Mitovi srpske istorije Dejan Ristic Vojvoda Petar Bojovic.html

  • Izdanje: Potvrdi
Čitaoci reporteri

ČITAOCI REPORTERI

Videli ste nešto zanimljivo?

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne sme biti više od 25 MB.

Poruka uspešno poslata

Hvala što ste poslali vest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Društvo

Žrtva komunista ili nešto drugo? Ovo je istina o smrti vojvode Bojovića

Autor Ksenija Jelesijević
Autor Ksenija Jelesijević

Istoričar Dejan Ristić za Mondo raspršava jedan od najsnažnijih mitova novije srpske istorije - priču o smrti i sahrani vojvode Petra Bojovića.

Izvor: Promo/ Nikola Radosavljević

“Mi lažemo da bismo obmanuli sebe. Lažemo maštovito, stvaralački i inventivno”, rekao je jednom prilikom Dobrica Ćosić. A najviše smo spremni da mitologizujemo delove novije istorije čiji smo svedoci – istorije 20. veka.

Jedan od najsnažnijih i u neku ruku najopasnijih (bar kada je reč o zabludama, pogrešnim stavovima i idejama) mitova iz tog korpusa je priča o smrti i sahrani slavnog srpskog i jugoslovenskog vojvode Petra Bojovića.

Postoje dve verzije priče o tome kako je nastradao veliki vojvoda i obe su netačne, kaže za Mondo istoričar Dejan Ristić koji je za Vukotić mediju sakupio 20 najvećih i najpopularnijih srpskih mitova i sabrao ih u knjigu “Mitovi srpske istorije”.

Knjiga je, kaže on, samo još jedan u nizu pokušaja da se na jednom mestu sagledaju neki od najpoznatijih mitova naše istorije i na najjednostavniji način, na jednom mestu ponude činjenice o određenim ličnostima i događajima.

“Društveni mediji su kontaminirani ljudima bez znanja i veština koji pišu o Srbima kao o najstarijem narodu, o vinčanskom pismu, srBskom kalendaru...”, kaže Ristić i dodaje da Srbi vole da zasnivaju stavove na tim mitskim, neutemeljenim pričama i da pokazuju malo spremnosti da prihvate istorijske činjenice i možda čak i popričaju o njima.

“Cilj knjige nije da konfrontira već da ukaže na stepen istoričnosti tih priča. Ali, mi smo kultura monologa i dijalog o ovakvim pitanjima je nemoguć”, kaže Ristić i dodaje da kada se to javno kaže onda čovek postaje “drugosrbijanac, trećesrbijanac”, istoričar zaglavljen u 19. veku…

Od 20 mitova sakupljenih u knjizi, četiri koja se odnose na ljude i događaje iz 20. veka su Ristićev doprinos razrešavanju tih događaja dok su o ostalim mitovima već ranije govorile njegove kolege istoričari.

Kaže da, ako bi baš morao da izdvoji mitove koji su opasni po kulturu, identitet, budućnost jednog naroda, onda bi to bili mitovi iz 20. veka, a među njima je možda glavni priča o smrti vojvode Bojovića koji se uzima kao poznati primer zločina komunista.

Komunisti sasvim sigurno jesu radili užasne stvari i činili zločine, ali ubistvo vojvode Bojovića i zabrana pogreba uz državne i vojne počasti nisu među njima, objašnjava Ristić.

Kako su komunisti ubili legendarnog vojvodu

Prema jednoj verziji priča o smrti vojvode Bojovića, njega su uhapsili zbog saradnje sa nemačkim okupatorima a onda danima mučili i isleđivali pripadnici nove vlasti zbog čega je preminuo.

Druga verzija je da su mu upali u kuću i tamo ga isprebijali zbog čega je umro. I posle smrti, nova vlast nije želela da pusti vojvodu na miru već su njegovoj porodici zabranili da mu organizuju dostojan pogreb, a Radio Beograd je u više navrata emitovao upozrenje da će svi oni koji budu prisustvovali pogrebu biti smatrani neprijateljima naroda i sankcionisani.

Te priče, kaže Ristić, nisu istinite a autentični izvor o vojvodi Petru Bojoviću je njegov poslužitelj i porodični prijatelj Kosta Rakić koji je 2018. dao dragoceno video svedočenje o odnosu najpre okupacionih vlasti a onda i novog jugoslovenskog rukovodstva posle oslobođenja Beograda prema ovom slavnom vojskovođi.

Čitav Drugi svetski rat tada ostareli vojvoda Bojović (rođen je 1858. godine) je proveo u svojoj kući u Trnskoj ulici u Beogradu i u dobrovoljnoj samoizolaciji, izbegavajući svaki kontakt kako sa nacističkim okupatorima ali i srpskim kvislinzima.

Vojvodu je, prema svedočenjima Koste Rakića, tokom 1943. godine posetio visoki predstavnik nacističkog Ministarstva spoljnih sposlova u pokušaju da ga privoli da podrži nemačku vlast u gradu.

Vojvoda je to vrlo pristojno i dostojanstveno, ali i vrlo odlučno odbio.

