Suđenje roditeljima dečaka koji je priznao da je pucao u OŠ "Vladislav Ribnikar" po privatnoj tužbi 27 članova porodica ubijene dece nastavljeno je danas. Za govornicu je izašla Nina Kobiljski, majka devojčice koja je ubijena u pucnjavi u školi.
Kobiljski je svoje svedočenje započela potresnim izjavama u kojima se prisećala trenutaka koje je provela sa ćerkom, a opisivala je svoju devojčicu i probleme koje je imala prilikom rođenja. "U meni osam meseci kuljaju emocije, reči koje nemam gde da kažem i podelim. Naša ćerka je bila naša treća sreća, jer su dve trudnoće bile neuspešne.
Naša ćerka je rođena prevremeno, bez samostalnog disanja, sa upalom pluća. Naše brige su bile od početka, da li će moći sama da jede i samostalno da se razvija. Naša ćerka je bila veliki borac, sve je preživela. Ona je bila potrebna ovom svetu, trebalo je da preživi.
Pričala sam joj da je ona moj ostvareni san i božiji dar. Molila sam se Bogu za jednu ćerku, pričala sam joj: "Baš tebe sam želela". Nisam želela da buda sama, baš kao što ni sada ne želim da njena rođena sestra bude sama. Naši snovi su se ostvarili, počeli smo da živimo i do 3. maja smo živeli život koji je ispunjen ljubavlju. Uživala je u zajedništvu. Kada je videla da se neko grli, ona je trčala ka njima da zagrli. Grlila je ljubav. Ona je rasla, imali smo mnogo izazova. Vodili smo je na sve moguće fizikalne terapije, kod logopeda.. Ostvarila je punu fizičku snagu, bila je moje visine 180 centimetara.
Ona nikada nije kaskala ni u čemu. Bila je brilijantna u svemu. Naša ćerka je za svojih 13 godina naučila sve to je trebalo da se zna. Da voli, da oprosti i da bude dobra sestra. Mi prepoznajemo da ono što je nama bilo važno da prenesemo, da negde vidimo da ih je ona skroz usvojila. Pričala sam joj: "Život ne sme da se da se živi pod prisilom, treba da radiš ono što ti želiš i biraj svoje želje, jer mi nismo tu da te kontrolišemo nego da te usmeravamo". Sve drugo što nije bazirano na slobodnoj volji nije suština", priča majka ubijene devojčice.
Kako dodaje, pred sam kraj aprila, njeni roditelji su čuvali obe unuke. "Mama mi je pričala koliko je odgovorna. Vodila je sestru na trening. Ona je bila ta koje je bila hrabra i uz koji se sestra osećala sigurno. Kada ja nisam fizički tu, sve je bilo u redu", kaže ona. Potom se prisetila prvog i drugog maja. "Prvi i drugi maj smo proveli na selu. Gledala sam kako samoincijativno radi stvari na koje smo je usmeravali ceo život. Zovem ja supruga Dragana koji je radio u Rumuniji i kažem mu da se meni plače koliko su ova deca dobra.
Tada sam videla da je ona stasala. 2. maja smo se vraćali. Ja sam Bogu zahvalna na tim danima, nisam ostala uskraćena ni za jednu emociju, zagrljaj, toplu reč. Sve što sam osećala, ja sam joj rekla. Dragan sada kaže: "Ja nisam imao 1. i 2. maj", a ja kažem da sam ga ja imala i da mi nije bilo dovoljno. Vraćali smo se sa sela i u kolima se smejala dok se igrala sa sestrom. Rekla mi je dok me je češkala: "Znaš koliko te volim!"", rekla je Nina Kobiljski.
Kako objašnjava, njena ćerka je imala dugu kosu do leđa i bila ja presrećna što se insfenirala za školsko slikanje. "Tada mi je rekla: "Ti ćeš mene stalno ovako". Rekla sam im da legnu ranije jer sutra idu u školu. Ušla sam u sobu i rekla: "Treba u životu da budete ljudine. Tu ste da pomažete jedni drugima". Tako sam ih ispratila i ona je to i bila i tako je i otišla. Verovala je nama. Nikada se nije desilo da se posvađamo, a odmah se pomirimo", rekla je ona.
