Bila sam na pijaci psećeg i mačijeg mesa

Zamišljala sam potoke krvi, iznutrice na sve strane. Lavež pasa i poneku besnu životinju koja kidiše otimajući se pogubljenju.

Ničega od toga nije bilo.

Nekoliko pasa mirno je ležalo u malom drvenom kavezu. Nisu primećivali jedni druge. Izgledali su pristojno, na njihovom krznu nisam razaznavala tragove ofucanosti, niti pređašnje međusobne ulične borbe.

Mislim da je jedan uginuo. Ili je samo posrnuo od omorine.

Komadina sirovog mesa! Da li su im to u kavez ubacili pseće meso?! Ne, ne, ne! To bi bilo grooozno.

Pored je stajao isti takav drveni kavez sa nekoliko mačaka. Jedna je ličila na moju (pokojnu) Racu. Ponajviše zbog nje sam pre puta u Indoneziju bila rešena da ne idem na ekstremni tradicionalni market, gde prodaju meso pasa, mačaka, majmuna, pacova, zmija, slepih miševa i svinja. Međutim, ostali moji sapatnici na medija turi u organizaciji Ambasade Republike Indonezije i Jungle travela, bili su vrlo znatiželjni da obiđu jednu od najvećih atrakcija Tomohona.

“Ok. Nije valjda toliko jezivo. U krajnjem slučaju: mogu da izađem i sačekam ih ispred”, pomislila sam.

Evo me tu.

Iza mojih leđa prodaju voće, začine, kolače od cimeta, ljute papričice… Desno ispred mene je tranžirano kućeče i svinjsko meso, levo iznad kaveza sa psima i mačkama, su iste te životinje samo mrtve. Izgledaju kao preparirane i ofarbane u crno. Naravno, nisu ih farbali, već šurili brenerom.

U grupi nas je bilo četvoro, evidentno je bilo da smo stranici, i 35-godišnji Indonežanin Mario, naš lokalni vodič i prevodilac. Osim toga, među nama je bio snimatelj, koji je držao kameru na gotovs. Shvativši naše namere, jedan od prodavaca je uhvatio drvenu motku na čijem kraju je bila omča i pošao ka kavezu sa psima.

O, ne! Ne. Nećemo da gledamo kako ubijaju životinju. Ustuknuli smo nekoliko koraka unazad i zamolili Marija da im objasni da nema potrebe da to rade samo zbog nas.

Za svaki slučaj sam okrenula glavu i gledala u ljute papričice.

Opet sam vratila pogled ka improvizovanoj tezgi smeštenoj na prolazu između dva dela pijace. Sada sam se već oslobodila i prišla nekoliko koraka napred, ali vodeći računa da držim distancu.

Dolazi gospođa sa dva klinca, oni se nezainteresovano vrpolje oko njenih nogu. Gospođa stoji ispred kaveza sa mačkama i pokazuje prodavcu prstom. Osećam mučninu i opet okrećem glavu. Shvatila sam na koji način ih ubijaju. Dave ih. Teško mi je da gledam to mučenje. Teško mi je da posmatram njihova lica zgrčena u bolu.

Prošlo je nekoliko trenutaka i nakon što sam procenila da se završio ponovo sam pogledala u pravcu prodavca. Već je držao let lampu spreman za dalju akciju. Krajičkom oka videh jednu ošurenu mačku. Izgledala je tako maleno.

Potom se zagledah u prodavce. Svi su muškarci. Spazim da su među njima dva dečačića od oko 10 - 12 godina. Treći je nešto stariji, ali rekla bih da nema više od 15. Pokušavam da spoznam ima li nešto krvožedno, agresivno u njihovim pogledima, pokretima… Nema.

Možda bi mi bilo lakše da objasnim dešavanje oko mene, ali nema.

Izgledaju potpuno isto kao bilo koji klinci koji roditeljima pomažu da na pijaci Kalenić u Beogradu prodaju lubenice. Jedan uzima krpicu i vodom kvasi polutku psa, ne bi li sačuvao svežinu uprkos suncu.

