Danas se navršava pet godina od ubistva libijskog vođe, pukovnika Muamera el Gadafija. Time je završena 42 godine duga vladavina čvrstom rukom državom bogatom naftom. Libija je sada u potpunom rasulu i mnogi žale za Gadafijem.
Gadafi je svrgnut 2011. godine na talasu "arapskog proleca" u kojem su promenjeni režimi u Tunisu i Egiptu.
U Libiji je izbila pobuna kojoj je NATO hitro pritekao u pomoc bombardovanjem iz vazduha, a Gadafi je 20. oktobra uhvacen, ponižen, silovan i ubijen.
Pobuna je pocela u februaru 2011. godine, a prve demonstracije izbile su zbog raspodele socijalnih stanova i korupcije.
Gadafi je na pocetku reagovao povecanjem budžeta za izgradnju stanova i hapšenjem organizatora demonstracija protiv korupcije.
Hapšenje je samo izazvalo još veci bes, koji je iskoristila Nacionalna konferencija libijske opozicije, smeštena u Londonu, koja je 17. februara pozvala na ustanak, pa se taj dan racuna kao pocetak pobune.
Gadafi je potom, kao i uvek, reagovao silom, ali se ispostavilo da je otpor bio snažniji i organizovaniji nego ranije u slicnim prilikama i pobunjenici su ubrzo zauzeli znacajne delove teritorije Libije.
Bombardovanje Libije pocela je Francuska, a ubrzo su joj se pridružile Velika Britanija i SAD.
Izgovor za bombardovanje bila je prekomerna upotreba sile prema pobunjenicima.
Napad na Libiju usledio je posle usvajanja Rezolucije 1973 Saveta bezbednosti UN o zaštiti civila u Libiji, na koju Rusija i Kina nisu uložile veto.
Operacija "Odisejeva zora" pocela je 19. marta 2011. godine sa ciljem "zaštite ljudi od Gadafijevih trupa" i tada je postalo sasvim jasno kakvu je sudbinu zapad namenio Gadafiju.
Pravi razlozi bombardovanja Libije, naravno, nisu posledica iznenadne zabrinutosti zapadnih demokratija za sudbinu Gadafijevih podanika, nego su, po svedocenju zapadnih izvora, mnogo prizemniji - otimanje bogatih izvorišta nafte i gasa u Libiji i sprecavanje Gadafijevog plana da Africka unija preraste u monetarnu uniju sa sopstvenom valutom utemeljenom na 20 milijardi americkih dolara iz Centralne banke Libije.
Tripoli, glavni grad Libije, pao je 28. avgusta, kada je Gadafi pobegao u svoj rodni grad Sirt, gde je uspešno odbijeno pet jakih napada pobunjenika pracenih neprekidnim NATO udarima.
Otpor protiv neuporedivo jace sile iz vazduha i napada pobunjenika sa zemlje nije mogao da traje vecno.
Ocajni Gadafi se odlucio na samoubilacku akciju probijanja obruca konvojem vozila.
NATO je bombardovao konvoj, Gadafi je preživeo bombardovanje i sakrio se u odvodnu cev ispod puta, gde su ga pronašli pobesneli pobunjenici.
Snimci poslednjih trenutaka nekada neprikosnovenog libijskog vode izazvali su mucninu i gadenje širom sveta.
Gadafi je završio u besu razularene rulje, koja ga je prebila, mucila, silovala štapom i na kraju ubila hicem iz pištolja.
Njegovo telo je kasnije izloženo da bi protivnici mogli da se raduju smrti diktatora.
Jednako odvratno bilo je i likovanje zapadnih novinara i medija nad Gadafijevom sudbinom, a posebno Britanca Gejbriela Gejthausa, koji je 2015. godine snimio reportažu "Potraga za Gadafijevim zlatnim pištoljem", emitovanu na britanskom javnom servisu BBC-u.
Zapadni zvanicnici nisu ni trepnuli na bestijalno iživljavanje nad covekom koji je milijarde dolara otetih od sopstvenog naroda držao u njihovim bankama, ali su horski zavrištali kada je godinu dana kasnije, 11. septembra 2012. godine, na godišnjicu Al Kaidinog napada na Njujork, ambasador SAD u Libiji Kris Stivens razvucen i ubijen na potpuno isti nacin kao Gadafi.
Gadafi je bio krvavi diktator i nije prezao od ubijanja i mucenja ne samo politickih protivnika, nego i svih za koje bi pomislio da bi mogli da ugroze njegovu vlast.
Brojna su potresna svedocenja preživelih žrtava torture u libijskim zatvorima, a mnogi nisu stigli da svedoce o zverstvima režima, jer su streljani ili su skoncali u najstrašnijim mukama.
Opozicija je u Libiji bila zabranjena a Gadafi je na vlasti, od 1969. godine do 2011. godine, preživeo 10 pokušaja državnih udara i atentata.
Vladao je cvrstom rukom pomocu korumpiranog državnog aparata, ali je držao u miru zavadena libijska plemena i, zahvaljujuci ogromnim prihodima od nafte i gasa, obezbedi stanovništvu pristojan standard, nedostižan za narode okolnih država, a i za neke narode u istocnoj Evropi.
Sva Gadafijeva zverstva se, medutim, ne mogu uporediti sa zlocinima pocinjenim u bombardovanju Libije i užasom koji je nastupio posle njegovog svgavanja, a za koji ogromnu odgovornost snose predsednik SAD Barak Obama, bivši predsednik Francuske Nikola Sarkozi i bivši premijer Velike Britanije Dejvid Kameron.
Nijedan medunarodni sud nikada nije razmatrao da krivicno goni tu trojicu lidera, iako postoji osnovana sumnja da su svojim odlukama izazvali smrt velikog broja nedužnih civila.
Obama, dobitnik Nobelove nagrade za mir, pokušao je da se "opere" u martu ove godine, rekavši da je bombardovanje Libije greška na koju ga je nagovorio Kameron, a za haos koji je zavladao u Libiji posle svrgavanja Gadafija okrivio je Kamerona i Sarkozija.
Zapad je obaranjem Gadafija s vlasti postigao svoje glavne ciljeve - preuzeo je kontrolu nad naftom i gasom, a Libija više nije nikakav faktor ni u regionu niti u medunarodnim odnosima.
Libija je danas razorena država kojom vladaju dve vlade, od kojih je jedna medunarodno priznata.
Zemljom haraju bande koje maltretiraju stanovnike, državni aparat se raspao, a situaciju je iskoristila "Islamska država", koja je iskoristila bezvlašce i u Libiji napravila svoje snažno uporište.
Nestašice struje su svakodnevne, kao i poskupljenja i nedostatak novca.
"Nerado ovo kažem, ali živeli smo bolje pod prethodnim režimom", rekao je nedavno 42-godišnji farmaceut Fejza al-Naas.
