• Izdanje: Potvrdi
Čitaoci reporteri

ČITAOCI REPORTERI

Videli ste nešto zanimljivo?

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne sme biti više od 25 MB.

Poruka uspešno poslata

Hvala što ste poslali vest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Društvo

"A na srpskom dvoru mi viljuškom boc!" Saznajte da li je baš tako bilo

Autor Ksenija Jelesijević
Autor Ksenija Jelesijević

Da li je priča o zlatnim viljuškama na srpskom dvoru tačna ili je plod romantizma 19. veka? Da li i koliko nam mitologizacija istorije i prošlosti pomaže ili odmaže? Za MONDO priča istoričar Dejan Ristić.

Izvor: Promo/ Nikola Radosavljević

"Dok su Švaba i Englez i Amerikanac, bre, 600 godina jeli svinju rukama mi smo imali ovo, pa lepo viljuškom boc! Na srpskom dvoru mi sa viljuškom boc! A Švaba sa rukama, u usta ga je*em!"

Ovako je pričao "Viljuška" u sjajnoj izvedbi Milorada Mandića Mande u kultnom filmu Srđana Dragojevića “Lepa sela lepo gore”.

A da nije baš bilo tako, pokazuje nam nova knjiga istoričara Dejana Ristića “Mitovi srpske istorije” u izdanju Vukotić medije za koju je ilustracije radio nagrađivani mladi umetnik Nikola Radosavljević.

Mit o viljušci jedan je od najupečatljivijih i najomiljenijih mitova u Srba. Nepotkrepljeni dokaz nadmoći Srba i srpske srednjovekovne države, detalj proistekao iz stvarnog događaja - susreta nemačkog cara Fridriha II Barbarose, nesumljivo najmoćnijeg čoveka Zapadne Evrope i velikog župana Stefana Nemanje u Nišu 1189. godine.

Prema popularnom mitu, na koji volimo da se pozivamo kada želimo da objasnimo koliko smo bili napredni i gde bi nam bio kraj da nas Turci nisu pregazili, veliki nemački vladar je tokom večere priređene njemu u čast jeo rukama dok su Srbi to radili pristojno, koristeći ni manje ni više nego zlatne viljuške. 

O ovom susretu Stefana Nemanje i Fridriha Barbarose, zanimljivo, svedoče nemački i vizantijski izvori ali ne i srpski, odnosno bar ne u onoj meri u kojoj bi se to očekivalo.

Izvori uopšte ne pominju nikakav pribor za jelo koji su vladari koristili, i čak i ako bi nemački izvori možda i izbegli da pomenu kako je njihov veliki vladar jeo rukama, srpski izvori to sigurno ne bi propustili da pomenu.

Na kraju krajeva, Nemanjini sinovi Sveti Sava i Stefan Prvovenčani su pisali biografiju svog oca i nijednom rečju ne pominju ovaj susret. Razlog - nije prošao kako su se nadali.

Car je u Nišu boravio svega četiri dana, na putu ka Svetoj zemlji gde je u toku bio krstaški rat.

Stefan Nemanja je taj susret iskoristio kako bi pokušao da dobije podršku i zaštitu jednod od najmoćnijih evropskih vladara - čak mu je ponudo i da mu postane vazal i da se orodi sa njime, ali mu to nije pošlo za rukom.

“Mi imamo veliku potrebu da domaštavamo našu istoriju koja uopšte nije dosadna”, rekao je Ristić Mondu uz komentar da to radimo toliko da ponekad prelazi granicu dobrog ukusa.

Susret Stefana Nemanje i vladara Svetog rimskog carstva je dobar primer toga.

Susret se dogodio, ali srpski veliki župan nije dobio ono što je želeo.

To, međutim, kaže Ristić, ne sprečava naše političare da iz neznanja iznose niz neistina o velikoj srednjevekovnoj srpskoj državi, uključujući i onu da su tom prilikom dvojica vladara postigla sporazum na koji se Stefan Nemanja uredno potpisao a Barbarosa stavio otisak palca.

I dok svi pričaju o zlatnim viljuškama i potpisivanju nekih nepostojećih sporazuma, niko se ne pita kako su dvojica vladara razgovarala, na kom jeziku.

Sasvim sigurno Fridrih nije u jeku priprema za krstaški rat, uzeo "Srpski u 100 lekcija" i pripremio se za razgovor sa vladarom Srba, kaže Ristić. A teško da je Stefan Nemanja odšetao do najbliže biblioteke ili knjižare i kupio "Nemački u 100 lekcija".

No, dodaje Ristić, dvojica vladara su definitivno pričala i to na latinskom, što je dokaz da je Stefan Nemanja pored grčkog koji je bio zvanični jezik vizantijskog carstva odlično vladao i latinskim.

To je, kaže Ristić, nešto čime se stvarno možemo ponositi dok je viljuška plod romantičarskog i neoromantičarskog mitologiziranja tako simptomatičnog za društvo u dubokoj krizi kao što je naše.

Trebalo bi još reći i da je viljuška najmlađi pribor za jelo koji su prvi upotrebljavali Rimljani i Arabljani.

Viljuška je u Evropu stigla preko Vizantije, ali u zapadnoj Evropi i nije bila nešto prihvaćena sve do 19. veka!

Prvo pominjanje viljuške na srpskom dvoru beleži se krajem 13. veka na dvoru Stefana Uroša II Milutina i to preko fresaka i arheoloških ostataka dok prvo pisano pominjanje viljuške potiče s početka 15. veka.

Bilo kako bilo, u 19. veku u Evropi pa i Srbiji mitovi postaju deo nematerijalnog kulturnog nasleđa i pokušaj da se obnovi i osnaži neka država pričama iz slavne prošlosti.

Za razliku od, na primer, Grka koji znaju da Zevs i Hera ne žive na Olimpu i ne očekuju od njih da siđu sa oblaka i popričaju o životu i ljubavi, Srbi na svoje mitove gledaju kao na dokaze, istinite događaje i formiraju svoje stavove na osnovu mitskih priča, nesvesno tako rušeći temelje društva i ono na čemu počiva naš identitet, zaključuje Ristić.

Povezane vesti

Komentari 83

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Elena

Ne verujem ništa samozvanim istoričarima, istoriju uvek piše bagra koja je na vlasti. Bagra su bili komunisti, bagra je i danas. I ne samo to, danas svaka ***ala može da piše knjigu istorijskog sadržaja. Za to treba biti pošten čovek i patriota. Šta je stvarno istina, to ne znamo, dok se ne pojavi pisani dokment koji datira iz tog razdoblja, ukoliko postoji.

Vuk sa Drine

Šta je dotični zapravo dokazao? Ništa. On mitove razbija svojim mitovima.

62

Po ovome samo on zna šta je bilo

special-image

PRODAVNICA

MONDO REPORTAŽE

MONDO & EU

MONDO IZDVOJENO

Inicijalizacija u toku...
loader