Prošlo je dve godine od početka suđenja između Marije Lukić i Milutina Jeličića Jutke koji je nedavno odležao tromesečnu zatvorsku kaznu.
Dve godine nakon početka suđenja Marija Lukić osvrnula se u razgovoru za magazin "ELLE" na ceo proces borbe i govorila o motivaciji, teškim trenucima i talasu progovaranja o nasilju koji se posle nje nije zaustavio.
S obzirom na to da je iz malog mesta, a nasilnik koje je prijavila - Milutin Jeličić Jutka, bio čelnik opštine Brus, Mariji je bilo teško da ostane u ovom mestu kada je krenuo ceo proces suđenja.
"Bilo je teško ostati u Brusu, i dalje je teško, samo što sam ja ojačala. Kada uporedim sebe ranije i sad, ništa se znatno nije promenilo osim toga što sam se ja promenila, tj. moj odnos prema ljudima. Ostala sam, iako sam skoro mesec i po dana u kući držala spakovan kofer i samo čekala trenutak da odem kada mi je bilo najteže, ali je ta kriza prošla", rekla je ona u intervjuu.
Marija Lukić se prva odvažila da javno progovori o svemu što je prošla za vreme dok je bila zaposlena u kabinetu Milutina Jeličića Jutke. Njena agonija počela je 2015. godine od kada je od Jutke je dobila 15.000 poruka na različitim mrežama, koje je ona u jednom trenutku objavila. Udata je i ima dvoje dece.
"Osetila sam krah kada sam shvatila da nemam priliku da se borim, da institucije njemu ništa ne mogu, da se on ne pojavljuje na suđenjima i tada sam mislila da se spakujem sa porodicom i da se odselim iz zemlje. Iz istog razloga odselile su se i Sneža, Sandra i Danijela (žene koja su Jutku takođe prijavile zajedno sa Marijom). On je bio na čelu opštine, a mi nezaštićene i same. Ali, rešila sam da proces izguram do kraja, po bilo koju cenu", seća se Marija.
Jutka se iza rešetaka konačno našao 25. januara ove godine nakon što je osuđen na izdržavanje kazne od tri meseca. Svoje zatvorske dane proveo je u KPZ Ćuprija. Pre toga Jeličić je više puta pokušavao da odloži izdržavanje kazne, međutim sud u Brusu, a potom i sud u Kruševcu su njegove žalbe odbili.
"Tri meseca jeste malo, ali po prvom optužnom predlogu pisalo je da će on dobiti novčanu kaznu ili uslovnu slobodu, nije bilo priče o bezuslovnom zatvoru što se na kraju desilo. Sećam se tog momenta kada se sve završilo i ne mogu da kažem da sam bila razočarana, laknulo mi je, ali nisam imala onakav osećaj kakav sam mislila da ću imati.Advokat mi je rekao da je to velika stvar što će jedan moćnik biti u zatvoru za ovakvo krivično delo. Ali, ipak ovo jeste jedna ogromna pobeda, ne samo moja lično, već celog društva", smatra Marija i dodaje:
"Kad pomislim koliko je hrabrosti, nervoze, nespavanja, suza stajalo iza te presude, shvatim koliko je tu došlo do jednog preokreta. Na prvim suđenjima ruke su mi drhtale, imala sam mučnine i tahikardije, povraćala sam pre suđenja, kolena su mi klecala kada se on pojavi ili kada znam da ću ga videti. A onda se setim slike kad on odgovara na pitanja advokata dok ja sedim iza njega, kako njemu drhte ruke i kolena i shvatim da smo na kraju zamenili mesta. Pomislim na sve one žene koje su ga prijavile, koliko je on bio moćan u odnosu na nas, a onda se plašio nas, naših svedočenja. Presuda je jedan veliki dokaz da sam ja bila u pravu i da nešto u ovom društvu ipak može da se promeni nabolje."
Marija Lukić je nedavno osnovala Fond za zaštitu žena od seksualnog zlostavljanja, jer iako je htela da noćnu moru koju je doživela ostavi iza sebe, sve češće poruke žena koje su podršku i savete po ovom pitanju tražile od nje, dovele su je do toga da je osetila kao da ne može da ih ostavi na cedilu...
"Ideja mi je prvo pala na pamet jer mi je mnogo žena pisalo, prilazilo na ulici, govorilo svoja iskustva i da bi trebalo da osnujem tako nešto. Želela sam da se moj slučaj potpuno završi, pa da ohladim glavu i vidim šta ću, međutim stizalo mi je sve više poruka na Tviter, na Fejsbuk sa lažnih naloga koje su napravile samo da bi se sa mnom posavetovale, a sve što sam ja mogla da uradim jeste da im kažem da budu hrabre i uporne, eventualno da ih uputim na nekog advokata ili novinara", objasnila je ona i dodala da puka ohrabrenja nisu dovoljna da se nekome pomogne:
"Nisam imala nikakav mehanizam da im stvarno pomognem. Onog momenta kad isključim telefon, one opet ostaju same, a ono 'budi hrabra' ostane u vazduhu. Ta jedna rečenica nije dovoljna. Kada je presuda doneta i kada je on i zvanično proglašen krivim, shvatila sam da je glupo i sebično da sve te žene ostavim na cedilu jer je moj slučaj rešen. One su se poistovećivale sa mnom jer su prolazile kroz ista i slična iskustva, imale su poverenja u mene, mene su izabrale kao nekog kome mogu da veruju i odlučila sam da hoću da se borim za sve nas, da hoću da se borim da se nešto promeni i da se promeni odnos prema ženama", zaključila je Marija.
GLEDALA SAM KAKO DRHTI U SUDNICI: Marija Lukić o teškoj borbi u Brusu i kako je pobedila Jutku
(Mondo/ELLE)
