"Slušaj, amigo, ne bi mi verovao šta sve ovde ljudi rade da bi preživeli. Mnoge stvari su ilegalne, ustvari gotovo sve je nelegalno, ali legalno, država je zažmurila i dopušta 'snalaženje'".

- "Evo, na primer, benzin", počeo je.

Odmah sam ga prekinuo: Misliš, prodaju ga na ulici, u kanisterima?

- "Da, da, baš tako", pogledao me je značajno i nastavio: "Ili, recimo, ljudi koji iznajmljuju sobe strancima...".

Opet sam ga prekinuo: "Oni ne prijave sve goste, već samo jednog i ostane im 'čista para' u džepu, zar ne?".

Sad se Alehandro, već "otkrljavljen", nasmešio: "Izgleda da je kod vas u Srbiji isto ili je bar bilo tako".

Nasmejao sam se i ja i kažem mu: "Hej, pa ti moraš da dođeš u Srbiju, bićeš kao svoj na svome".

- "Ali, zašto da dođem kad je ionako mnogo sličnih stvari?".

Obojica smo se smejali.

Bio je to moj prvi susret sa Kubom, Kubancima, dok sam automobilom mog novog prijatelja gazio kilometražu od aerodroma "Hose Marti" u Havani do glavne turističke destinacije - Varadero.

Nisam ni slutio da će mi narednih desetak dana otkriti novi svet, svet ničem nalik što sam do tada video, svet kakvim su ga Kubanci učinili, a poneke stvari su me podsetile na tužno i mračno vreme sankcija našoj zemlji, praznih rafova u prodavnicama, nemaštine, snalaženja na svakojake načine...

Ali, to "muljanje" ili bolje rečeno snalaženje, Kubanci su doveli do nivoa perfekcije. Kao mi nekada samo puta deset!

"Zdravo, amigo, odakle si? Dobrodošao na Kubu, ako želiš cigare samo mi reci, moja žena radi u fabrici cigara i može da nabavi po najboljim cenama", već prvog dana na plaži obratio mi se spasilac po imenu Raul.

On je jedan u moru ljudi koji vam nude cigare po nižim cenama i to je tamo kao "dobar dan". Ili "ola".

Kada ih odbijete, najljubaznije vam se zahvale i kažu: "Nema problema, ako se predomisliš tu sam. Uživaj na Kubi!".

Kuba je zemlja izuzetno prijatnih i gostoljubivih ljudi, koji su uvek nasmejani i koji žele da vam pomognu u svakom trenutku. Ni najmanji problem, preki pogled... Štaviše! I u ulicama koje nisu turističke zone možete slobodno da šetate. Ni sam ne znam koliko sam se puta rukovao za 15-ak dana na Kubi sa raznim ljudima, koji su mi poželeli ugodan boravak i da se jednog dana vratim. Naravno da hoću!

Jer, bez obzira na to koje je doba dana, svi su uvek spremni da zaborave na probleme i bace kese i torbe pored sebe i spremno zaigraju u ritmu orkestra koji uvesaljava turiste.

Kao, recimo, ovo dvoje ljudi, starih samo po godinama. Duhom, nikako.

POGLEDAJTE KAKO ĐUSKAJU

Pitaju me kako žive Kubanci. Teško je u jednoj rečenici opisati život tih ljudi. Oni koji žive u turističkim centrima žive nešto bolje od onih u unutrašnjosti zemlje. Ali, opet, na njima možete videti najnovije patike raznih svetskih proizvođača.

Gotovo svi Kubanci imaju rođake koji su uspeli da odu u Ameriku (najčešće Majami) i odatle im šalju sve što mogu. Zato na mlađima možete videti modernu garderobu, obavezne kajle, na starijima zlatni ručni sat.

