Šum na srcu je prilično česta pojava u pedijatrijskoj praksi, ali je u najvećem broju slučajeva potpuno bezopasna. Ipak, kad na redovnoj kontroli i pedijatar kaže "čujem nešto", nema roditelja kojima bi bilo svejedno.

O najčešćim dilemama koje roditelji imaju kad se ustanovi da dete ima šum na srcu razgovarali smo sa dečjim kardiologom, primarijusom dr Borisom Kovačevićem, upravnikom Dečje bolnice Kliničko-bolničkog centra "Zemun".

Kad roditelji odvedu dete na redovnu kontrolu kod pedijatra, i pedijatar kaže 'čujem nešto', da li to znači odmah da je dete bolesno?

 "Kod svakog drugog deteta u nekom trenutku odrastanja će se čuti šum na srcu. Ali, na sreću, kod svega jedan odsto dece iza tog šuma biće strukturne abnormalnosti, oštećenja u građi srca. Funkcionalni šumovi ili takozvani šumovi zdravog srca su akustički fenomeni koji nemaju u osnovi oboljenje srca. Zato se i zovu funkcionalni, akcidentalni, slučajni, nevini, anorganski, fiziološki - to su sve sinonimi. I oni nisu opasni. Takav šum nije posledica oboljenja srca i bolesti. Za razliku od njih, patološki šumovi su uvek posledica strukturnih abnormalnosti, oboljenja srca, oštećenja srca. Ali, na sreću, učestalnost takvih šumova je manja od jedan posto", kaže dr Kovačević za MONDO.

Da li ustanovljen šum na srcu zahteva hitan pregled kod dečjeg kardiologa?

"Postoje dva tipa šuma na srcu: šumovi zdravog srca (fiziološki, nevini, funkcionlani, anorganski) i patološki, u čijoj osnovi stoji oboljenje srca. Kad pedijatar čuje šum koji nije fiziološki, dete treba da uputi dečjem kardiologu. Takođe, ukoliko pedijatar nije u potpunosti siguran da je u pitanju fiziološki šum, dete bi trebalo da pregleda dečji kardiolog."

Ali, čak i ako pedijatar kaže da bi dete trebalo da pregleda kardiolog, to nije uvek razlog za paniku?

"I fiziološki i patološki šumovi imaju precizne karakteristike. Fiziološki šumovi su šumovi koji su lokalizovani na vrlo uskom području, čiji intenzitet ne prelazi 1. ili 2. stepen od mogućih 6 stepeni po Levinovoj skali (skala koja se koristi za procenu intenziteta šuma), koji nemaju radijaciju (širenje) i koji se najčešće gube pri promeni položaja tela. To su četiri karakteristike koje bi iskusan pedijatar trebalo da prepozna, da bi mogao da kaže 'vi ne idete nigde, ovo je fiziološki šum'", kaže dr Kovačević.

"Verovali ili ne, preko šumova na srcu se najčešće otkriva da deca imaju sideropenijsku anemiju (malokrvnost). Zbog toga je dobro, kad se primeti šum na srcu, uraditi prvo krvnu sliku. Vrlo često se ispostavi da je hemoglobin nizak i da to izaziva pojavu šuma na srcu. Kod nelečene anemije organizam nalazi načina da se adaptira na postojeće stanje. Ubrzava se protok krvi, srce radi brže da bi u ukupnom zbiru bila 'izbačena' količina krvi koja će mozak uspeti da snabde neophodnom količinom

 kiseonika. Srce brže radi, cirkulatorni fenomeni su ubrzani da bi bila zadovoljena glad organizma za kiseonikom. U toj hipercirkulaciji, zbog prirodno grube građe endokarda (unutrašnjeg sloja srčanog zida) u ranom uzrastu, javljaju se vrtloženja, turbulencije i strujanja krvi, koje se čuju kao šumovi tog prvog stepena na određenoj lokaciji. U zavisnosti od mesta na kojem se čuje, razlikuje se nekoliko tipova funkcionalnih šumova, ali svima im je zajedničko da nisu posledica oboljenja srca."

Mali pacijenti se, dakle, kod dečjeg kardiologa upućuju u dva slučaja - ukoliko pedijatar nije sto posto siguran da je reč o fiziološkom šumu, i ukoliko pedijatar utvrdi da je u pitanju patološki šum na srcu.

