Boško Palkovljević Pinki poginuo je kao partizan u Drugom svetskom ratu 10. juna 1942. Imao je svega 21 godinu.
Lik iz filma "Rane" Pinki fascinirao je mnoge klince koji su odrastali uz ovo ostvarenje, koje je donosilo svu surovost ulica Beograda i opstajanja na njima u mutnim vremenima. Negde se tu nadimak "Pinki" vezao za ovu filmsku ulogu, pa je zaboravljeno da smo mi imali stvarnog, "žestokog" Pinkija koji je bio vredniji divljenja i narodnog poštovanja. Reč je o narodnom heroju, Bošku Palkovljeviću, a anegdote i njegovi podvizi itekako su "filmski materijal".
Boško Palkovljević, zvani Pinki, rodio se 14. decembra 1920. godine u selu Manđelos kod Sremske Mitrovice. Nakon što je u rodnom mestu završio osnovnu školu, upisao se na mašinski odsek novoosnovane Državne srednje tehničke škole u Novom Sadu, koja će kasnije poneti njegovo ime a koja od 1990. godine nosi naziv Srednja mašinska škola. Nije mu dugo trebalo da se priključi SKOJ-u (za one koji ne znaju, skraćenica je to od Saveza komunističke omladine Jugoslavije) i da već 1940. postane jedan od njegovih školskih rukovodilaca; u to vreme, SKOJ je okupljao mnogo pristalica u ovoj obrazovnoj ustanovi i verovatno je bio najsnažnija đačka organizacija.
Pinki je potom organizovao čuveni štrajk učenika. Naime, godinu dana ranije otvorena je đačka menza "Tehničar" koja je bilo pod okriljem SKOJ-a, a koju je svim silama pokušavao da uguši školski ogranak ZBOR-a koji je podržavao direktora i upravu škole (to su oni tipovi koji i danas postoje a koje cela škola mrzi). Njihov uspeh u tom naumu izazvao je veliko nezadovoljstvo većine đaka, a u tome je prednjačio upravo Palkovljević.
On i (najverovatnije) Ivan Šenk odlaze kod direktora, zahtevaju da ih se primi i traže da se odmah poništi zabrana menze koju je izdejstvovao ZBOR. Ovaj ne samo što to odbija već im izriče ukore, dok ih nastavničko veće proglašava za politički nepodobne i traži još oštrije mere.
10. decembra 1940. godine Boško i (najverovatnije) Ivan Šenk počinju štrajk u čemu im se pridružuju praktično svi đaci.Umesto u školskim klupama, sede na klupama u Dunavskom parku i na keju. Traže ne samo ponovno otvaranje menze već i bolje uslove učenja i bolji odnos nastavnika prema đacima. Štrajk se širi pa cela omladina Novog Sada staje uz njih. Šta više, štrajku se pridružuju i radnički sindikati, Prva muška gimnazija, Ženska gimnazija, Ženska učiteljska škola, mnogobrojni roditelji, pa čak i njihova dva nastavnika sa mašinskog odseka. Novi Sad je uzdrman ovakvim razvojem situacije.
Nakon sedam dana, posle pregovora štrajkačkog odbora sa prosvetnim i banovskim vlastima, đaci dobijaju pismene garancije da će svi njihovi zahtevi biti ispunjeni. Sada je na ZBOR-u bio red da odlepi, ali uzalud. Bila ih je šaka jada protiv praktično celokupne mladeži "srpske Atine".
Naravno, stvari se nisu dalje odvijale dobro po štrajkače. Njihovi zahtevi jesu ispunjeni, ali je Pinki isključen iz škole 3. februara 1941. godine, i to na izričiti zahtev policije koja ga je uhapsila pod optužbom da učestvovao u štrajku tekstilnih radnika. Odležao je dva meseca u pritvoru, a onda je pušten zbog nedostatka dokaza. Samo nekoliko dana kasnije Drugi svetski rat se prelio na šume, gore, polja i more Jugoslavije, stigli su Nemci, stigli su mađarski fašisti, i stigle su ustaše, u Srem, Banat i Bačku.
