JEDAN ČOVEK JE SAČUVAO SVE DOKAZE USTAŠKIH ZLOČINA: Godinama boravio pored skeleta žrtava iz Jasenovca

Sanduci u kojima su spakovana jasenovačka stradanja, jedan stan u Kozarskoj Dubici, obične domaće mačke, a povrh svega toga jedan uporan i istrajan čovek spasli su istinu - deo građe Spomen-područja Jasenovac, koja je "utekla" hrvatskim "zengama" u jesen 1991. godine.

"Novembra 1991. bilo je vreme poplava i žestokih bitaka, čitavo područje je bilo minirano. Bukvalno si mogao poginuti od krhotine granate ili nagaziti na minu. Pakovali smo u sanduke što smo brže i lakše mogli. Samo smo gledali da što pre izvučemo i spasemo građu. Spomen-područje Jasenovac je imalo oko 30.000 muzeoloških jedinica, ali ne znam koliki je deo spasen", kaže Brdar i dodaje:

"U toj panici, kad grabite, nosite, padaju granate, nije baš neko stanje uračunljivosti. U nekoliko navrata smo taj deo zbirke prebacili u Dubicu, kod mene u stan".

Istoričar Simo Brdar kasnije je formirao, i bio prvi direktor, javne ustanove Spomen-područje Donja Gradina, koju je osnovala vlada Republike Srpske.

Priča o nacionalnom blagu, koje među Srbima, ali i pred čitavim svetom treba da čuva istinu i bude nauk za sve nove generacije o strašnim zločinima i nevinim žrtvama, imala je u to ratno vreme devedesetih čudne zaplete. I sam Brdar kaže da je deo zbirke završio u njegovom stanu radi spasavanja i izbavljenja, a neplanirao tu ostao čak osam godina. Dok ga vlada Republike Srpske nije preuzela.

"Desetine sanduka, više se i ne sećam tačno, možda 30-40 njih, bilo je u jednoj sobi u mom stanu. Soba je bila krcata, toliko da si vrata jedva mogao otvoriti i ući unutra. Bila je to čudesna zbirka. U sanducima je bilo i delova skeleta, dve-tri lobanje. A znate li koliko osteološki ostaci mogu da budu opasni? Pa mogao sam da inficiram celu porodicu", priča Brdar.

On kaže i da su ga mnogi smatrali ludakom i čudakom jer se svojski trudio da sačuva od propadanja i zaborava bar deo svedočanstva o zločinima i stradanju u Jasenovcu.

"Stan je bio na spratu i suv, pa bar s te strane nije trebalo da brinem o građi. Ali sam nabavio i posebne čuvare - mačke. Baš kao što to ima i čuveni muzej Ermitaž u Sankt Peterburgu. Mačke su čuvale sanduke od miševa, a time i uništenja. I baš zbog toga su me ismevali. Ali ja sam imao samo jedan cilj - da sve spasem i da se to što pre reši, jer čuvanje tako važne istorijske građe u privatnom stanu nije rešenje", priča Brdar i dodaje da je u jesen 1999. građu preuzela vlada RS i predala arhivu u Banjaluci.

Ali tu nije kraj zapletima. Velika bura digla se jeseni 2000, kad je ta jasenovačka zbirka završila u Vašingtonu. U muzeju Holokausta, a prema tadašnjim navodima medija, po ugovoru RS i SAD. Nekoliko godina kasnije građa je vraćena, ali u Hrvatsku - u Jasenovac!

Uništavanje zbirke s početka krvavih sukoba devedesetih u kojima se raspala SFRJ uništavanje je samo delića onoga što je ostalo od ogromnog stratišta u kojem se ugasilo stotine hiljada života. Brdar podseća i na to da je odmah po završetku Drugog svetskog rata komunistička vlast uništila sve građevine i logor sravnila sa zemljom.

"Tu su bili ostaci zidina ciglane, lančare i drugih objekata, koje ni današnja artiljerija ne bi mogla razrušiti. To je jedinstven slučaj u Evropi, pa i svetu, da su svi tragovi logora sravnjeni sa zemljom i napravljen travnjak na kome je podignut spomenik. Nestale su grandiozne građevine, a među njima i Logor 3, poznat po ciglani, koji je bio grad mrtvih. Pa čak su i nacističke zemlje logore pretvorile u memorijalne centre", kaže Brdar.

Simo Brdar je napravio desetak filmova o Jasenovcu, njegovi filmovi se prikazuju i u, kako tvrdi, najvećim muzejima Holokausta u svetu.

"Najveće priznanje mi je prikazivanje filma 'Bog je ćutao' u izraelskom Knesetu, u dvorani 'Negev'", kaže on.

(Mondo/Kurir)

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.