Država je obezbedila minimum da niko ne umre od gladi. Najsiromašniji se hrane na tačkice ili bonove, za svaku porodicu obezbeđeno deset jaja mesečno, jedna riba mesečno, pileći batak i karabatak mesečno, hleb - pola vekne po čoveku (ako je samac), sapun... Govedina je luksuz. Čak sam čuo podatak da se za ubistvo goveda dobije veća kazna zatvora nego za ubistvo čoveka!

Još jedan podatak koji me je bacio u nesvest - deci do 7 godina je obezbeđeno mleko, ali od 7 do 14 godina prelaze na jogurt. Posle 14. godine nema ni mleka, ni jogurta. Odnosno, ima ako roditelji to mogu da im priušte, jer litar mleka košta 2,5 evra u prodavnicama. Ako ga bude...

Za očekivati bi bilo da ostrvska zemlja ima stalno na meniju ribu i morske plodove. Ali, toga nema, osim u hotelima. Jer, nema masovnog ribolova. Za obične Kubance riba je skupa i teško dostižna. I oni koji idu u ribolov unapred već imaju prodat ulov, što hotelima, što bolje stojećim porodicama. Po mestu postoji 10-ak licenciranih ribolovaca koji smeju da isplovljavaju. Ostalima je to zabranjeno, verovatno da nekome ne bi palo na pamet da otplovi do Majamija. Ali, na plaži možete da vidite lokalce kako ulaze u vodu do stomaka i bacaju mrežu.

"I kad je kiša - smej se! To je moto svih nas Kubanaca", rekla mi je izuzetno simpatična konobarica Marta, majka dvoje dece, kojoj sam dao slatkiše da im ponese.

Gledam je, a ona stvarno ne skida osmeh. Pogledam oko sebe. Svi se smeju. Uhvatim sebe kako se i ja smejem. Pojma nemam zašto, ali mi je mnogo dobro.

A onda mi se narednog trena srce pocepa kad vidim klince koji žive na ulici, u zgradama starog dela Havane, koje kao da su sad preživele bombe... Ali, i njima je sve ok. I ona se smeju, njihovi roditelji. Pa, kako!?

Još kad im daš bombone, ti izrazi lica, te krupne oči, na licima dece koja su kao upisana, daju ti neobjasnjivu energiju, snagu. I nateraju te da misliš, misliš, misliš. Oh, da, kako bih voleo da imam neku moć da im pomognem. Ali, i bombona je za njih torta. Smeškaju se, a ja se setim one naše dece koja na ulicu izađu samo kad moraju u školu, koja su, eto, ljuta, jer ne mogu da igraju igrice baš po ceo dan...

Setim se i sebe i lopti koje sam cepao ispred zgrade, kad sam bio baš bezbrižan.

Kuba vam daje toliko mnogo slika, boja, mirisa, ukusa da vam treba neko vreme da ih posložite. Kako vama odgovara, kako vama "legne".

Ovo karipsko ostrvo je oaza neverovatnih kontrasta, u nekim elementima haosa u kojem se svi odlično snalaze. I velikodušno vam dopuštaju da uđete u taj njihov svet. U istom bloku zgrada možete videti objekat kojeg se ne bi postideo ni Pariz, ali odmah do je zgrada gotovo ruinirana, kao da je sad preživela bombardovanje, a na nekoliko prozora je prikačen štrik na kojem se suši veš!

POGLEDAJTE FOTOGRAFIJE STARE HAVANE

Za desetak dana ne znam ni sam sa koliko sam se ljudi rukovao, isto toliko puta nasmejao...

"Odakle ste? Iz Srbije!? Ma, sjajno! Je l' beše Srbija i Crna Gora?".

Ovo pitanje sam čuo "milion" puta. Odgovarao sam svakome - ne, ne,  sad je samo Srbija, dok jednog dana ne sretoh dvojicu koji su kao iz topa izvalili:

"Srbija! Sjajna zemlja, a nekada Jugoslavija, Tito!". To mi reče prodavac lepeza i drugih suvenira na pijaci u Havani u kojoj ćete naći toliko zanimljivih stvari da ćete se zabrinuti za kilažu kofera.

