Mnogo šta je u ovim vremenima pod velikim znakom pitanja. I to, naravno, pravi ne malu zbrku, jer često ono što je važilo do juče više ili ne važi ili uskoro neće važiti. Mislim, globalno. A, bogami, sve više se tiče i nas. I da hoćemo da pobegnemo od onoga što se danas dogadja u svetu, sada prosto ne možemo. Jer, sve je već toliko uvezano i medjuzavisno da prostora za neko veliko mrdanje nema.
Da ne ulazimo sada na teren čiste politike, mada je sve u stvari politika, globalni lomovi su najvidljiviji u preraspodeli ekonomske moći. A tu se dogodilo i dogadja se ono što niko nije mogao ni da nasluti. Bar ne u ovom obliku kako se to ispoljava poslednjih godina. Više ne drmaju svetom samo dve sile, već sedam ili osam jakih ekonomija. I šta smo dobili – žestoku, gotovo nemilosrdnu, utakmicu kojoj se kraj ne vidi, a direktne i kolateralne štete do sada gotovo da su nevidjene. Kažu, lomi se jedan sistem koji je počivao na teoriji da samo tržište reguliše sve, a novi još nije smišljen. Pa, u tom medjuvremenu, investitori panično traže prostor gde će im za manje uloženih para zarada biti veća.Gotovo sve firmirane stvari, koje imamo, proizvedene su u poslednjoj deceniji, ali ne u Evropi ili Americi već u Kini, Vijetnamu i još nekim zemljama gde su plate medju najnižima na svetu. Fabrike se sve više preseljavaju tamo gde su manji troškovi, a veći profit. Otud je na Starom kontinentu sve manje poznatih fabrika i, shodno tome, sve je više izgubljenih radnih mesta. Nezaposlenost više nije tako strašan problem samo ovde, kod nas, već na mnogo strana.
I šta sad? Niko nema neki jasan i nedvosmislen odgovor. Veliki se nadgornjavaju, teoretičari nadmudruju, dok mešetari samo koriste ponudjene prilike. A profit je, u tako nedefinisanoj situaciji, zaista jedini cilj. Pa, sve što u njegovom ostvarenju na ovaj ili onaj način smeta, odbacuje se. Ta je osnovna logika, danas najbolje vidljiva u tzv. investicionim fondovima, bankama, proizvodnim firmama, medijima, a i u sportu. Gotovo svuda.
Kako se ne bavim fiktivnim naduvavanjem fondova, niti sam bankarski lihvar, ali znam ponešto o medijima, mogu, eto na tom primeru, da ukažem na to šta praktično u tom domenu znači „borba za profit“. Ljudi, priznajem, i sam sam bio zgranut činjenicom da je još pre sedam-osam godina u najvećim medijima na svetu naprasno ukinuto zanimanje urednik. Umesto takvih novinara od znanja i iskustva na njihova mesta postavljani su menadžeri. U prevodu, ljudi zaduženi za izvršenje poslovne politike čiji je krajnji cilj samo profit. Drugim rečima, razumeo sam da vlasnicima tih medija više nije bio bitan kvalitet već samo dobit. A onda je, uz tako promenjenu vizuru sagledavanja medija (sada isključivo kao robe), došao i internet.
Kao grom iz vedra neba! Panika. Kako sad, šta sad, pa ’ajde prvo da otpuštamo što više zaposlenih, da smanjimo troškove. Čitalaca je sve manje, i gledalaca i slušalaca, naravno, a i proizvod je isuviše skup. I reklama je sve manje, zbog recesije. Pa firme koje se kod nas reklamiraju ne smemo da, u bilo kakvom tekstu, komentaru ili prilogu, na bilo koji način napadamo. Od njih živimo!
Onda ta ista logika i u svetu i kod nas zaključi kako su novinari skupi, te da bi mogli da rade i za manje plate. A i mnogo ih je. Menadžeri dodaju, možemo i sa manjim brojem, ali nam, možda, treba još neki prevodilac pa da besplatno skidamo sa sajtova ono što nam treba za popunjavanje strana ili programa. Možemo, naravno, još više da kupujemo i latinoameričke sapunice, pa i turske i indijske. Jeftino je, gleda se, a što i nije kvalitet – pa, izvinićete, naš cilj je profit.
Znam dosta novinara koji su iz te profesije poslednjih godina pobegli baš iz navedenih razloga. Za tu profesiju (a i druge) došli su, izgleda, baš crni dani. Trend se, koliko mogu da procenim, neće tako lako menjati. Jer, novinarski proizvod je, naravno, isto roba, kao i svaka druga. Medjutim, postoji u nekim profesijama, pa i novinarskoj, i tzv. etička dimenzija zanata. Važna je. Rekao bih, čak, da može biti od značaja ne samo za novinare i medije nego i za ljude koji, na ovaj ili onaj način, svakoga dana dolaze u kontakt sa medijima. Može, na primer, pomoći da ljudi, čitajući ili gledajući i slušajući, dodju do većih i potpunijih saznanja, da lakše mogu da misle svojom glavom, da manje budu manipulisani, da na život ne gledaju samo kroz profit, jer to, u najmanju ruku, i nije jedino što je stvarna i dominatna vrednost. Može, ali kako stvari stoje i ne mora.
Kako će se, da tako kažem, krucijalna pitanja na globalnom nivou razvijati, niko ne zna. Da će, ako ne sad, a onda jednom kasnije, morati da se uspostavi kakav-takav balans izmedju sveta biznisa i običnih, normalnih ljudi kojima profit jeste važan, ali nije i jedino merilo vrednosti – to sam siguran. Jer, ovde se, po meni, zapravo radi i o pitanju – u čemu je najveća draž života?
Samo u profitu, verovatno, nije.