Čovek koji je vodio dvostruki život - istaknutog sportskog radnika i ozloglašenog mafijaškog bosa. Jedna eksplozija prekinula je obe uspešne karijere.
Goran Mijatović Mita (36), predsednik FK Bežanija, raznet je u eksploziji automobila bombe na parkingu u Ulici Marka Čelebanovića 47. dana 2. 10. 2006 godine. To je bila deveta likvidacija te godine u prestonici i osmo ubistvo čelnika jednog fudbalskog kluba u Srbiji, a da se ubice ne znaju.
U momentu kada je njegov telohranitelj Slavko Novković kao vozač stavio ključ u bravu "škode" svog šefa Gorana Mijatovića, eksplodirala je bomba ispod ukradenog "audija 80" parkiranog tik pored Mijatovićevog vozila. Od siline detonacije Mijatoviću su raznete noge, dok su Novkoviću geleri izrešetali celo telo. Obojica su umrli u Urgentnom centru. Nedavno je objavljena vest da je osuđeni Darko Elez u Bosni i Hercegovini pristao da kaže gde se nalazi telo plaćenog ubice Slaviše Bilinca, koji se sumnjiči da je bio učesnik u atentatu na Mijatovića. Ubrzo nakon toga je i nestao...
Dvostruki život
Goran Mijatović, zvani Mita, biznismen iz Beograda, vodio je dvostruki život. Kao predsednik fudbalskog kluba Bežanija važio je za istaknutog sportskog radnika koji je za kratko vreme uspeo da od trećerazrednog kluba napravi respektabilnog prvoligaša. Posle ubistva Petra Miloševića, u junu 1999. godine, Mita u potpunosti preuzima vođstvo Bežanijskog klana. On i Milošević bili su ravnopravni na vrhu ove grupe, dok je iza njih u hijerarhiji bio Radoslav Trlajić, Bata Trlaja, koji je doduše bio medijski lider klana, odnosno mnogo poznatiji javnosti zbog uloge u filmu "Vidimo se u čitulji".
Istovremeno, Mijatović je bio poznat i kao vođa "bežanijskog klana", moćne kriminalne grupe koja se bavila prometom teških droga, ubistvima i iznudama, i bila u vezi sa južnoameričkim kokainskim kartelima. Bomba postavljena u parkirani automobil ispred Mijatovićevog stana, koja je eksplodirala u devet ujutru 2. oktobra, 2006. godine, okončala je istovremeno obe uspešne karijere.
Smrt Trlaje i uspon Mite
Za Mijatovića se prvi put čulo 1998. godine, kada je sa Radoslavom Trlajićem, Slavenom Jelićem i Ismetom Osmanijem pokušao da iz bežanijske pošte preuzme paket iz Hondurasa sa nešto manje od četiri kilograma čistog kokaina. Policija ih je tom prilikom uhapsila, ali su Trlajić, Mijatović i Jelić oslobođeni nakon što je Osmani preuzeo krivicu na sebe.
Trlajić, poznat i kao Bata Trlaja, u to vreme je bio neprikosnoveni šef bežanijske grupe, i to je ostao sve do 25. februara 2000. godine, kada ga je u blizini kuće u naselju Dr Ivan Ribar na Novom Beogradu presreo "borbeni audi". Trlaja je pokušao da pobegne u svom BMW-u, ali su ga ubice stigle nakon svega 500 metara i dokrajčile hicima iz kalašnjikova.
Ubistvo se pripisuje zemunskom klanu Dušana Spasojevića i drugovima iz Jedinice, koji su u to vreme, uz dozvolu načelnika Državne bezbednosti Radeta Markovića, čistili beogradsko podzemlje od konkurencije. Trlajić je imao 37 godina kad je ubijen, a na upražnjene šefovske stolice FK Bežanije i kriminalne družine oko kluba smestio se Mijatović.
Pokušali da ga izrešetaju, zamalo iskrvario
Već 4. avgusta iste godine, i Mijatović je imao susret sa mecima... Naime, napadač je čekao iza drveta između blokova 61 i 62 u Ulici Dušana Vukasovića, dok je Mijatović išao na stadion FK "Bežanija". Mita je bio u "opel vektri" na mestu suvozača, a vozio ga je prijatelj iz klana Slaven Jelić. U jednom momentu auto ispred njih - "volvo" krem boje, naglo je zakočio, a napadač je zapucao iz "kalašnjikova". Ispalio je desetak metaka, ali je Mijatovića spasao pancir. Ipak, jedan metak ga je pogodio u aortu ispod ramena. Počeo je naglo da krvari, ali je u poslednjem momentu prevezen u Dom zdravlja u Bloku 44, gde su ga lekari spasli. Iako je doktorima koji su mu spasili život obećao da će im se zahvaliti, nikada nije došao da ih poseti ponovo. Zanimljivo za ovaj slučaj je to da su svi mediji preneli da su napadači pobegli crnim BMW-om, iako su bili u "volvou".
