Ispovest pravnika koji je nekada imao firmu sa 32 zaposlena, a danas živi u podzemnom prolazu
Rade Vinčić, pravnik i bivši vlasnik firme od 32 zaposlena, živi na ulici od 5. maja 2014. godine. Pažnju je privukao nedavno kada su ga reporteri zatekli dok je čekao svoj obrok u "Solidarnoj kuhinji".
Na ulici ga zovu “deda Rade”. Evo kako izgleda njegova priča:
“Živeo sam na više lokacija, jedna od lokacija je samački hotel „Trudbenik“ na Zvezdari, zadnja stanica tramvaja 7. To je napušteni samački hotel koji je pod upravom stečajnih upravnika, o tome ne vodi niko računa. Ima 4, 5 objekata u tom jednom objektu i tu ko zna ko i ko zna iz kojih razloga bez saglasnosti ičije, 33 naplaćuje po 100 dinara krevet. Vrlo neprijatne situacije, nema struje, nema vode, nema higijene. Ja sam morao iz tog razloga da napustim taj objekat i da se povučem u podzemni prolaz „Terazije“ priča nam on svoju tešku priču.
Ipak, u nekom trenutku, sreća mu se bar na kratko osmešila.
“U međuvremenu, iz ličnih razloga, živeo sam s jednom ženom, živeo sam sa njom u vanbračnoj zajednici, to je trajalo godinu i po dana. Posle je ona dobila imovinu neku u Americi i ona je otišla, na moj predlog. Ima dvoje dete, tamo će i deca imati svoj prosperitet.” ni ovde deda Rade nije bio sebičan i pustio je ostale da pronađu svoju sreću, dok se on snalazio kako je znao i umeo.
Jedno vreme čuvao je stan na Novom Beogradu sve dok ga vlasnik nije prodao. Nakon toga - opet ulica.
“Ja sam po obrazovanju diplomirani pravnik. Imao sam firmu, imao sam tridesetak radnika, 32 radnika precizno, imao sam i popularnost i tako dalje u Republici Srpskoj.” priča Rade o životu pre ovoga, a iz koga se izrodila i jedna svetla tačka izbog koje danas bar malo bolje živo.
“Jedini svetli trenutak je jedna divna dama koja se zove Biljana, a igrom slučaja ili spletom okolnosti, Biljana je bila konkurisala kod mene u firmi, ali pošto je dobila posao u većoj firmi sa većom platom i većom sigurnošću za egzistencijom, i danas radi. Jednog dana je došla kući, upalila televizor i vidi mene na televiziji, „Beogradska hronika“, novinar Vlada Palikuća je snimio emisiju za Novu godinu o meni, kako se živi u podzemnom prolazu.” počinje čika Rade priču čiji srećni epilog tek sledi.
“Posle izvesnog vremena ona dolazi kod mene, u podzemni prolaz, sa malim skromnim poklonom, neke čokolade itd. i jedna od žena koja je isto živela ovde u podzemnom kaže:
"Traži te jedna dama“. Ja gledam šta je, ko je, vidim nije policajac, nije socijalni radnik, čudna neka žena. Kad je prišla na 2, 3 koraka vidim tople oči pune sreće. To se retko vidi u žene. Ja joj poljubim ruku i sednemo da razgovaramo na beton. Ona kaže da je konkurisala kod mene u firmi i ja ću tebi da pomognem. Ali to kaže apsolutno ubedljivo. „Kako ćeš ti meni da pomogneš, kad ja ni sam sebi ne mogu da pomognem“, kažem ja njoj.”
I nije Rade više ni obraćao pažnju na ovaj događaj sve do jednog dana kada se desilo nešto potpuno neočekivano:
“I tako je i prošlo nekoliko dana, ljudi su me pozvali, ja sam otišao u policiju i dobio svoju ličnu kartu. Tada su mi prvi put u životu krenule suze. Nikada ja nisam zaplakao. Krenule su mi suze, vratim se natrag, nemam telefon. Dobri ljudi iz prodavnice obuće dadu mi telefon, ja zovem Bilju, reko „Biljo, ja dobih ličnu kartu“. Kaže Bilja: „U redu“.”
Tu je Rade odlučio da život, onoliko koliko može u tom trenutku, uzme život u svoje ruke.
“Ja nakon dan, dva u vrh glave, odem u dom zdravlja Stari grad, u životu nisam imao zdravstveni karton, izvadim karton, izvadim i zdravstvenu knjižicu i tu počinje moje lečenje koje i danas traje, jer pre dve godine na ortopetskoj klinici, kad sam dobio sepsu na obe noge i hteli su da mi odseku noge do kolena. Ali zahvaljujući mladom lekaru, dr Ukropini, ja danas hodam, još malo kad ozdravim moći ću i da potrčim.”
Ali borba nije gotova, ovde tek počinje. Ono što Radu fali je, normalno, krov nad glavom.
“Sasvim normalno ja iz zdravstvenih razloga moram imati rešeno stambeno pitanje na bilo koji način. Ulogu igra i najobičnija mala soba i kupatilo, to je osnovno ali i jedino neophodno. Kvalitet nije bitan, ali je bitno da imam ta dva”.
Ipak, najteže od ovoga mu pada ono što bi i svakom čoveku teško palo, ali u njegovom slučaju tu su i doza stida i samoprekora:
“Najgore mi pada što ne mogu da vidim decu koju imam, a ne mogu da ih vidim jer ima nisam rekao istinu u kakvom sam ja problemu. To ne bi bilo dobro. Sredina u kojoj se nalazim je puna džeparoša, kriminalaca, pijanaca, narkomana, tako da je to jedno opasno okruženje. Mogu da se hranim u kuhinji Srpske pravoslavne crkve, tu ima i humanitarne pomoći za odeću, obuću, to sve može da se snađe. Dobijanjem zdravstvene knjižice imam i zdravstvenu zaštitu, sada mi jedino nedostaje stan gde mogu da sakrijem glavu, ja sam ipak čovek u godinama. Ima puno dobrih ljudi, čistih duša, sa verom u Boga, ja verujem u dobrotu i poštenje” završava Rade svoju priču sa beogradskih ulica.
(MONDO)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.
