Upravo to je bio motiv Miloša iz Beograda, koji je na društvenim mrežama prošle godine podelio pismo sestre svoje bake iz logora Stara Gradiška.
Teško je zaista zadržati suze kada se čita pismo mlade devojke iz logora, okružene patnjom i smrću. Ovo potresno svedočenje zaista stavlja stvari u perspektivu, jer nam je sada, u 21. veku, nekada teško da stare, crno-bele fotografije ili popis imena na papiru izjednačimo sa živim ljudima.
MONDO vam prenosi Miloševo pismo i transkrpit pisma Jelene Gvozdenac svojoj porodici:
"Za sve one koji smatraju da je Pavelić trebalo da ide na sud iako ni 12 godina posle rata niko nije hteo da ga izruči. Moja baka Vera je imala sestru Jelenu koja je završila u logoru Stara Gradiška. Ovo je deo jednog pisma, koje su uspeli da prošvercuju do majke i sestre:
'Pišite teti neka radi preko Nemaca za mene. Volela me on _____ nije zaboravio. Ja znam da vi (mislite?) ali nedo vam Bog da budete ovde samo dan. Možete kada budete ovo čitale ja neću živeti, jer ovo što počelo(?) jednog dana dovršiću. Zato vas molim oprostite mi sve. Još ću malo čekati šaljem vam uspomenu na mene. Ljubi vas i voli vaša paćenica. Nemojte me zavaravati lepim kartama jer nisam dete.
Veričinu (sadržaja) kartu stalno nosim i ljubim jer mislim da mi neće lagati. Pakete mi često šaljite jer od toga živimo. Kolače dobijam i voće u ruke a ostalo na kazan za sve. Zajedno sam sa (Violetom?) Dragicom i dr. 13z Zemunki. Sve one koje su došle sa mnom, otišle su dalje. Bila sam tužna dok nisu došle ove, one su me strašno mrzele. Naročito tetke (Jejka?) i Olga. Sve kolače i jabuke delimo na sve Zemunke. Ja znam da ti je veoma teško ali ne kao meni jer ste kući. Ja vam neverujem da ću doći jer moja je odluka strašna i velike su godine, uz to treba Božija intervencija a ne obične molbe. A svršetak rata čekati svršetak života sviju nas ovde. (?) pozdravljam strica. Majko znaj da ovde ubijaju'.
Jelena Jelica Gvozdenac (1924. - 1944.)
Pa eto, objasnite porodicama žrtava kako je sve trebalo da bude po legalizmu, da osvetnička pravda prema jednom od najvećih zločinaca koje je svet video, nije bila okej, iako to suđenje nikada ne bismo videli".
Pavelić je, naime, posle rata pobegao prvo u Italiju, odnosno Vatikan, a onda je završio u Argentini, gde je, kao i drugi nacistički zločinci, uživao zaštitu predsednika Huana Perona. Brojni pokušaji tadašnje vlade Jugoslavije da se Pavelić izruči su propali.
Punih 12 godina posle rata, prilikom proslave 16. godišnjice osnivanje Nezavisne Države Hrvatske, Blagoje Jovović je pucao na Pavelića i teško ga ranio. Ubrzo je Peron pao s vlasti, a Argentina je konačno dozvolila izručenje Pavelića Jugoslaviji, ali je on tada pobegao u Čile, a onda i u Frankovu Španiju.
Frankov režim mu je odobrio utočište, ali mu je zabranio javna pojavljivanja. Konačno je u decembru 1959. godine umro od posledica ranjavanja i nikada mu nije suđeno.
Podsećamo, pismo je prvobitno objavljeno u sklopu polemike u javnosti da li Jovović treba da dobije ulicu ili ne. Miloš je objavio pismo da bi podsetio na ustaška zverstva, ali i činjenicu da postoje primeri kada je osvetnička pravda opravdana.
NAPOMENA: ZABRANJENO JE PRENOŠENJE TEKSTA NA DRUGE PORTALE BEZ DOZVOLE VLASNIKA PISMA
