"Kecelje ženske pašite, pa mi žene da idemo da se bijemo!", glasila je njena čuvena izjava.
Ljubica Vukomanović je srpska vladarka koja potiče iz jedne od najuglednijih porodica iz Rudničkog okruga, sela Srezojevaca. Ona je odmah nakon smrti oca Radosava, venčala za Miloša, na proleće 1804. godine, a venčani kum bio im je Karađorđe Petrović, vođa Prvog srpskog ustanka, stari svat Lazar Mutap, a ručni dever Nikola Milićević Lunjevica.
"Kneginja Ljubica Obrenović je važila za hrabru, odlučnu, plemenitu, posebno poštovanu i voljenu u narodu. Srednjeg rasta, lepa i radna, veoma razumna i prema svima dobra. Govorila je lepo, lako i ubedljivo", kaže istoričar Aleksandar Marušić, direktor Muzeja rudničko–takovskog kraja, i dodaje:
"Veoma pobožna, trudila se da kada je god moguće učini neko 'bogougodno' delo ili pomogne sirotinji. Neobično jakog karaktera, prirodno bistra i odvažna snalazila se i u najtežim situacijama."
Prve godine bračnog života bračni par je proveo i Brusnici, a Ljubica, kao i većina žena iz ovog perioda radila je sve poslove na imanju pa ne čudi što je u narodu bila jedna od najvoljenijih i najpoštovanijih ličnosti. Istorija je zapisala da se nosila veoma jednostavno i da je za pojasom uvek nosila dva pištolja, barem sve do 1820 . godine.
"Iz vremena Drugog srpskog ustanka, prilikom bitke na Ljubiću ostaje upisano da se ustanicima koji su krenuli u povlačenje obratila rečima 'Kecelje ženske pašite, pa mi žene da idemo da se bijemo!' što je ohrabrilo vojsku, koja je krenula u napad i pobedila", kaže Marušić.
Kao što je pisano o hrabrosti kneginje Ljubice , tako je i istorija zabeležila njenu slabost na neverstva supruga Miloša koja su rezultirala ubistvom Petrije Pljakić 1819 godine u Gornjoj Crnući.
NAJVOLJENIJA VLADARKA SRBIJE KOJA NIJE DOZVOLILA PREDAJU: Vojnici se povlačili, ona ČUVENOM rečenicom preokrenula bitku!
Nakon ubistva Petrije je pobegla u Srezojevce, da je Miloš ne bi ubio, ali je spasila trudnoća pa se Ljubica u oktobru 1819. godine porodila i na svet donela sina Milana, naslednika.
"Koliko je srce kneginje Ljubice, najbolje govori podatak da je Velika, kćerka koju je knez Miloš dobio sa ljubavnicom Petrijom bila odgajana zajedno sa ostalom decom koju je Ljubica izrodila Petar, Teodor, Ana i Marija , Petrija (Perka) i Savka (Jelisaveta) i sinovi Milan i Mihailo . Četvoro dece rano je umrlo, a među njima je i Velika, od boginja. Roditelje su nadživela samo dva deteta, sin Mihailo i kći Petrija,a Jelisveta majku", rekao je srpski istoričar i dodao:
"U nekim istorijskim tekstovima beleži se da je knez Miloš imao 11 vanbračne dece i da je kneginja Ljubica za mnoge afere znala, pa je Stanu iz Stragara čekala ispod mosta u Kragujevcu kako bi joj presudila, ali je uhvaćena i kažnjena sa 25 batina. Da ne bi presudila i Jelenki, čuvenoj Maloj gospođi, preseljena je u konak u Beograd."
Od 1825. godine, Ljubica i knez Miloš nisu živeli zajedno, a zapisi kazuju da je bila jednostavna i dostojanstvena žena koja je od nakita jedino nosila sat sa lančićem i burmu. Često je srpskim ženama poručivala da treba da se manu bespotrebnog kićenja i da se zadrže u jednostavnosti svojih života.
Ono što mužu nikada nije oprostila je ubistvo kuma Karađorđa i lično je negovala odnose sa Karađorđevićima, pa je sa kumom Jelenom ostala u dobrim odnosima sve do kraja njenog života 1842. godine kada je kneginja Ljubica organizovala sprovod i sahranu u Topoli.
Miloš je 1839. godine napustio Srbiju i otišao u izgnanstvo, a na njegovo mesto došao je njihov najstariji sin Milan koji je nakon 25 dnevne vladavine, preminuo, pa ga je nasledio mlađi brat Mihailo koji je vladao u dva mandata.
Kneginja Ljubica otišla je u iznanstvo, tadašnje Austrisjko carstvo, u sadašnji Novi Posle Miloševog odlaska iz Srbije, promenila je stav, aktivno radeći na njegovom povratku, ali bez većeg uspeha Sad, a poslednje dane svoga života provela je u kajanju što je presudila Petriji.
Preminula je 26. maja 1843. godine u 58. godini života. Sahranjena je u manastiru Krušodel, na Fruškoj gori.
(MONDO/Rina)
