Moj Telekom: Prijavi se Registruj se

London zove

Koliko god lupao glavu, nisam uspeo da smislim pametniji naslov od ovog. Verovatno zbog toga što mi je već jako dugo urezano u svest da posle reči LONDON neizbežno sledi reč CALLING. Neka generacijska šifra, šta li...

0
A- A A+

"London Calling", legendarna pesma grupe The Clash sa istoimenog albuma iz 1979. godine, jedna je velikih himni rok muzike. Ova žestoka i neumoljiva pank koračnica je zlokobna rekapitulacija duha vremena u kome je nastala, a njene reči danas odzvanjaju možda čak i glasnije nego pre tridesetak godina. Džo Stramer nije ostavio mnogo prostora za nedoumice: nuklearna havarija, sunčevo zračenje, zombiji na ulicama, nestašica hrane, poplave, novo ledeno doba – sve su to prizori iz ovog borbenog pokliča za preživele u post-apokaliptičnoj civilizaciji. Današnji ili sutrašnji novinski naslovi, takođe.

Kada je prošle godine upotrebljena u okvuru reklamne kampanje za predstojeće Olimpijske igre, mnogi su se zapitali da li je iko od onih koji su o tome odlučivali uopšte pročitao tekst, ako već nije odslušao pesmu. BBC, koji je svoje emisije vesti tokom Drugog svetskog rata otpočinjao upravo rečima "London calling", dao je veliki prostor diskusijama o tome da li je pesma o kraju sveta najprikladnija reklama za grad i poziv turistima na veliki sportski događaj koji u njemu treba da se održi.

Sve to na stranu, "London Calling" zaista jeste prepoznatljiva i upečatljiva himna ovog grada, pesma koja vam odzvanja u glavi na početku svakog putovanja u prestonicu Ujedinjenog Kraljevstva. Vremenom je, kao što je često slučaj sa velikim pesmama, nadrasla svoje originalno značenje i ukotvila se u kolektivnoj svesti kao nepogrešivi simbol grada koji je inspirisao. Stoga, Olimpijada ili ne, "rat je objavljen, bitka je pred nama".



Crveni autobusi, crni taksiji, Big Ben, Bakingemska palata, Tauer bridž - to su pojmovi koji za većinu ljudi na planeti predstavljaju najčešće i gotovo neizbežne prve asocijacije na London. Postoji bezbroj priručnika i vodiča koji će vas uputiti u sve moguće nivoe i načine upoznavanja sa gradom – šta videti, šta raditi, šta ne propustiti, šta slobodno preskočiti, šta obavezno zaobići...

Samo od vaših ličnih sklonosti i zanimanja zavisi da li ćete se upustiti u bazanje uličnim pijacama na Portobelu ili Kamdenu, ili pohrliti u Britanski muzej i galeriju Tejt Modern. Da li ćete se zakopati u podrum neke od prodavnica ploča u Sohou, ili poželeti da piljite u voštanu menažeriju slavnih kod Madam Tiso. Da li ćete uskočiti na prvi turistički autobus, ili se zavući u lokalni pab.

Ovo što sledi su samo neke od nepretencioznih preporuka i iskustava koje bi mogle da vam posluže kao inspiracija za stvaranje sasvim ličnog doživljaja jednog od najuzbudljivijih ljudskih prebivališta na planeti...

Brdo sa pogledom

Dobro, budimo realni, mnogi epiteti se mogu upotrebiti za grad na Temzi, ali "lep" verovatno nije najprecizniji od njih. Teško da bi se i rođeni Londonci usprotivili oceni da ni jedan panoramski pogled na njihov grad ne može baš da se takmiči sa pogledom na Pariz sa stepenica crkve Sakr ker, ili na Rim sa brda Đanikolo. Mada, kada je dan vedar, a vazdušna strujanja povoljna, svakakva čuda su moguća.

Nedostatak dominantnog gradskog vidikovca su londonski gradski oci pokušali da nadomeste 1999. godine instaliranjem džinovske konstrukcije na obali Temze, prvobitno nazvane "Milenijumski točak", a potom "Londonsko oko" (London Eye). Sa ove 135 metara visoke skalamerije pruža se spektakularan pogled na grad, tako barem kažu oni koje nije mrzelo da utroše sat vremena čekajući na polučasovnu vožnju koja košta najmanje 17 funti. To možda i ne deluje tako obeshrabrujuće, ali postoji i bolja lokacija.

