RASPAD JUGOSLAVIJE POČEO U STUDENTSKOJ MENZI: Zbog hladne supe i pasulja nasilje bilo nezaustavljivo, a pobedio Partizan

Niko nije slutio da će tog sunčanog 11. marta, pre 40 godina, u Prištini početi raspad Jugoslavije, nepunih godinu dana od smrti jugoslovenskog komunističkog lidera Josipa Broza Tita.

Vidno uzbuđeni oficir JNA je te večeri utrčao u fiskulturnu salu "Doma armije" u centru Prištine, prekinuo trening na kojem je bilo pedesetak karatista, rekao im da se brzo spakuju i krenu kućama. Glavna ulica je bila puna demonstranata i policije.

Ispod te tišine, napetost na fakultetima i u srednjim školama je ključala. Identifikovano je, kako se kasnije tvrdilo, oko 100 učesnika i organizatora protesta, od kojih je 80 bilo sa Kosova, a 20 studenata iz inostranstva (uglavnom iz Albanije).

Nekoliko dana kasnije, 16. marta, zapaljen je konak manastira Pećka patrijaršija u kojem su izgorele vredne knjige i ikone. Spirala nasilja nastavljena je 25. marta u Prizrenu, gde su učenici kamenovali Učiteljsku školu, a u Suvoj Reci su srednjoškolci gađali kamenicama policijske snage i povredili jednog policajca.

Nastavak demonstracija

Sutradan, 26. marta, skoro hiljadu studenata je iz studentskog grada krenulo ka centru Prištine, na ulice je izašlo nekoliko stotina srednjoškolaca. U centru grada je organizovan doček Štafete mladosti, prve posle Titove smrti. Demonstranti su nosili Titove fotografije i sukobili se jakim policijskim snagama na nekoliko mesta u gradu.

Bilans: povređeno 32 učesnika demonstracija i 12 policajaca, uhapšeno 200 učesnika protesta, a u pritvoru zadržano njih 20. Sutradan su studenti Ekonomskog, Pravnog i Prirodno-matematičkog fakulteta bojkotovali nastavu.

Najmasovnije demonstracije su bile 1. i 2. aprila u svim većim gradovima na Kosovu.

U Prištini su se protestima studenata pridružili i radnici Fabrike amortizera, Građevinskog kombinata "Ramiz Sadiku" i Elektroprivrede Kosova. Toga dana se prvi put čula parola "Kosovo Republika", kao i parole "Trepča radi - Beograd se gradi", "Živeo Adem Demaći", " Živeo Enver Hodža", " Mi smo deca Skenderbega i vojnici Envera Hodže"... Policija je procenila da je bilo oko 4000 učesnika protesta u Prištini. Jake policijske snage, predvođene Specijalnom jedinicom Saveznog SUP-a (Sekretarijat unutrašnjih poslova) su u ta dva dana razbijale demonstracije. Grad se kupao u suzavcu.

Prema zvaničnim podacima u sukobima je poginulo 8 učesnika protesta i jedan policajac. Povređeno je 130 demonstranata (55 iz vatrenog oružja) i 135 policajaca. Razni izvori navode da je bilo mnogo više stradalih u nemirima.

U Prištini, u samom centru grada, između Ekonomskog i starog Tehničkog fakulteta poginula su četiri srednjoškolca, među njima Naser Hajrizi i Aslan Pireva, učenici tehničke škole.

Toga dana je uveden policijski čas koji je trajao od 20 sati do pet ujutru u Prištini, Podujevu, Lipljanu, Vučitrnu, Kosovskoj Mitrovici i Glogovcu i zabranjeno okupljanje više od pet ljudi na javnim mestima.

Stizale su vesti da su na nekim pravoslavnim grobljima uništavani spomenici, da su polupani mnogi izlozi prodavnica i benzinskih pumpi u celoj pokrajini. Zapaljeno je 12 policijskih automobila, izgorela je i jedna srpska kuća.

Kosovo je bilo pod potpunom policijskom kontrolom, ali su danima posle toga stizale vesti o manjim demonstracijama u gotovo svim gradovima. Tada su se pričale legende o "saveznim specijalnim jedinicama" čiji komandant Slovenac, Franc Kosin, je na neki način postao legenda.

Tokom opsade kuće u selu Prekaz u Drenici u oružanom sukobu ubijena su četiri policajca, a tri su ranjena. Poginula su dva Albanca sa kojima se sukobila policija. Savez komunista je ove demonstracije okvalifikovao kao iredentističke i kao kontrarevoluciju.

Kako su sve videli stranci?

Demonstracije su pomno pratile ambasade zapadnih zemalja. U britanskim arhivama je pronađeno preko 500 dokumenata, izveštaja i analiza događaja na Kosovu, označenih kao "strogo poverljivi".

London je, vidi se iz tih izveštaja, u to vreme imao prijateljski odnos prema Jugoslaviji, ali je predvideo raspad zemlje i isticao da je na protestima "traženo ujedinjenje sa Albanijom".

Ekonomija je bila paralisana štrajkovima, posebno tihim štrajkom ( zanimljiv je primer Trepčinih rudnika, tamo su bila obustavljena rudarska istraživanja, pa je ruda iskopavana nasumično, što je uslovilo da se procenat metala u rudi smanji 3 - 4 odsto na 1,5 odsto, a to je dvostruko povećavalo troškove prerade rude).

Procenjuje se da je od 1981. do 1991. godine u nemirima na Kosovu poginulo više od 90 Albanaca, da je nekoliko hiljada uhapšeno, 1.500 okrivljeno za politički kriminal, a 4.500 za prekršaje tokom protesta. Tvrdi se da se sa Kosova, u tom periodu, odselilo više desetina hiljada Srba i Crnogoraca.

Demonstracije u martu 1981. godine su prvi i najozbiljniji udarac i Savezu komunista i Jugoslaviji. Ti događaji su ponovo otvorili albansko pitanje koje je dugo sklanjano pod tepih.

Od marta 1981. do danas Kosovo je bilo poprište mnogih dramatičnih događaja. Poginulo je više od deset hiljada ljudi, za 1.700 se još uvek traga, a preko 200 hiljada ljudi nije vraćeno na svoja ognjišta, NATO je bombardovao Jugoslaviju, desetine hiljada kuća je spaljeno. U međuvremenu Jugoslavija se raspala u krvi. Mnogo zla su Srbi i Albanci pričinili jedni drugima.

A sve je počelo u Studentskoj menzi, zbog hladne supe i pasulja.

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.

(Mondo/RTS/Kossev)