Kako izgleda pregled kod dečjeg kardiologa?

 "Kao i uvek kada su deca u pitanju, najvažnije je krenuti redom. Prvo se uzima detaljna anamneza od roditelja. Cilj je da se utvrdi kada se šum javio, da li je primećen na rođenju, da li na izlasku iz porodilišta ili kasnije, na sistematskim kontrolama. Važno je bar okvirno odrediti vreme nastanka šuma, jer od toga, između ostalog, zavisi kako će se dalje pratiti dete. Iz razgovora sa roditeljima saznaje se i da li dete ima normalan rast i razvoj, da li napreduje očekivano i u skladu sa uzrastom, da li se beleži adekvatan porast u telesnoj težini, kako podnosi napor, da li se lako zamara, i da li je sklono infekcijama donjih disajnih puteva. Veliki broj dece koja imaju srčane mane sa levo-desnim šantom (kod kojih krv prelazi iz aorte odnosno leve komore ili pretkomore u desnu komoru ili pretkomoru odnosno plućnu arteriju i koje čine nešto više od polovine svih urođenih srčanih mana) imaju i teške oblike bronhitisa, ne napreduju, kriziraju, i iskusan kardiolog tada bukvalno 's vrata' vidi šta je u pitanju", objašnjava dr Kovačević.

Znači, važan je trenutak nastanka šuma, da li dete ima kardiovaskularne tegobe, da li dete napreduje onako kako je očekivano i sklonost infekcijama. To su četiri važne stvari i njih mora da obuhvati ciljano uzimanje anamneze.

Nakon toga, sledi klinički pregled, šta on mora da obuhvati?

"Najvažniji deo kliničkog pregleda je auskultacija - slušanje srca, uz druge metode, palpaciju - pipanje arterija, predela srca, grudnog koša, i posmatranje pulsacija. Iskusan dečji kardiolog može bez stetoskopa, palpacijom, samo dodirom dakle, da odredi da li dete ima srčanu manu. Ukoliko se recimo primećuje odsustvo pulseva na nogama, znači da je u pitanju zastoj na izlazu iz srca, ako se prisloni dlan u predelu srca i oseti se strahovito jako strujanje između 5. i 6. stepena - u pitanju je problem u 'komunikaciji' između komora... U rutinski pregled kardiologa ide i EKG. Tamo gde se sumnja na ozbiljniji problem, deo rutinskog pregleda je, ako je indikovan, i ultrazvuk. Dakle, ako nalaz kliničkog pregleda i EKG nalaz bude sumnju, dete se upućuje na ultrazvuk srca", kaže dr Kovačević.

Ukoliko se ispostavi da šum na srcu jeste fiziološki, kao što se ispostavi u najvećem broju slučajeva, da li se on spontano povlači u nekom trenutku i kada ili stanje ostaje nepromenjeno i u zrelom dobu?

"Šumovi koji se registruju kod dece su najčešće funkcionalne prirode, i po pravilu, najveći broj funkcionalnih šumova prolazi do polaska u školu. Prolaze sami od sebe, kao da ništa nije ni bilo. Čime se to objašnjava? Zadeblja grudni koš, formira se potkožno masno tkivo, i šum prestane da se čuje, ili poraste srce i ona gruba građa endokarda (unutrašnjeg zida srca) se ispegla i više nema vibracija koje su proizvodile efekat šuma. Ili se reši anemija, pa nema ubrzanog rada srca i nema pojačane cirkulacije. Dakle, do polaska u školu svi ti banalni razlozi koji mogu biti uzrok šuma na srcu nestaju", objašnjava dr Kovačević.

"Važno je da roditelji znaju - kada se uradi pregled i dečji kardiolog kaže 'vaše dete je zdravo, to je šum zdravog srca' - nema dalje. Pedijatar će, naravno, i dalje na sistematskim kontrolama čuti šum, ali je dobijena potvrda, nalaz od kardiologa da on nema elemente patološkog, što znači da nema nikakvog razloga za brigu."

Da li dete kod kojeg je ustanovljen taj funkcionalni šum na srcu sme da se recimo bavi sportom, uobičajenim fizičkim aktivnostima za svoj uzrast?