Ušuškan između gradskog jezgra i predgrađa, Primrouz hil (Primrose Hill) je jedna od najekskluzivnijih rezidencijalnih zona u kojoj bogati, moćni i slavni provode svoje londonske dane u idiličnom ambijentu šarmantnog urbanog seoceta, dok ih iza ćoškova i živih ograda vrebaju lovci na fotografije i autograme.

Naravno, ima ljudi kojima možda i može da bude zabavno da provedu sate muvajući se tim krajem i sanjareći kako će naleteti na Morisija, Džona Kliza, Gvinet Paltrou ili Gven Stefani, pa sa njima, što da ne, popiti čaj u lokalnoj kafanici. Ipak, ono zbog čega se vreti popeti na "Brdo jagorčevine" je proplanak sa pogledom i panoramom kakvu "Londonsko oko" može samo da sanja. U rekvizite koje je poželjno da ponesete sa sobom ubrajaju se ćebe, zmaj i hrana za veverice.

Londonski lonac

Svi znamo da je engleska kuhinja jedna od, ako ne najgorih, onda sigurno najjednoličnijih na svetu. Bila bi svakako još grđa da, zahvaljujući imperijalnoj prošlosti, nisu usvojili kari kao domaće jelo. Kada sam svojevremeno pitao jednog prijatelja Engleza da li bi mogao da definiše šta je, zapravo, osnova njegove nacionalne kuhinje, kratko je odgovorio "Mast". Svinjska, naravno.
Stoga i ne čudi što su se generacije kuvara – a Gordon Remzi ili Džejmi Oliver samo su poslednji u pola veka dugom nizu– trudile da naciju nauče da jede raznovrsnije, drugačije i možda zdravije.

Prehrambeni zemljopis Londona definitivno je jedan od najintersantnijih koji možete zamisliti i nije preterivanje tvrdnja da se u ovom gradu može pojesti najbolja kineska hrana van Kine i najbolja indijska van Indije. Ako ste, pak, raspoloženi za jamajčanski čorbast pasulj ili avganistansku kuvanu jagnjetinu u spanaću, ne bi trebalo da vam bude problem da upravo to i pronađete.

Ipak, pre nego što se otisnete u carstvo stotina etničkih kuhinja koje imaju svoje ispostave s kraja na kraj grada, bilo bi sasvim uputno da proverite jedan tradicionalni obed, valjda drugo najpoznatije ostrvsko jelo, posle holesterolske bombe zvane engleski doručak. Riba sa krompirićima, ili Fish & Chips, kako je poznata celom svetu, u novije vreme je sve ređa zverka u centralnim gradskim zonama, u kojima globalne prehrambene franšize diktiraju ponudu hrane s nogu.

Srećom, u ulici Berik (Berwick) u Sohou, na broju 20, postoji mesto koje će vam za relativno male pare obezbetiti skoro pa celodnevnu potrebu za kalorijama koje trošite tumarajući po ovom boemskom srcu Londona. Riba je bakalar, pohovan u dubokom ulju, a krompirići su obavezno sa solju i sirćetom. Ne znam da li ih još uvek pakuju za poneti samo u mastan papir, ili su uveli onu groznu ambalažu od stiropura, ali drvena viljuška nalik štapiću za sladoled je neizbežna. Bon apeti, što bi rekao Del boj.

Dokle zvono zvoni?

Prema urbanoj legendi, pravi kokni je samo onaj stanovnik Londona koji je rođen unutar zvučnog dometa zvona sa crkve Sent Meri le bau (St Mary-le-Bow).

Ta definicija, ipak, ima dve manjkavosti. Prvo, to bi značilo da ni jedan kokni nije mogao biti rođen u periodima kada zvona nisu radila, na primer od 1940. do 1961. godine, kada je crkva bila teško oštećena u bombardovanju, pa potom renovirana. I drugo, nivo gradske buke u savremenom Londonu uveliko je prigušio zvuk zvona i tako smanjio ovaj radijus, unutar koga se danas, štaviše, ne nalazi ni jedno porodilište, njegovi stalni slušaoci uglavnom su pripadnici berzanske buržoazije iz Sitija.

