Vernici Srpske pravoslavne crkve danas slave praznik svetog velikomučenika Georgija - Đurđevdan.
Đurđevdan je jedna od najčešćih slava kod pravoslavnih Srba i svehrišćanski praznik koji se proslavlja 6. maja (23. aprila po starojulijanskom kalendaru), u spomen na jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru.
Još sredinom 19. veka zapisano je da Sveti Georgije ima veoma specifičan i snažan kult kod Srba kao "oslobodilac zarobljenih, zaštitnik siromašnih, lekar bolesnih, borac protiv careva, pobednik i velikomučenik".
Ovaj praznik, koji se "naslonio" na prethrišćansku mitologiju i starog srpsko božanstvo plodnosti Jarilo, vezan je za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih, plodnost stoke i dobre useve.
Đurđevdan se u narodu smatra za granicu između zime i leta. Za njega se vežu brojni narodni običaji, koji se poprilično razlikuju zavisno od kraja u kome se praznik obeležava.
Ono što je jedinstveno je "Đurđevdanski uranak" - pletenje venaca od bilja, umivanje biljem, kupanje na reci...
U mnogim krajevima običaj je i da uveče uoči Đurđevdana ili na sam dan ali pre zore, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama, i kapije.
To se čini da bi godina i dom bili berićetni, "da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru".
Takođe, opletu se venčići od "đurđevskog cveća": đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.
Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama - "da bi se sačuvali od grada".
Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa, pa se to zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.
Na Đurđevdan ne valja spavati, "da ne bi bolela glava", a ako je neko spavao "onda na Markovdan da spava na tom istom mestu".
Đurđevdan je najčešća slava kod Roma, a na taj dan jagnjetina je obavezni deo praznične trpeze.
Osim Đurđevdana, ovom svetitelju pravoslavni hrišćani čine pomen i 16. novembra - na Đurđic, dan prenosa moštiju u crkvu u Lidiji, Georgijevom rodnom mestu. Na ikonama za taj praznik svetac nije na konju već stoji na zemlji.
A ŠTA KAŽU ISTORIJA i CRKVA?
Sveti Georgije (275-303) istorijska je ličnost i živeo je u vreme cara Dioklecijana (284-305), velikog progonitelja pristalica, tada državno nepriznate, hrišćanske vere.
"Ovaj slavni i pobedonosni svetitelj, rođen je u Kapadokiji kao sin bogatih i blagočestivih roditelja.. . ", zapisano je u "Prologu" vladike Nikolaja Velimirovića u kome se takođe kaže da je i otac svetitelja postradao kao hrišćanin i da je on uz majku odrastao u Palestini.
Još dok je bio dete, kada je njegov otac poginuo, mali Georgije se sa majkom preselio u Palestinu na majčino veliko i bogato porodično imanje, gde je dobio visoko obrazovanje.
U rimskoj vojsci se brzo istakao svojom hrabrošću i bojnim zaslugama. Napredovao je naglo, od običnog vojnika do tribuna, da bi ga, već u njegovoj dvadesetoj godini, lično car Dioklecijan proizveo u čin komita tj. vojvode (najstariji vojni čin, kojim se postaje i carev savetnik).
Georgije je već u dvadesetoj godini dospeo do čina tribuna u službi cara koji je u njega polagao velike nade.
Mladi tribun, kako kaže istorijsko predanje hrišćanske crkve, odvažno je stupio pred cara i saopštio mu da je hrišćanin, čime je započelo njegovo stradanje za veru.
Car Dioklecijan, jedan od tadašnjih rimskih tetrarha (četvorovlašće), osudio je Georgija na okove, tamnicu i strašna mučenja koja nisu promenila njegova ubeđenja.
Videvši da muke ne moge da slome ni telo ni Georgijevu veru, Dioklecijan je odlučio da ga pomiluje pod uslovom da prinese žrtvu rimskim božanstvima.
Georgije je na kipu, kojem je trebalo da prinese žrtvu, načinio krsni znak, nakon čega se statua mnogobožačkog idola rasprsnula. Videvši ovo, Dioklecijanova žena Aleksandra je uzviknula: "I ja verujem u Georgijevog Boga!", na šta Dioklecijan naredi da im bude odrubljena glava, što je i učinjeno.
Pogubljen je 303. godine, ali, kako kaže predanje Crkve, "to nije kraj njegovim javljanjima i čudima".
Pod Georgijevim uticajem "mnogi su primili veru Hristovu, a među njima i careva žena Aleksandra, glavni žrec Atanasije, zemljoradnik Glikerije, potom Valerije, Donat i Tirin".
Đurđevdan je obeležen crvenim slovom u kalendaru SPC kao zapovedni praznik i slavi se uvek 6. maja.
