"U Beogradu su, tako, po njegovoj naredbi, porušene mnoge crkve od čijeg je materijala sagradio svoj bezistan i karavan-saraj."
Ove godine se navršava 515. godina od rođenja velikog vezira Mehmed paše Sokolovića koji je zaslužan za obnavljanje Pećke patrijaršije i tri godine od kada je njemu i njegovom bratu Makariju I podignut spomenik u Andrićgradu.
U ovoj rečenici nije sve istina, iako će vam većina onih koji "poznaju" istoriju reći da je sve onako kako tu piše. Napisali smo je baš ovako jer to je ono u šta veliki deo naše javnosti veruje. Ali, kao što rekosmo, dobar deo prve rečenice nije istorisjki tačan.
Krenimo redom.
Ono što bi morali da znamo je da Mehmed paša Sokolović i Makarije nisu bili braća a pogotovo bi trebalo da znamo da ovaj prvi nije zaslužan za obnavljanje Pećke patrijaršije.
"Iz nekog razloga je nastala ta legenda o Mehmed paši Sokoloviću i kao mnoge legende zasnovana je na mitskim idejama koje nisu tačne, rekao je svojevremeno pisac i publicista Luka Mičeta.
Prema njegovim rečima Mehmed paša Sokolović postaje značajna ličnost tek 1553. kada ulazi u Veliko veće.
"Godine 1544. zaseda Vezirsko veće u kome se nalazi Deli Husrev-paša Sokolović koji je 20 godina pre Mehmed paše Sokolovića došao u Stambol i bio treći vezir. Dolazi tada do svađe između velikog vezira Sulejman paše i Deli Husrev paše. Sokolović, koji je bio izuzetno hrabar i cenjen u turskoj vojsci, vadi sablju na velikog vezira. Sulejman Veličanstveni prekida to i obojicu smenjuje i dovodi Rustem pašu Opukovića, poreklom Srbina, jednog od najvažnijih velikih vezira koji je bio u vreme Sulejmana. Opuković mu je bio 15 godina veliki vezir", rekao je Mičeta.
Kako kaže, Sokolović je najverovatnije sa 18 godina odveden u Stalmbol u janjičare, i imao je sreće da bude u blizini sultana.
"Prvo je bio rikabdar, pa čohardar, potom kabidži-baša… On 1546. godine postaje značajnija ličnost kada postaje komandant turske mornarice. Sokolović ulazi u Vezirsko veće 1553. godine kao treći vezir a Pećka patrijaršija je obnovljena 1557. godine u vreme velikog vezira Rustem paše Opukovića. To je bila toliko velika politička odluka da je nije mogao doneti niko izuzev sultana ili velikog vezira a to je, da podsetimo, Rustem paša Opuković koji je ujedno bio i sultanov zet", kaže Mičeta.
Prema njegovim rečima i po tome se moglo videti koliki je nečiji značaj na dvoru.
"Rustem paša je oženio ćerku Sulejmana Veličanstvenog, a tek 1562. Mehmed paša Sokolović ženi unuku sultana Sulejmana. Ona je bila 40 godina mlađa od njega. Mora se znati i to da Sulejman posle smrti Hurem i sinova Bajazita i Mustafe nije isti čovek, to je naprosto bila ruina od čoveka. Tek u poslednjoj godini života Sulejmana Veličanstvenog Mehmed paša Sokolović postaje veliki vezir", napominje Mičeta.
Mičeta Mehmed-pašu Sokolovića opisuje kao nekoga ko je bio musliman "sa dna kace“.
"Potpuno je jasno da je sve što je Mehmed-paša Sokolović radio i gradio bilo u slavu Alaha, širenja islama i Osmanskog carstva – pa i mostovi. Bio je, rečju, klasični primer čoveka koji je prodao veru za večeru i bio je, kao i sve poturice, veći dušman i krvnik Srbima od pravih Turaka", rekao je Mičeta.
I istoručar Dejan Ristić je pisao o tome kako je uvreženo mišljenje da je veliki vezir Mehmed-paša 1557. godine obnovio Srpsku crkvu u rangu patrijaršije što, kako napominje, ne odgovara istorijskim činjenicama jer je odluku tog značaja i posledica mogao doneti isključivo sultan, a to je u ovom slučaju bio Sulejman II Veličanstveni.
"Sasvim je moguće i to da je u procesu donošenja odluke mogao učestvovati i veliki vezir, ali to tada nije bio Mehmed-paša", napisao je Ristić svojevremeno u atorskom tekstu za Blic.
Kako kaže, kod nas se, očito, svesno zaboravlja da je 1557. godine Mehmed-paša bio rumelijski beglerbeg, komandant mornarice, treći vezir, kao i da će veliki vezir postati tek 1565. godine, dakle osam godina nakon što je 1557. godine obnovljena Srpska crkva.
"Stoga se sa pravom postavlja pitanje ko je bio veliki vezir te 1557. godine koji je doprineo obnovi Srpske patrijaršije, ukoliko to nije Mehmed-paša? Istorijska svedočanstva kazuju nam nedvosmisleno da je to bio Rustem-paša (Opuković) koji se na položaju velikog vezira nalazio u dva maha – od 1544. do 1553. i od 1555. do 1561. godine. Drugim rečima, za obnovu Srpske crkve 1557. godine zaslužni su sultan Sulejman II Veličanstveni i veliki vezir Rusmet-paša (Opuković), a ne Mehmed-paša (Sokolović)", svedoči Ristić.
Ristić otkriva i to da o odnosu Mehmed-paše prema pravoslavnom hrišćanstvu svedoče njegova dela koja su ostala zabeležena u istorijskim izvorima.
"U Beogradu su, tako, po njegovoj naredbi, porušene mnoge crkve od čijeg je materijala sagradio svoj bezistan i karavan-saraj. Dve godine po smrti Sulejmana II Veličanstvenog, Beograd je posetio italijanski putopisac Mark-Antonio Pigafeta koji je, pored ostalog, u svom delu pod naslovom 'Put od Beča za Carigrad' (1568) zabeležio: 'Zbog toga što hoće da podigne bezistan, karavan-saraj i druge građevine, Mehmed-paša je, u ovom gradu (Beogradu), naredio da se poruše tri crkve raških hrišćana i jevrejske sinagoge. On te bogomolje nije razrušio toliko radi svoje gradnje koliko da se u njima ne bi vršili obredi'", navodi Ristić.
Ristić se dalje u tekstu pita zbog čega smo svesno i u toj meri izvitoperili istorijske činjenice kako bismo jednog našeg sunarodnika, konvertita u islam, učinili zaslužnim za jedan od najznačajnijih događaja u nacionalnoj istoriji (obnovu Srpske crkve 1557. godine u rangu patrijaršije) iako nam činjenice govore upravo suprotno?
"Zašto smo podigli spomenik ličnosti koja ne poseduje zasluge za taj važan događaj i zašto smo je u našem mitu srodnički povezali sa patrijarhom Svetim Makarijem I? Odgovor na to se, očito, nalazi u našoj snažnoj i dugovekoj potrebi da mitologizujemo sopstvenu prošlost do te mere da je postavljamo u potpuno nesaglasje sa istorijskim činjenicama. Sasvim je jasno ko je tu isključivo na gubitku – saznajnom, kulturološkom istorijskim ili identitetskom. Samo i isključivo mi sami. Čini se da je krajnje vreme da konačno počnemo da demitologizujemo segmente svoje prošlosti i vratimo se istorijskoj istini i činjenicama", zaključio je istoričar Dejan Ristić.
(MONDO)