Za razliku od opšte poznatog, monotonog i uštogljenog oglašavanja Big Bena, zvona sa Sent Meri le bau, njih ukupno 12, proizvode fantastičnu i razigranu melodiju koja vam se momentalno urezuje u pamćenje, mada je i apsolutnim sluhistima gotovo nemoguće da je zapamte ili reprodukuju. Ako postoji jedno mesto i jedan zvuk u Londonu koji je u stanju da vas teleportuje kroz hiljadu godina njegove istorije, onda je to ovaj...


Gledaj prvo desno, pa onda levo

Pešački prelaz ispred EMI studija u Ebi roudu (Abbey Road) sigurno je, kad bolje razmislite, jedna od najbizarnijih turističkih atrakcija na svetu. To nije nikakva arhitektonska znamenitost, svakako ne prirodna lepota, pa čak ni poprište značajnog istorijskog događaja. Ukoliko, naravno, istorijskim ne smatrate to što su 8. avgusta 1969. godine četiri čoveka na tom mestu prešla ulicu, dok ih je peti fotografisao, a što se kasnije našlo na omotu jedne ploče.

Kada je Ijen Makmilan tog dana, po zamisli Pola Makarnija, okinuo šest snimaka na kojima Bitlsi prelaze ulicu ispred studija u kome su snimali, teško da je mogao da pretpostavi da će jedan od njih, koji je završio na omotu albuma "Abbey Road", obeležiti buduće mesto hodočašća kojim su u protekle četiri decenije prodefilovali milioni obožavalaca, znatiželjnika i dokoličara.

Ne nalazim da ima išta isprazno u tome da im se pridružite, pređete preko te zebre, verovatno jedine na svetu koja ima i svoju internet stranu, i tako ovekovečite svoje poštovanje prema jednom od najvažnijih fenomena dvadesetog veka, dok u sebi pevušite svoju omiljenu pesmu Bitlsa. Ako vas je četvoro, još bolje.Uostalom, nećete valjda da idete da čučite ispred Bakingemske palate? Šanse da vidite kraljicu su otprilike iste kao da u Ebi roudu naletite na Džona, Pola, Džordža i Ringa.


Predivna igra

A šta drugo? Ne zalećite se pravo na Emirate, Stamford Bridž, ili Vajt Hart Lejn, osim ako niste jedan od onih, meni i dalje potpuno nejasnih karaktera, koji "navijaju" za Arsenal, Čelsi ili Totenhem (pardon, Tot’nam). Koštaće vas pravo malo bogatstvo, a trebalo bi baš da vam se posreći da prisustvujete nekoj antologijskoj. Bilo koje lokalno poljanče će biti sasvim dovoljno, ukoliko zaista volite najvažniju stvar na svetu. Slobodno im se priključite i pokažite kako driblaju "evropski Brazilci"...
Tagovi:
  • Tomislav Grujić Tomislav Grujić

    Znamo gde smo bili, evo šta smo slušali

    1 0

    U ne tako davna vremena, godišnje liste su bile zaista važne. Očekivane sa gotovo navijačkom groznicom, nekoliko...

  • Darkvudi i Bisera - "Bilo nam je lepo"

    1 0

    Darkwood Dub su uporni momci. Kako je iko mogao da pomisli da će saradnja sa Biserom završiti samo na jednoj pesmi?...

  • Dobri čovek Tusta

    8 0

    Obično ljudi kažu da „odlaze najbolji“. Nije to baš sasvim tačno. Svi odlaze, kad-tad, kako najbolji, tako i...

  • Beograd u Beogradu

    1 0

    Jedan od kultnih sastava sa beogradske scene iz prve polovine 80-ih, grupa Beograd, održao je 9. septembra...

  • Idemo, Egzite!

    2 0

    "Posle tridesetpet godina intenzivnog slušanja i praćenja popularne muzike i dvadesetpet godina novinarskog staža,...

  • Pesma Evroazije

    2 0

    Takmičenje za pesmu Evrovizije je jedan od najdugovečnijih i najuspešnijih tv formata u istoriji. Začet u eri...

  • IZBORI 2012 - Pop politika

    1 0

    Pred jedne davne izbore, behu to oni predsednički u decembru 1992. godine, Rambo Amadeus u intervjuu za časopis...

  • Naši, njihovi, domaći

    2 0

    „Šminka im je bila poslovično na evropskom nivou, što je podrazumevalo prvoklasnu opremu, najmoderniju garderobu i...

  • Trideset godina mlađi

    2 0

    Karte su bile rasprodate, ali uvek je postojala nada da se, pošto koncert već počne, redari smiluju i puste barem...

Sve vesti