Srbija se nakon Kosovskog boja 1389. godine našla u veoma nezavidnom položaju – iako formalno nije izgubila, imala je ogromne materijalne i, još važnije, ljudske žrtve, a poginuo je i dobar deo vladarske elite. Vladalo je bezvlašće i sveopšti strah od najezde Turaka, a preživela vlastela se povlačila na svoje teritorije bez želje da brine o stanovništvu.
Tako se i dogodilo da Stefan Lazarević, sin kneza Lazara, iako maloletan, dođe na vlast i počne da vlada ostacima Srbije, prvo uz pomoć majke – kneginje Milice, a onda i samostalno. U tom trenutku Milica je uradila najviše što je mogala – priznala je sultana kao vrhovnog vladara i nastojala da sačuva narod.
Milica se obavezala na slanje pomoćnih odreda otomanskom sultanu i plaćanje danka, ali i na to da se Stefan sa mlađim bratom Vukom i viđenijom vlastelom, jednom godišnje pojavljuje na sultanovom dvoru i potvrđuje svoju pokornost Bajazitu. Pored ovih uobičajenih vazalnih obaveza, Bajazitu je za ženu data najmlađa ćerka kneza Lazara i kneginje Milice – Olivera, koju je Stefan lično morao da odvede sultanu Bajazitu u Bursu. Stefanu je ovo teško palo.
"Stefan Lazarević je bio izuzetan vojskovođa, veliki ratnik, ali nesrećan čovek. Izvor te nesreće ne znamo sa sigurnošću. Kao da je imao crni oblak nad sobom, a činjenica da je morao da služi ubici svog oca teško je podnosio", počinje priču Aleksandar Tešić, književnik i autor romana o despotu Stefanu Lazareviću "Onaj što nauči mrak da sija".
Postoje tu verovatno i stvari koje mi danas ne znamo. Mladi vladar Srbije bio je jako pobožan, stalno ozbiljan i, neki bi rekli – mračan.
"Na njegovom dvoru nije bio muzike, nije bilo smeha, vladala je prilično mračna atmosfera. Zna se da je imao strašne izlive besa kojima mi danas ne možemo da sa sigurnošću nađemo uzrok. Bilo je tu i nečeg više od običnog vazalstva. Nije bio jedini vazal, ali je to nekako najteže podnosio", objašnjava Tešić i dodaje da se neki delići slagalice o ličnosti despota Stefana mogu pronaći i u srpskoj narodnoj epici.
Sa druge strane, Stefan Lazarević izrastao je u, pojavom, neverovatnog čoveka. Bio je riđokos, imao je plave oči i bio neobično visok. Pričalo se da ljudi nisu mogli dugo da izdrže njegov pogled.
Najveći vitez Srednjeg veka
Krajem 14. veka Stefan Lazarević se pomalo "smirio" i počeo da izvršava svoje obaveze prema sultanu Bajazitu. Kao otomanski vazal, predvodio je srpske odrede u bitkama na Rovinama, kod Nikopolja i Angore.
Bitka kod Angore 1402. godine bila je težak poraz Otomanskih snaga, ali i mesto gde je Stefanovo ratničko umeće najviše zasijalo. Nakon nje dobio je i titulu despota.
"Nakon ovog boja slava despota Stefana pročula se nadaleko. Svi su mu se divili kao ratniku. Čak su mu i Mongoli 'skinuli kapu'. Sa druge strane, u bici kod Angore sultan Bajazit je zarobljen i ubrzo je umro, a postojala je izjava despota Stefana da je to bio njegov najsrećniji dan jer se oslobodio Bajazitovih okova", priča Tešić.
Nakon Angorske bitke ugled Stefana Lazarevića je naglo porastao, a legende o njegovom junaštvu raširile su se po Evropi. Priča kaže da su mladi ratnici iz čitave Evrope "hrlili" u Srbiju kako bi ih baš Stefan Lazarević proglasio za viteza, i to su smatrali najvećom čašću.
Čovek koji je ponovo podigao Beograd
Mali među velikima, despot Stefan je 1403. postao vazal i mađarskom kralju Žigmundu. Ipak, u zamenu za to, Srbija je dobila svoj "beli grad" – Beograd je postao sastavni deo Srbije i Stefan Lazarević je u njega smestio svoju prestonicu.
"Pre despota Stefana, Beograd je bio razrušen, napušten i 'uklet' grad. Despot ga je sredio i u njemu vladao oko 15 godina. Tu je podigao i crkvu posvećenu Bogorodici, zaštitnici i njega i Beograda", kaže Tešić.
U čast obnove i napretka, novostvorena prestonica je kao svoju slavu proglasila Vaznesenje Gospodnje – Spasovdan i to se nije promenilo do današnjih dana.
Svi ovi događaji očeličili su despota Stefana. Bio je član Viteškog reda Zmaja, poznatog i priznatog u čitavoj Evropi. Iz osnivačke povelje reda znamo da je upravo despot Stefan bio "prvi vitez", a članovi ovog reda bile su vodeće ličnosti tadašnje Evrope.
Na unutrašnjem planu despot Stefan je slomio otpor vlastele, a periode mira je iskoristio za snaženje Srbije u političkom, ekonomskom, kulturnom i vojnom pogledu. Bio je veliki pokrovitelj umetnosti i kulture pružajući podršku i utočište kako učenim ljudima iz Srbije, tako i izbeglicama iz okolnih zemalja koje su zauzele Osmanlije. Pored toga, i sam je bio pisac, a njegovo najznačajnije delo je "Slovo ljubve" – Reč o ljubavi.
Nakon njega, ostala je samo legenda
Despot Stefan Lazarević je iznenada preminuo u subotu, 19. jula 1427. u 50. godini života, tokom lova. Najveći broj istoričara danas smatra da je bio žrtva moždanog udara, mada ima i onih koji smrt povezuju sa starom ranom zadobijenom još u Angorskoj bici.
"Iako je bio i turski i ugarski vazal, despot Stefan je poslednji od naših velikih vladara, veći čak i od svog oca, kneza Lazara. Uspešnije je vodio državu od njega, bio je bolji vladar, neustrašiv i veliki borac, najveći od vremena cara Dušana. Nakon njega, srpska država je trajala pod Đurđem Brankovićem još nekih 20-ak godina, ali je neumitno išla ka svom nestanku", zaključuje priču o ovom velikanu pisac Aleksandar Tešić.
(Mondo/Istorijski zabavnik)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.
Sa Bolombojem je druga priča! Vojnik Zvezde se vratio, a jedan važan detalj može da "pogura" tim do plej-ofa
Jovanović spasao Partizan: Odbranio penal, "zaključao" gol i sačuvao tri boda za kraj godine!
Partizan je u problemu, a postoji samo jedno rešenje: Prvi ispit je pao, vreme je za popravni!
Ovo je trudna verenica ubijenog Nikole iz Kaluđerice: Napadači pucali kroz prozor, čula se vriska i škripa guma
Lalatović skočio na Dudića, novinari sprečili tuču! Pogledajte haos posle utakmice u Novom Sadu