Teoretičari zavere tvrde da je odbijanje vojvode da sarađuje sa nacistima ali kvislinzima na čelu sa Milanom Nedićem i Dimitrijem Ljotićem bio razlog vojvodinog kućnog pritvora.

Rakić, koji je svakodnevno boravio u vojvodinom domu, demantuje te tvrdnje.

Naime, vojvoda Bojović se u razgovoru sa predstavnikom nemačkog ministarstva obavezao se da tokom traja okupacije neće napustiti svoju kuću pod uslovom da nijedan nemački vojnik ili oficir ne pređe njegov prag. Tako je i bilo.

Po oslobođenju Beograda, tada 87-godišnjeg vojvodu pozivaju u policiju da da iskaz ali u vezi njegovog sina, a ne navodne saradnje sa okupatorima.

Rakić tvrdi da je vojvoda bio saslušavan tri dana ali da ga niko nije tukao i da na njemu nije bilo nikakvih tragova ili posledica navodnog batinanja.

Od davanja iskaza do vojvodine smrti prošla su dva meseca što znači da davanje iskaza koliko god bilo nepristojno, neprimereno i ponižavajuće nije izazvalo smrt vojvode, kaže Ristić.

Sukob u vojvodinoj kući

Ono što jeste, delimično istina, je da je u vojvodinoj kući došlo do sukoba sa dvojicom pripadnika Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije ali da oni nisu tukli vojvodu nego su dobili batine od njegovog sina Dobrice!

Naime, dvojica uniformisanih muškaraca upala su u vojvodinu kuću i njegove privatne odaje i zatekli ga kako u kučnom mantilu sedi u omiljenoj fotelji.

Pored njega je bila sablja koju je dobio kao najbolji pitomac Vojne akademije i za koju je vojvoda bio veoma vezan.

Oficir se ružnim i neprimerenim rečima obratio vojvodi i u jednom trenutku mu istrgao sablju iz ruku i krenuo ka izlazu na šta je vojvodin sin Dobrica reagovao i udario ga u lice.

Oficir se skotrljao niz stepenice i zbrisao noseći sablju sa sobom.

U toj gunguli, vojnik koji je došao sa oficirom je pobegao noseći sa sobom vojvodin kalpak.

I vojvodin sin i Rakić su tvrdili da tokom tog incidenta nije došlo ni do kakvog fizičkog kontakta između vojvode i dvojice vojnika.

Vojvoda jeste bio uznemiren tim incidentom, odbijao je da jede i bio je loše volje i takvo stanje je dovelo do toga da je vojvoda preminuo u januaru od upale oba plućna krila.

Sahrana

Priča da su tadašnje komunističke vlasti zabranile porodici da objavi sahranu, kao i da su na Radio Beogradu emitovana upozorenja da će se odlazak na pogreb vojvode smatrati neprijateljskim činom nije istinita.

Na osnovu drugih sličnih slučajeva ali i Rakićevog svedočenja, Dejan Ristić smatra da su tadašnje vlasti odlučile da ignorišu sahranu vojvode Bojovića i da su sugerisale porodici da sahrana bude privatna i da se obavi u najužem krugu porodice i prijatelja, što se i dogodilo.

Sam Rakić je posvedočio da su sahranu pratila dvojica pripadnika OZNA-e a da niko od prisutnih na sahrani nije imao nikakvih problema što je prisustvovao pogrebu.

Ono što jeste tužno i nepravedno u celoj ovoj priči je što vojvoda Petar Bojović nije sahranjen uz državne i vojne počasti koje su mu pripadale.

Problem je bio u tome što tada nije postojala država a ni vojska koja bi mogla da mu oda te počasti, kaže Ristić.

Vojvoda Bojović bio je visoki oficir Vojske Kraljevine Jugoslavije koja je kapitulirala 1941.

Sa druge strane, u vreme njegove smrti Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije još uvek se vodi kao pokret otpora koji je imao sve karakteristike jedne vojske ali ne i status zvanične oružane sile.

Takođe, visoki oficiri Vojske Kraljevine Jugoslavije koji su preminuli neposredno pre vojvode Bojovića dobili su “počasti” od kvislinške Srpske državne straže sa kojom Bojović a ni njegova porodica nisu želeli da imaj nikakve veze.

Treba napomenuti i da je u tom trenutku vojvoda Bojović po činu bio najviši oficir u državi.

Tito je “izvikan” za maršala, a to je nešto što komunističke vlasti nisu želele da previše reklamiraju, kaže Ristić.

I tako se završava istinita priča i ne toliko maštovita priča o smrti znamenitog jugoslovenskog vojvode Bojovića.

Povezane vesti

Komentari 74

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Petar Lima

Pitam se gospodine Ristiću ima li neki mit vezan za Tita pardon druga Josipa Broza....mislim mita koji ste Vi razotkrili...

Talični Tom

Gospodine Ristiću vojvodu Bojovića su ubili istoričari slični Vama...

Anonimus

Ristic i njegove sarene laže!

special-image

PRODAVNICA

MONDO REPORTAŽE

MONDO & EU

Inicijalizacija u toku...
loader