Pored svadbi, slava i krštenja, Kristinaina porodica uvek je imala i onu drugu stranu medalje. Fotografisali su sahrana, a ona je danas nastavila tradiciju.
Kristina Popović odrasla je u Negotinu, u tradicionalnoj fotografskoj porodici. Ali, kada kažemo tradicinalno, ne mislio i uobičajeno. Pored svadbi, slava i krštenja, Kristinaina porodica uvek je imala i onu drugu stranu medalje. Fotografisali su sahrana, a ona je danas nastavila tradiciju.
Retka, ako ne i jedina žena u svetu ove vrste fotografije Kristina i danas radi ovaj neobičan posaoi - beleži poslednje trenutke nekoga ko je do skoro bio na ovom svetu.
Evo kako ona gleda na svoj posao i ko su ljudi koji traže njene usluge.
“Najviše su to ljudi koji žive u inostranstvu, koji ne mogu da dođu na sahranu svojih, koji žive u Srbiji pa su ovde preminuli, ali ne mora da znači da su to samo oni, ima ljudi koji jednostavno žele da imaju uspomenu na taj dan jer moja neka logika je da je to jedini, poslednji trenutak i poslednja stvar koju možemo da zabeležimo za svoju porodicu i za nekoga ko je do tada bio sa nama."
Ona sama kaže da je na sahrani uvek prva i poslednja ode sa nje. Najpre fotografiše kovčeg dok nikoga nema oko njega. Zatim dolazak rodbine, poljupce, suze, paljenje sveća, samo opelo i spuštanje pokojnika u grob.
“To je jedini i poslednji trenutak u kome možemo da budemo sa tim ljudima. Recimo kada slikam sahranu u kojoj se kovčeg zatrpava zemljom, ja zabeležim bukvalno svaki trenutak kako se kovčeg zatrpava. I kada se vidi onaj poslednji santimetar kovčega, u zemlji ili ispod zemlje, to je već totalni kraj," navodi Kristina.
Razna sela i krajevi Srbije iziskuju i različite običaje. Evo samo jedno og njih koji je bio, pa recimo “čudan” našoj profesionalnoj fotografkinji:
“Meni je prva sahrana koju sam slikala u svom životu bila romska i bilo mi je čudno što sam na toj sahrani videla da je pokojniik bio pet dana kod kuće,” priča ona.
“Najčudnije mi je bilo što su roditelji i rođaci tog pokojnika svu decu iz familije, podizali da se pozdrave, tj. da poljube pokojnika i da mu stave po koju paru u sanduk.”
Šta još ovaj posao nosi sa soboom, kakvu sve težinu i da li ima nečega lepoga u tome pogledajte u ostatku videa, a onda nam javite - fotografisanje sahrana, da li li je to po vama bizaran i ružan, ili dostojanstven i lep čin?
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.