Duboko sam udahnula, kroz usta, jer sam zapušila nos zbog neprijatnih mirisa, i krenula napred da razgovaram sa njima. Tu sam, gde sam, a kada “premotam film”... bila sam i na jezivijim mestima, i besmisleno je da samo stojim ovde.

Hajde da čujem da li oni, kao i prosečni Evropljani, prave razliku između svinjskog i psećeg mesa, a da nije samo u pitanju ukus.

Praznični specijalitet za drage goste

Stolu sa ošurenim psima u komadu prilazi gospođa od oko 60 godina, rekla bih. Drži u ruci veći ceger i ćaska sa prodavcem birajući kog psa će uzeti. Vodič Mario prevodi njene reči da kupuje za novogodišnje praznike i da će to uz mnogo začina pripremiti za goste. Ona konzumira pseće meso od malena i svi u njenoj porodici ga takođe vole, međutim sada ga izbegava zbog problema s krvnim pritiskom.

Raspitujem se kod prodavaca za cene mesa po kilogramu. Najjeftinija je mačetina, oko 220 dinara (25.000 indonežanskih rupija), pas i pacov staju oko 265, a svinjsko i meso od zmije su 440 srpskih dinara. I cena nije zanemarljiva stavka prilikom odluke o kupovini u četvrtoj najmnogoljudnijoj državi na planeti (Indonezija ima 250 miliona stanovnika) čiji je bruto domaći proizvod po glavi stanovnika još uvek manji čak i u poređenju sa Srbijom.

Dalje u unutrašnjosti pijace na tezgama su izloženi komadi psećeg i svinjskog mesa, ali i celi pečeni pacovi i slepi miševi. Spazih komad pitona. Kažu da je na jednoj od najvećih ekstremnih marketa na Sulavesiju povremeno u ponudi i majmunsko meso i da je ono po ukusu slično kao pseće. Nisam baš išla toliko daleko da bih mogla da uporedim.

Šumski pacovi na ražnju

Osećala sam mučninu u želucu i pri spomenu pacova jer me asociraju na prljavštinu, međutim ovo su krupniji šumski glodari. Oni se znatno drugačije hrane i zato postoji mnogo ljudi kojima je posao da ih love. Prodaju ih često tako što im duž tela provuku drveni štapić, tako da praktično izgleda kao ražnjić. Iskusni lovci na pacove u poverenju će vam otkriti da je obraz ove životinje prava poslastica.

I dok će sasvim opušteno s vama pričati o konzumiranju pacova, ipak će ostati rezervisani na spomen mesa od kučića. Čak i za njih to je pomalo kontroverzna tema. Objasnili su mi da tradicija jedenja psećeg mesa dolazi iz muslimanskih oblasti, gde ih ne drže kao kućne ljubimce.

Različita su svedočenja Indonežana koje sam srela. Od toga da im uopšte nije čudno da jedu pseće meso, preko onih koji pse imaju kao kućne ljubimce, ali im se ovi koji nisu rasni povremeno nađu na trpezi, do ljudi koji se zgražavaju i kunu da je sve više Indonežana koji ne jedu pseće meso.

Otišla sam praznih ruku s pijace, ali me je poseta ekstremnom marketu zapravo naterala da razmislim o svemu. Slično sam se osećala kada sam pre neku godinu bila u Jelenovom grebenu u Sloveniji. Svi su oduševljeno i razneženo mazili bambije istim prstima kojima su samo nekoliko minuta pre toga slasno zahvatali pršut od jelena.

“Da, ali pas je čovekov najboji prijatelj”. To je najčešći argument. A šta ćemo sa govedima i konjima? Koliko su samo oni vekovima od koristi čoveku, pa opet završe u gulašu. Uz to su biljojedi, za razliku od pasa i mačaka.

Daleko od toga da zagovaram stav da treba da tamanimo pse i mačke i od njih pravimo šnicle, čak lično gotovo i ne jedem crveno meso, međutim… nemojmo biti licemerni.

Na stranu vegetarijanci, ali ako već jedete meso, kakva je razlika između svinje, teleta, srndaća, pileta, psa, slepog miša, pacova ili mačke?