Zapravo, pre nego što su stigli Pinki je dobrovoljno stupio u vojsku radi odbrane otadžbine. Zarobljen je, ali je tokom transporta u sabirni logor uspeo da pobegne iz Rume i da sa sobom ponese jednu ručnu bombu. Zatim je sa aerodroma u selu Veliki Radinci ukrao mitraljez. Sve je sklonio na sigurno, za trenutak "kada sazre uslovi za pokretanje narodnooslobodilačke borbe protiv okupatora", i pridružio se budućim partizanima na Fruškoj gori.
Bio je jedan od organizatora bega 32 komunistička robijaša iz zatvora u Sremskoj Mitrovici, i bio je deo grupe koja ih je 22. avgusta sačekala na izlazu iz prokopanog tunela odmah pored zidina kaznionice. Četvoricu su potom odveli na Frušku goru, a ostale su kod Bogatića prebacili u Mačvu, gde su ih prihvatili tamošnji partizani.
Nakon što je "skinuo nevinost" dizanjem voza u vazduh i to minom koju je sam napravio, usred bela dana izveo je nešto o čemu se posle dugo pričalo.
Naime, uprkos mišljenju drugova da je to zbog jake ustaške straže nemoguće izvesti, obukao je domobransku uniformu, uprtio džak na leđa i došetao do železničkog mosta na reci Bosut.Prišao je ustaši i upitao ga za vatru da pripali cigaretu, a ovaj ga je, misleći da je domobran, pozvao u baraku. U baraci je ubio ustašu, a onda i drugog koji je dotrčao u pomoć. Deset minuta kasnije most je odleteo u vazduh minom koju je postavio.
Palkovljević je takođe bio i prvi partizanski kurir iz Srema koji je u Vrhovni štab odneo izveštaje o toku Narodnooslobodilačke borbe u Vojvodini, nakon neprijateljske ofanzive u zapadnoj Srbiji, sloma Užičke republike i prebacivanja partizana u Bosnu i Rašku čime su veze bile prekinute. Izveo je taj poduhvat od početka decembra meseca pa do početka januara, probivši se kroz okupirano zemljište, bivajući čak u jednom trenutku i zarobljen od strane četnika. Naposletku je uspeo da se vrati u Srem sa direktivama vrha NOP-a.
10. juna 1942. godine, nakon rušenja mosta na putu između Rume i Velikih Radinaca, zadržao se u selu Mala Remeta koje će postati njegova grobnica.
Partizanska legenda kaže da su Nemci krenuli da nadiru u selo, da je narod počeo da beži, a da je Boško zauzeo položaj i otvorio vatru iz svog mitraljeza u nameri da omogući zemljacima da uteknu. Tačne okolnosti možda nisu baš bile takve, ali je nesumnjivo ostao sam da se bori protiv jedne jedinice Vermahta. Pokosio ga je mitraljeski rafal kada je pokušao da se prebaci preko čistine. Imao je samo 21 godinu.
25. oktobra 1943. godine na predlog Glavnog štaba Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Vojvodine, odlukom Vrhovnog štaba NOV i POJ proglašen je za narodnog heroja skupa sa Sonjom Marinković, Radivojem Ćirpanovim i drugima.
Kada se rat završio njegovi posmrtni ostaci su preneti na Spomen-groblje u Sremskoj Mitrovici, gde su tada sahranjeni i Janko Čmelik, Pajo Bajić i Stanko Paunović Veljko. Saobraćajna škola u Novom Sadu, te osnovne škole u Batajnici, Staroj Pazovi i Sremskoj Mitrovici nose njegovo ime. Kasarna u Sremskoj Mitrovici takođe. Naravno, i Kulturno-sportski centar u Zemunu, poznatiji kao Hala Pinki.
(Mondo)