Pomislih - Kubanci bi mogli dobro da zarade, ako bi izvozili gostoprimstvo i osmehe.

VARADERO

Ono što možete da vidite u Varaderu nije Kuba. Varadero je turističko mesto, prilagođeno, pre svega, turistima iz Evrope i Severne Amerike. Ceo Varadero živi od turizma, ali ni njima nije lako. I oni se snalaze kako znaju i umeju.

Prosečna plata, recimo, sobarice, iznosi oko 10 pezosa, što je oko 10 evra. Ali, imaju rešenje kako da popune budžet. Na primer, ako im date veš na pranje, ona će ga oprati i opeglati, ali to neće prijaviti, tako da njoj ostaje ceo bakšiš, što je jedan pezos. Ako im ostavite šamponćić na krevetu, potrudiće se da vam napravi neku figuru od peškira. I to radi sa zadovoljstvom, jer ste mislili na nju.

Hrana je veoma ukusna i prilagođena je svim podnebljima. Ono što je mene zapanjilo bilo je PRASE NA RAŽNJU! A onda još jedan šok - čvarci!!!

Domaćini se trude da turisti budu zadovoljni, pa tako svakog dana organizuju animacije i prigodne zabave, ali kada sam video čvarke, zaista, nisam mogao da verujem.

"Čoveče, pa u mojoj zemlji, u Srbiji, mi isto ovo radimo, ali prase polivamo pivom", rekoh "gringu" koji je pekao prase i pržio se na suncu na "Cuba Day" koji su domaćini prganizovali za turiste.

"Stvarno? Mi ovde ne polivamo pivom, nego sosom u koji stavimo mohito", odgovorio mi je simpatični Kubanac i potom me, šapatom, zamolio: "Amigo, možeš li da odeš do bara da mi doneseš koka-kolu (to je više nalik našoj golf koli) sa rumom?".

"Naravno, burazeru", odgovorih mu presrećan što ću, čim se dokopam interneta (koji je na Kubi retkost), poslati fotografije prijateljima kako pečem prase nasred plaže, nasred Kube!

Nekoliko stvari ne treba, tačnije NE SMETE da propustite u Varaderu.

Obavezno posetite kuću Ala Kaponea (POGLEDAJTE FOTOGRAFIJE)

Takođe, hoteli nude razne izlete na otvoreno more, odnosno do ostrvaca u neposrednoj blizini Varadera, kao i plivanje sa delfinima. Jedno od takvih mesta je Kajo Blanko. Plaža je... nestvarna!

POGLEDAJTE FOTOGRAFIJE VARADERA i KAJO BLANKO

HAVANA

Ako vam dosadi izležavanje na plaži (mada, kome to može da dosadi!?), treba da posetite Havanu. U njoj ćete steći sliku o tome kako zaista Kubanci žive. U staroj Havani, koja je turistima najprivlačnija, videćete objekat kakvog se ne bi postideo ni Pariz, ali odmah do je oronula, zapuštena zgrada u kojoj žive siromašni Kubanci.

FOTOGRAFIJE HAVANE

Teško je i opisati šta se sve dešava u tim uličicama. Zapravo, život i jeste na ulicama. Dečica koja se igraju u prašini, klinci koji se u uniformama razdragani vraćaju iz škola, prodaje se voće, stoji se u redu i čeka za... razne namirnice, na pojedinim mestima i za garderobu.

Ali, čim čuju taktove muzike - sve se odlaže. Vreme je za mrdanje kukovima, za đuskanje!

KOKTELI

Ako ste na Kubi nemoguće je da ne probate razne koktele. Ustvari, samo koktele pijete (mada ni pivo "Kristal" i "Bukanero" prijaju po toploti). Postoji nekoliko kultnih mesta za koktele i svi su u vezi sa Ernestom Hemingvejem.

