- Smrt Đorđa Božovića Giške na ratištu u Gospiću i posle 35 godina ostaje nerazjašnjena, a pominje se da je i sam očekivao likvidaciju.
- Nakon sukoba sa režimom Slobodana Miloševića i osnivanja Srpske garde, otišao je na front u Liku i poginuo 15. septembra 1991.
- Njegovi posmrtni ostaci su 2017. premešteni iz Beograda u Kuče, po poslednjoj želji porodice.
Od ubistva Đorđa Božovića Giške na ratištu u Gospiću prošlo je 35 godina, a njegova smrt i dalje je misterija.
Svoju kriminalnu "karijeru" Đorđe Božović Giška je započeo 1974. hapšenjem u Belgiji, nedugo zatim usledilo je drugo u Francuskoj do kojeg je, prema nekim navodima, došlo kada je zapucao na policijsku patrolu koja je pokušala da ga privede.
Zbog tog dela služio je kaznu, a po njenom završetku vratio se u Jugoslaviju u kojoj opet dospeva u zatvor. Svoju kriminalnu "delatnost" komentarisao je i sam ne poričući da je bio "sa one strane zakona".
"Onima koji me optužuju da sam kriminalac kažem: u Beogradu sam se pročuo kao dosta dobar bokser, vredan u školi, a željan svega. Hoću da se i provedem, volim devojke, a para nema. Kako se snaći? Predloži ovaj ono, ajde sitno, ajde krupno, ajde pljačka... Krenuo sam iz neke želje za avanturizmom, za nekim glupiranjem, i toga se danas stidim. Ali ja to časno zovem pravim imenom", govorio je Giška.
"Obrijaću se krvlju tvojih dželata, priča o srpstvu"
Početkom devedesetih velika država je počela da se raspada, osnivali su se brojni nacionalni pokreti i partije, a on se, tada već potpuno opijen pričom o srpstvu i Srbiji, okreće Srpskom pokretu obnove Vuka Draškovića. Nakon pogibije, Vuk Drašković ga je tada nazivao Obilićem.
Beli je ubijen 40 dana pre Giške na kućnom pragu
Giška i njegov najbolji prijatelj Branislav Matić Beli tada osnivaju prvu paravojnu formaciju "Srpska garda". Sa gardom su učestvovali u borbama oko Gospića.
U avgustu 1991. Beli je ubijen ispred svoje kuće, to je bila prva sačekuša na beogradskim ulicama koja je pokrenula krvavu lavinu devedesetih koja je odnela na desetine života, a da počinioci brojni od tih zločina nisu otkriveni do danas.
To ubistvo za Gišku je predstavljalo težak udarac. Na Matićevoj sahrani je održao govor i zakleo se da će od toga dana puštati bradu sve dok ubice "njegovog brata" ne budu pronađene, a da će je onda obrijati njihovom krvlju.
Kada je Branislav Matić Beli oko 21.20 parkirao automobil oni su izašli iz zasede i otvorili vatru. Dok je zaključavao vrata automobila primetio je svoje ubice i stigao je samo da uzvikne "Lezite!" i da upozori na opasnost suprugu Tanju Matić, komšinicu, koja je bila sa dvoje dece, i devojku Đorđa Božovića Giške, koje su neposredno pre nego što su se začuli pucnji napustile vozilo.
"Znam da će me tamo ubiti"
U tom govoru je rekao i da zna da će biti ubijen.
"Idem na front iako znam da će me tamo ubiti. Neću da poginem u Beogradu, pa da posle pričaju kako je to zbog obračuna u podzemlju", reči su koje je izgovorio tada na grobu svog najboljeg prijatelja.
Posle toga odlazi na front u Liku gde se borio za Gospić i poginuo 15. septembra 1991. a do danas nije poznato "od čije ruke". Postoje i navodi da je smrt očekivao i da je jedna od poslednjih njegovih rečenica bila da "svoje dželate čeka nasmejan".
Posle 26 godina grob mu je izmešten
Sahranjen je u Beogradu. Grob mu se nalazio na Centralnom groblju sve do 2017. kada je izmešten u crnogorsko selo Bezjovo u Kučima, odakle je njegova porodica rodom. Poslednja želja mu je bila da ga sahrane u Kučima.
O tome zašto se porodica odlučila da posle 26 godina od smrti premesti Giškine ostatke, njegova sestra Slavica rekla je da je to bila njegova poslednja želja.
"Pre nego što je otišao na ratište ostavio mi je u amanet da ga, ako pogine, prvo stavimo dva-tri meseca kod Belog u grob i da ga potom sahranimo u Kučima", rekla je tada za medije.
"On je rođen za smrt"
U godinama posle njegove smrti, Milena Božović, njegova majka, i najbolji prijatelj Jovan Otašević tvrdili su da je Giška bio proglašen je za državnog neprijatelja nakon što je 1991. istupio protiv režima Slobodana Miloševića i 9. marta izveo na miting 2.000 momaka.
Milena je pričala i da joj od sina od uspomena na sina ostalo "njegovo Sveto pismo", 300, 400 pisama koje joj je napisao, dva ćebeta i zastava kojima je bio pokriven kad su ga doneli njegovo telo, a da su joj sve ostalo što je imao na ratištu praktično oteli.
"Moj sin je rođen za smrt i smrt ga je uzela. Otišao je da pogine tamo gde je bilo najdalje i najopasnije. Pao je u jurišu. Vojska ga je ostavila bez zaštite. Gađali su ga sa svih strana i nije mu bilo spasa", rekla je na godišnjicu pogibije sina Milena.
BONUS VIDEO:
(Blic/Mondo)
