Nekada je odlazak u bioskop podrazumevao svraćanje kod ovih radnika pre ulaska u salu za projekciju!
Mada se ne nalazi na spisku Nacionalne službe za zapošljavanje, stariji Beograđani tu pojavu pamte po šifrovanom nazivu – sportska zanimacija ili zanimacija za zube, piše "Politika". Do pre samo pola veka, nad blagajnama gradskih bioskopa zaticana su razna obaveštenja i upozorenja, na primer „Zabranjena preprodaja ulaznica”, ili „Zabranjeno jesti semenke”, ispisana krupnim štampanim slovima. Kao iz inata, pored tih vapaja vrzmalo se po nekoliko „preduzetnika” s pletenim korpama iz kojih su publiku mamile semenke i kikiriki. Izbor je bio širi, pa se semenje od bundeve i suncokreta nudilo slano ili neslano, a kikiriki oljušten ili u ljusci, kokice su stigle mnogo kasnije. Uprkos zabranama, konkurencija je bila ozbiljna, pa se događalo da predvorjem bioskopa vileni više semenkara i tapkaroša, nego posetilaca.
Ti mali „biznismeni” su bili neizostavni dekor ne samo bioskopa već i sportskih borilišta, a izvesnog semenkara Koleta su jedva najurili kad je otvorio „radnju” ispred Narodnog pozorišta, dok je Jovan Ćirilov ljubazno i šapatom molio preprodavce ulaznica za premijere u Ateljeu 212 da budu bar malo diskretniji.
Uz to, semenkari kraj beogradskih osnovnih i srednjih škola utrli su put današnjim kafićima (koji su takođe zabranjivani, ali uzalud).
Sve je otišlo dođavola kada je na desetak koraka od nekadašnjeg bioskopa „Drina” u nekadašnjoj Ulici 29. novembra (današnjem Bulevaru despota Stefana) osvanuo sklepani kiosk za prodaju „zrnastog voća i povrća”, koji je ubrzo proširio ponudu sa kuvanim kukuruzom, a zatim i kokicama istopljenim šećerom spojenih u slatku kuglu.
Zlosrećne spremačice su se između bioskopskih predstava ubijale od posla, a nakon poslednje bi radile nešto nalik „generalnom remontu”, i nemušto zahvaljivale Bogu na noćnim linijama GSP-a. "Ma, sa kukuruzom je bilo lako, sakupi se nekoliko džakova oglodanih klipova začas posla, ali ljuske od semenki..." – opisivala je te užase jedna od njih.
Ni semenkari nisu bili besposleni. Jer, kad bi namirili bioskopsku publiku, busiju bi preselili u podzemni pešački prolaz na uglu Dečanske i Nušićeve, prvi koji je, uz odaje „u koje i car mora pešice”, zapatio i prvu podzemnu bakalnicu – jedini gradski dragstor sa velikim D u nazivu – koja je radila celu noć.
Ta „struka” je imala i značajan politički uticaj, jer je među prodavcima grickalica bilo i poprilično visokoobrazovanih ljudi, mahom iz Stare Srbije, a namnožili su se kada su studenti Univerziteta u Prištini demonstracijama izborili pravo školovanja na maternjem jeziku, ne pomišljajući da čak ni student generacije ne može da se zaposli bilo gde u ostatku Jugoslavije ako koristi jedino albanski jezik, a protestovali su i zbog visoke stope nezaposlenosti u pokrajini. Uprkos prilivu „obrazovanih kadrova”, struka je počela da odumire, a broj njenih pregalaca da se smanjivao. Televizija je, uostalom, zatrla i mnoge bioskope, a da neće semenkare?!
Samo su bioskopske spremačice ostale na istom, ali uz dodatni teret, jer se semenke i dalje prodaju, ali upakovane u staniol, najlon...
BONUS VIDEO
(Mondo/Politika/M. Š.)