Godinu dana kasnije, Mijatovića su ponovo uhapsili, ovog puta zbog ubistva izvesnog Adila Ramadanova, koga je upucao dok je pokušavao da mu ukrade automobil. Sud je ovo ubistvo ocenio kao nužnu odbranu. Nakon tri hapšenja i bar jednog ozbiljnog pokušaja ubistva, Mijatović se uozbiljio i postao znatno oprezniji: prestao je da se kreće po javnim mestima i nije se odvajao od telohranitelja, od kojih je jedan uvek bio zadužen da mu čuva automobil.
Ipak, u međuvremenu je hapšen još dva puta: jednom tokom akcije "Sablja", u društvu sa nekolicinom kolega sa Bežanije, a zatim nakon što je pokušao da od advokata Branimira Gugla silom naplati neki dug. Tada je i prvi put osuđen, na osam meseci zatvora zbog iznude, a i Gugl je kasnije dopao zatvora, zbog višestruke prevare.
Jutro koje nije mogao da preživi
Iako je u prošlosti nekoliko puta bio meta atentatora, i nigde nije išao bez telohranitelja, Mijatović nije imao nikakve šanse da preživi to jutro 2. oktobra 2006. godine. U trenutku dok je otključavao svoj automobil, nepoznati počinilac je daljinskim putem aktivirao bombu postavljenu pod haubu "audija 80", parkiranog tik uz Mijatovićevu škodu. Eksplozija je raznela oba automobila, na mestu ubila telohranitelja Slavka Novakovića, a Mijatoviću odnela obe noge - umro je na putu za bolnicu. Na drugog telohranitelja, koji je stajao dovoljno daleko da ostane nepovređen, atentatori su ispalili rafal iz automatske puške, ali su ga u žurbi da što pre napuste poprište, promašili.
"Mijatović je ubijen rasprskavajućom minom usmerenog dejstva, naoružanjem koje je sredinom osamdesetih godina razvila tadašnja JNA. U početku je ova vrsta mina rađena u fabrici Slavko Rodić u Bugojnu i punjena je plastičnim eksplozivom, nitropetitom koji se uvozio iz Švedske", tvrdio je pukovnik Milovan Azdejković, stručnjak za eksplozive.
Za "audi" se naknadno ispostavilo da je bio ukraden i da je imao lažne registarske tablice.
Motiv za ubistvo Mijatovića
Po gradu su kolale priče da je bio žrtva srpske fudbalske mafije. Jer, njegovo ubistvo je još jedno je u seriji likvidacija ljudi usko povezanih sa fudbalom. Da li su te likvidacije posledica odnosa u fudbalskom svetu ili iza njih stoje sasvim drugi motivi, nikada nije otkriveno.
Serija ubistava ljudi iz fudbala počela je 1995. godine, kada je ispred kafića "Mig" ubijen Miša Nikšić, vlasnik FK Zvezdara. Tri godine kasnije, na Novom Beogradu život je izgubio Jusuf Bulić Jusa, vlasnik FK Železnik.Početkom 2000. u beogradskom hotelu "Interkontinental" likvidiran je Željko Ražnatović Arkan, prvi čovek nekadašnjeg državnog prvaka Obilića. Nedugo zatim, usledilo je ubistvo Radoslava Trlajića zvanog Bata Trlaja, predsednika FK Bežanija. Vlasnik Zvezdare Branislav Trojanović Trojke ubijen je u leto 2001. godine. Generalni sekretar FSJ Branko Bulatović ubijen je 2004. godine na Terazijama, pred zgradom Saveza.
Mijatović je treći lider klana sa Bežanije koji je ubijen. Prvi šef Petar Milošević, zvani Pera, organizator grupe ubijen je 1999. godine kod garaže Tržnog centra "Enjub" u Novom Beogradu. Posle njegovog ubistva, vođstvo preuzima Radoslav Tralijić, Bata Trlaja, koga u sačekuši ubijaju 2000. godine, nedaleko do stana u kome je živeo u novobeogradskom naselju "Dr Ivan Ribar".
Posle njegove smrt kormilo "bežanijaca" preuzima Mita, koji zadržava dobro odnose sa gangom sa Voždovca. Poslednjih godina Mijatović je raskrstio sa članovima grupe koji su tu bili od osnivanja. Čak je i kuma izbacio iz grupe.
Bilo kako bilo, ubistvo je očigledno bilo dugo i pažljivo planirano: atentatori su znali ne samo Mijatovićeve navike i raspored kretanja nego i to da se iz bezbednosnih razloga služio pozajmljenim automobilom. Očigledno je, zatim, da su ubicama bili dostupni visokorazorni eksploziv i detonator na daljinsko upravljanje, što nisu stvari koje se lako nabavljaju i sklapaju.
(Mondo)