Kako navodi, ćerka je znala uvek da kaže: "Oprosti, pogrešila sam". "Nikada nisam bila dosledna u kaznama, moje uverenje je da čovek uvek može da se popravi. Shvatila sam da ne može, da postoje situacije koje su konačne. Nikada mi nije palo da pamet da može da se dogodi konačnost i da ovako nešto može da se desi. Mislila sam da imamo Božiju zaštitu", rekla je ona.
Potom se prisetila 3. maja. "Tog 3. maja, ustala sam kao svako jutro u 7 ujutru za posao. Ćerka me je dočekala potpuno spremna, očešljana... Rekla sam joj: "Kako si lepa, kada si ustala?", a ona mi je odgovorila: "U pola 7, da zauzmem kupatilo!". Jedva je dočekala da ode u školu, bila je radosna. Otišla je prva u školu u pola 8. Posle 10 minuta neko zvoni, kad ono ona. Vraća se, zaboravila je kartone za tehničko. Gleda u mene i sestru i kaže: "Kako volim ovu malu!"", rekla je Nina Kobiljski.
Poslednja scena koje se seća su ona i njena sestra koje zagrljene silaze niz stepenice zgrade. "Nisam znala da ih tada poslednji put vidim kako idu zajedno. Nisam mogla da upalim automobil kada sam krenula na posao. Na Pančevačkom putu dobijam poziv u 8.48.
Zove me od njene najbolje drugarice majka. Pita je li mi se javljala ćerka i da je u školi bila pucnjava. U tom trenutku počnem nekontrolisano da se tresem, nailazim na policijski automobil, stajem i trubim i pokazujem da dođu ka meni. Ne mogu da ustanem iz automobila, otvaram prozor i kažem im: "Molim vas, pitajte, jel bila neka pucnjava u školi".
Policajac mi kaže da je bila pucnjava, ali da su sva deca dobro. Okrećem se i brzo vozim za Beograd. Zovem ćerku koja mi se ne javlja. Potom zovem mog oca i kažem mu: "Tata, ne govori mami ništa, sigurna sam da je sve u redu, idi dočekaj drugu ćerku, ja stižem. Stani ispred škole i čekaj je". Stižem ispred zgrade, i tako unezverena, prolazi komšija kojeg ne poznajem i pita me da li idem u školu. Rekao mi je: "Ja ću Vas odvesti". Odvozi me i sećam se da trčim do škole i uočavam gomilu ljudi, Hitne pomoći, a ja nemam ta očekivanja u glavi", kaže ona.
Nina Kobiljski kaže da je trčeći ka ulazu naišla na ćerkinu drugaricu koja je bila sva krvava i koja je bila u kolima Hitne pomoći. "Pitam je šta se desilo, ona kaže: "Dečak je pucao, mi smo pobegle". Trčim do ulaza, ali kao da ne razumem šta pričaju. Nekontrolisano se tresem i ne mogu da prestanem. Čekam ćerku jer znam da će ona da izađe.
Pokušavam da dobijem neke informacije. Posle sat i po, dva, kada je mlađa ćerka otišla, prepustila sam se strahu i agoniji. Sve prijatelje sam zvala telefonom. Saznala sam da je ćerkin najbolji drug povređen kao i nastavnica istorije. A znala sam da ona ima taj čas. Kasnije sam pitala, odgovarala je i dobila pet. Tog časa su svi stigli da odgovaraju. Smejali su se i bili radosni do 8.38", kaže ona.
U međuvremenu su počele da pristužu informacije da postoje povređena deca. "Zvala sam i molila da mi kažu gde je, međutim, ništa nisam saznala. Pričala sam da moram da budem ovde, da ne smem da napustim ovaj ulaz. Sigurno se mnogo uplašila i htela sam da je zagrlim. Čekala sam. Bilo je očigledno da nije u školi nakon što su sva deca izašla.
