli me kada je tužan. Voli muziku, ima više od 150 ploča: Čajkovski, Aba, Elvis, Bon Džovi... Želim mu samo da bude nasmejan i zadovoljan. Nije bitno da li će radti nešto malo ili veliko u životu, važno je da radi ono što voli. Znate, prva osoba koja mi je ikada rekla da ću jednog dana biti govornik kojeg će slušati mnogi, bila je osoba koja je čistila toalete u školi koju sam pohađao. Mislio sam da je luda! Ono što bi me učinilo najponosnijim u vezi sa svojim sinovima, jeste da se vole međusobno, da vole svoje roditelje, ali i da vole Boga. Dokle god vole Boga i vole ljude, ali ne misaono već aktivno, ja ću biti ponosan otac", odgovorio mi je Nik Vujičić.

Tokom tog kratkog druženja u Beogradu, čula sam još nekoliko pametnih saveta od Nika, koje želim da vam prenesem.

Na primer - kako se borio protiv depresije:

"Pre svega, zahvaljujući svojim roditeljima koji su uvek bili uz mene. Svima nam treba podrška, to nisu uvek roditelji, zato nađite prijatelje, nekoga ko će biti tu za vas. Ali, morate vi biti iskren prijatelj da biste dobili iskrenog prijatelja. Godišnja doba dolaze i odlaze. Dobre godine, loše godine... samo se smenjuju. Ne znam nikoga ko živi savršenim životom, ali znam mnoge koji se bore da im život bude što bolji. Tako treba i vi da radite. Jedna od najvažnijih stvari koje sam shvatio kada sam bio u depresiji: ako ne mogu da dobijem čudo, možda mogu ja da budem čudo za nekog drugog i pomognem mu".

Nik, jesi čudo!

Da li sam vam rekla da je on baš lep, šarmantan, lepo obučen. I duhovit je.

"Voleo bih sve sada da vas zagrlim, ali kada bih to učinio otpale bi mi ruke", rekao je na kraju.

Zapamtite ove njegove citate:

"U čemu je poenta biti potpun spolja, ali prazan iznutra?"

"Kada ste u iskušenju da napustite svoje snove, naterajte sebe da pokušate još samo jedan dan, jednu nedelju, još jedan mesec, još jednu godinu… Bićete iznenađeni onim što se dešava kada konstantno odbijate da odustanete."

"Shvatio sam da Bog može da nas izleči čak i ako ne promeni okolnosti."

"Nije kraj sve dok vi tako ne odlučite."

"Izazovi postoje da bi ojačali naša uverenja, a ne da bi nas pregazili."

"Strah je veći hendikep nego nemati ruke i noge."

"Odreknite se života sa samosažaljevanjem u zamenu za život sa svrhom."

"Možda nemam ruke kojima bih mogao da držim ruke svoje žene, ali da bih držao njeno srce ne trebaju mi ruke."

Još mudrosti Nika Vujičića možete da čujete na predavanjima koje će održati 18. 4. u Novom Sadu (12:30h, Spens) i Kragujevcu (20h, Jezero), a 19. 4. u Beogradu (13:30 Sava Centar) i Nišu (19:30h, Čair).

Ulaznice za Nikov govor u Nišu se neće naplaćivati dok će u Kragujevcu i Novom Sadu koštati 250 dinara. Prihod od prodatih ulaznica namenjen je osobama sa invaliditetom u Srbiji.

Nikolas Džejms Vujičić, je rođen 4. decembra 1982. godine u Brizbejnu, kao prvo dete srpske porodice Vujičić. Rođen s retkim tetra-amelija poremećajem - nema ruke od ramena, a umesto nogu ima mala stopala.

"Mogao sam biti ljut na Boga zbog onoga što mi nije dao, ali i isto toliko srećan zbog onoga što ipak imam. Mama mi je rekla da će me Bog upotrebiti, kad tad. To je počelo da ispunjava moje srce i da mi daje snagu. Shvatio sam da te Bog može izlečiti čak i ako ne promeni okolnosti", rekao je jednom prilikom.

U poslednjih deset godina on je ispričao svoju priču u 25 zemalja širom sveta, pred više od tri miliona ljudi.

Tokom ranog školovanja doživljavao je brojne neprijatnosti od svojih vršnjaka zbog čega je bio izuzetno depresivan. Imao je osam godina kada je pokušao da izvrši samoubistvo. Zato je sada napisao knjigu upravo o tome - kako se boriti protiv vršnjačkog nasilja.

"Ostanite jaki" počinje ovako:

"Ja sam san svakog nasilnika. U to nema sumnje. Nemam ruke, nemam noge. Bespomoćan sam. Rođen sam bez udova iz još uvek neutvrđenih razloga, ali sam u svakom drugom pogledu blagosloven. Moj najveći blagoslov je porodica puna ljubavi, koja mi je uvek pružala podršku. Štitla me je i bodrila u prvim godinama života, ali kada sam iz zaštite porodičnog doma prešao u hodnike i na igrališta osnovne škole, osećao sam se kao da mi je na grudima meta na kojoj je pisalo: 'Nasilnici, evo me!' Osećao sam se usamljeno u svom strahu od nasilnika, ali nisam bio sam. A niste ni vi."