"Dete kod kojeg je dečji kardiolog ustanovio postojanje fiziološkog šuma na srcu tretira se kao zdravo dete i živi normalan život, bez ikakvih restrikcija bilo koje vrste. Ukoliko se nesumnjivo utvrdi da je u pitanju šum na srcu funkcionalne prirode, treba uveriti roditelje da je njihovo dete potpuno zdravo. Može da se bavi sportom, može redovno da se vakciniše, sve dalje ide potpuno u skladu sa očekivanim i preporučenim ponašanjem za odgovarajući uzrast."

A kad je u pitanju onaj manji procenat slučajeva, kad šum na srcu nije fiziološke prirode?

Da li može da se desi da je u pitanju recimo neka urođena srčana mana pa da se ne vidi odmah po rođenju, nego se manifestuje kad dete malo poraste? I da li se nekad desi da i te urođene srčane mane prođu bez lečenja ili je uvek potrebna intervencija?

 "Ako se pregledom dokaže da šum na srcu ima patološke karakteristike. U daljem toku, dete mora da prati dečji kardiolog, i oko toga nema dileme. Važno je napomenuti da jedan određeni procenat kardiovaskularnih poremećaja, naročito u sferi urođenih srčanih anomalija, može da ima dobru evoluciju, i povoljnu prognozu u pogledu spontanog nestajanja tog poremećaja. Ovo naročito važi ako su u pitanju neke šupljine, otvori koji se nalaze na mestima na kojima ne bi trebalo da ih bude. Oni mogu i spontano da zarastu. I ako se proceni da bi moglo da dođe do spontanog izlečenja, takvi slučajevi se samo prate. Dakle, ako mi roditelji dovedu dete na pregled, i ja vidim recimo rupicu od 3, 4 milimetra, koja je na tako tipičnom mestu u mišiću, da ja znam da će mišić kasnije da je izblokira i zatvori, onda lepo kažem roditeljima - ovo nije za operaciju, ali morate nastaviti da dolazite kod mene, dete moram da pratim. I jako je važno da roditelji nastave da dete dovode redovno, sve dok dečji kardiolog ne kaže da više definitivno nema razloga za brigu", kaže dr Kovačević.

"Šum na srcu je znak bolesti, samo je deo kliničke slike. Jak šum petog stepena, recimo, čuje se bukvalno u sobi, to je otvor od tri milimetra koji se prati i za dve, tri godine se sam spontano zatvori. Ništa ne znači. A to roditeljima zvuči zastrašujuće, zamislite da čujete hučanje, brujanje dok dete spava... Stvarno strašno. A mi, kardiolozi, to, uslovno rečeno, volimo, jer što je jači šum, povoljnija je prognoza jer je manja rupica u pitanju, i veća je verovatnoća da se spontano zatvori. Što je šum tiši, otvor je veći i veći su i problemi i moguće komplikacije, veći je rizik od plućne bolesti... Šumovi koje 'ne volimo' su šumovi koji se polako utišavaju, izjednače se pritisci i nestanu. To ne volimo."

Ipak, ima i slučajeva koji zahtevaju hirurško rešavanje problema bez odlaganja, jer ne postoji nikakva šansa da se problem spontano reši, i to onda zahteva potpuno drugačiji pristup, i hirurško lečenje.

Da li možemo da kažemo da su najteži uzroci šumova na srcu ujedno i najređi, dakle, oni koji zahtevaju hiruršku intervenciju?

"Da, ali je važno napomenuti još jednu stvar. Ukoliko je problem takav da je neophodna korekcija, ranije je to bilo moguće isključivo kardiohirurškom intervencijom, a danas neke slučajeve možemo rešavati i neinvazivno, u domenu interventne kardiologije, beskrvno dakle. Recimo uđe se venski, kroz nogu, kateterom, u srce, do suženja, na primer, napumpa se 'balon' i ispegla se, proširi to suženje. I dovede sve u red. Ranije, to je sve moralo da se rešava 'otvaranjem', dakle, klasičnim operativnim putem. Danas, medicina je toliko napredovala da se veliki broj tih srčanih mana, naročito urođenih, rešava na neinvazivan način, interventnim kardiološkim procedurama", zaključuje dr Kovačević.

Najnovije i najzanimljivije vesti iz sveta zabave, kulture, muzike, filma, lifestyle, putovanja i seksualnosti pratite na našoj Facebook stranici -MONDOZabava, kao i na Twitteru@Mondo_zabava.