Nije mi ni na kraj pameti bilo da je njoj moglo nešto da se desi. Znam da će biti dobro, ali je nema. Zove me prijatejica iz policije i kaže mi da ima još dece u školi, prenoseći mi reči kolege. Ja sad shvatam da ona nije poverovala, ali mi je rekla šta joj je on rekao. Nastavila sam da čekam da je utešim. Otvorila sam novine i videla da je ubijen čuvar i osmoro dece. Ja sam zatvorila novine, ubeđena da novine lupaju gluposti. Neke informacije su počele da stižu do mene poput one da se javimo policiji. Rekla sam mami: "Ti budi tu kada je izvedu"",priča Kobiljski.
Kako kaže, nju su tada dovezli ispred policijske stanice. "Jedino što su policajci radili jeste da su slegali ramenima. Ja sam ih pitala šta će biti kada mene prozovu. Kako izlaze ljudi, vidim Ivana Božovića, prepoznajem ga i vidim da plače. Pitam ga: "Što plačete?", pogledao me je i rekao: "Kako zašto plačem, ćerka mi je ubijena". Dok mi to izgovara, ne stižem da procesuiram, mene prozivaju. Tada sam prestala da razazanjem zvukove i da vidim. Ulazim i čekam da inspektor počne. Izgovorio je: "Žao mi je..." kada ja puštam krik i više ga ništa ne čujem.
Neko me je spustio dole, roditelji druge dece su tu bili i svi smo se grlili. Rekli su mi: "Treba da vas preveze Hitna". Samo sam rekla mami i Draganu: "Ona je poginula". U ležećem položaju Hitna me vozi kući, a ja šaljem desetine poruka i ponavljam samo te tri reči. U tom trenutku osećam, ali ne mogu da pribatim. Dok mene zbrinjava Hitna, saznajem da i mama pada ispred škole, a Dragan ispred apartmana. Zbrinjava ga njegov igrač. Inicijali naše dece su izašli u novinama, a mi četiri sata ništa nismo znali, a ostali jesu", kaže ona.
Kako navodi, ne postoji spremnost za taj trenutak, ali postoji nešto što nije tolika neizvesnost. "Kada sam ušla u kuću, svi su bili tu. Porodica, prijatelji, a ja sam imala potrebu da legnem u njen krevet i samo sam čekala da Dragan dođe. Bila sam u njenom krevetu, ridala sam, mislila sam da će mi se rastrgnuti pluća i da ću biti sa njom", kaže Nina.
Ona je rekla da kada je došao Dragan, njen suprug i otac njenih ćerki, sela mu je u krilo i tako zagljeni su plakali pola sata. "Identifikacija je bila strašna. Dolazi doktorka, koja je mama od Draganovog igrača koja ide u zagrljaj. Kada smo se probudli 6. maja, koliko god da sam se radovala što ću je videti poslednji put, bila sam u strahu. Prijateljima i porodici sam dan pre sahrane rekla da mi pričaju: "Najgore se desilo, današnji dan nije strašniji od toga što se desilo", da mi te reči pomognu da se borim sa strahom", kaže ona.
Svedočenje Nine Kobiljski je prekinuto, a sledeće ročište je zakazano za 22. februar 2024. godine u 9 časova. Ovo ročište se odnosi na parnični postupak koji je usledio nakon prijave 27 članova porodica ubijenih u OŠ "Vladislav Ribnikar" koji su podneli tužbu protiv dečaka, njegovog oca V. K. majke M. K. i protiv škole.
Tužba zbog koje se danas održava ročište je podneta zbog naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove usled smrti bliskog lica, kao i na ime pretrpljenog straha. Takođe, ovom tužbom je zatražena i novčana renta, dakle buduće davanje određenog iznosa novca od dana presuđenja pa dok za to traju uslovi - i to na ime buduće nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove usled smrti bliskog lica.
Na prethodnom ročištu, koje je bilo pripremno, advokati su izneli dokaze za koje smatraju da će biti ključni u postupku.
BONUS VIDEO:
(Blic/MONDO/I.V.)