Najpoznatiji je "Bodegita del Medio" gde treba da popijete mohito, a u blizini je i "Floridita", kako piše na ulazu - "kolevka koktela daikiri". Taj koktel je osmislio, kažu, lično Hemingvej.

POGLEDAJTE FOTOGRAFIJE

DELIĆ ATMOSFERE IZ "FLORIDITE"

Mnogo je lokacija u Havani koje valja videti. Avenije Paseo i Los Presidentos odišu klasom, prelepim zgradama, spomenicima predsednicima raznih zemalja (ne, nema Tita). Avenija Paseo vodi do ogromnog obeliska posvećenog Hose Martiju, najznačajnijem liku iz kubanske istorije.

POGLEDAJTE FOTOGRAFIJE

OLDTAJMERI, LADE, MOSKVIČI, KOKO-TAXI...

Jedan od najupečatljivijih stvari na Kubi su oldtajmeri. Ostavština iz nekih ranijih vremena sada je glavna atrakcija. Pontjaci, kadilaci, fordovi... u raznoraznim bojama i sa najrzaličitijim sirenama.

Ali, to su samo karoserije. Unutra su delovi od tojota, hondi, pitaj boga kojih sve automobila. Međutim, vlasnicima takvih automobila prihod je zagarantovan, jer gotovo da nema turiste koji se nije vozio bar jednom. Ako ste pomislili da bi bilo super da odete na Kubu i kupite jedan takav - odustanite od te ideje, jer je to nemoguće. Najpre, cene takvih odltajmera su oko 40.000 evra (i više), a drugo te automobile ne možete da prebacite sa Kube, jer to nije dozvoljeno.

Nama su atraktivne i "lade", "moskviči" koji takođe služe i kao taksi vozila, a zapanjujući je podatak da "lada" stara 44 godine, recimo, košta 12.000 dolara!!!

Jasno vam je da ne može svako da sebi priušti takav automobil, pa i ne čudi što nije gužva u saobraćaju.

Ako želite da vam vetar mrsi kosu, a već ste se provozali oldtajmerom, obavezno uzmite koko-taksi. To je ustvari motor, najčešće vespa, na koju je nakačena nastrešnica, poput jajeta, sa dva ili tri sedišta pozadi.

POGLEDAJTE FOTOGRAFIJE

I pored svih tih egzotičnih prizora, ponekih slika našem oku bliskih iz prošlosti, ipak su ljudi ono što Kubu zaista čini bogatom. Iako većina živi skromno, na njihovim licima se to ne vidi. Neko će reći - lako je njima kad im je prosečna temperatura 25 stepeni preko cele godine, kad je stalno sunčano... Da, i to ima uticaja, ali su oni, jednostavno, takvi i valjda se neće promeniti.

"Odakle ste? Iz Srbije?! Sjajno, Srbija i Kuba su prijatelji. Ustvari, Kuba je prijatelj sa svima, pa i sa Amerikancima sada. Ljudi su ljudi",  prosuo je filozofsku misao momak koji me je pratio jednom od dve predivne avenije.

"Izvinite, ja sad idem levo, tu radim. Uživajte na Kubi i vratite se opet", otpozdravio je dok je meni u glavi i dalje odzvanjala rečenica: "Ljudi su ljudi".

Da, pomislim, i okrenem se da pogledam gomilu jarbola (138), koji su postavljeni na Antiimperijalističkom trgu. A trg se nalazi ispred... Ma, naravno, ispred američke ambasade.

"Kad se naljutimo na njih, na te jarbole stavimo zastave i onda oni ništa ne vide iz kancelarija, hihihihihi", kaže mi Alehandro, srećan što se kapiramo i što, verovatno, mislimo isto - da su ljudi ljudi, ali da su neki ljudi ipak veći ljudi od nekih drugih.