NISU ME PREVARILI 5. OKTOBRA! Ispovest dr Džodića: Bio sam šokiran kada sam 1989. video kartu sveta BEZ JUGOSLAVIJE!

"Petog oktobra 2000. sam već bio u ozbiljnim godinama i nije me bilo lako prevariti. Kad vidite da se skupila gomila ljudi, pa krizni štabovi. Mnogo je čestitih ljudi tada otišlo. I onda smo imali demokratiju".

Nekadašnji v.d. direktor Instituta za onkologiju i radiologiju u Srbije govorio je u svojevrsnoj ispovesti o tome i kako je bilo biti lekar 1999. za vreme bombardovanja ali i kako je on doživeo raspad SFRJ i devedesete. Govorio je o odnosu lekara i pacjenta ali i želji da penzionerske dane provede na svojoj Goliji gde je voleo često da ide. Nažalost, želju nije ostvario. Preminuo je u junu  2020. godine.

U intervjuu koji je dao Kuriru samo godinu i nešto pre toga, isticao je kako nije sve u novcu i da uvek ima mesta za najboljeg.

"Zarade hirurga na zapadu i u Srbiji ne mogu da se porede. U SAD jedna operacija raka štitaste žlezde košta npr. 47.000 dolara a od toga hirurg koji je operisao dobija na račun 7.000. A vi ovde dobijate na kraju meseca samo regularnu platu. Ali ste jednako srećni on i vi kad je pacijent dobro. Glupo je da se poredite. Jedan mi je prijatelj rekao - ja sam mislio da ti imaš milione. A zaista, dobar hirurg u SAD koji uradi npr 250 operacija godišnje, a ja sam radio više od 300, zarađuje, samo od njih, oko 2 miliona dolara. Plus plata. Ipak mladi treba da se bore. Ko je završio medicinu verujem da može da nađe i posao. Kada sam stao pred komisiju za prijem na hirurgiju Instituta kazao sam - i vi i ja znamo da sam ja najbolji. To je bila činjenica. Uvek ima mesta za najboljeg. Samo je potrebno da budete najbolji. Samo to", rekao je dr Džodić tada.

Naglašava da, uzimajući u obzir uslove za rad, u Srbiji imamo dobru medicinu, sjajne pojedince. Ali tako je, ističe, i u drugim profesijiama - imate vrhunske pilote i imate korektne pilote.

"Kad imate jednu malu zemlju Srbiju u kojoj postoji puno problema, ne možete da očekujete da sve bolnice budu najsavremenije opremljene. Ali i u ovim uslovima može mnogo toga da se poboljša. Dobar primer je radio terapija koja je bila pored kolapsom, sada je oporavljena. Imamo novu zgradu gde se odvija radio terapija. Država je odlučila da napravi još jedan Institut za onkologiju i radiologiju Srbije koji će se bazirati na dnevnim bolnicama, gde će biti dostupna i dnevna hirurgija, radio terapija i hemoterapija uz najsavremeniju opremu. Kada se ta zgrada završi, onda će se rekonstruisati ova zgrada u kojoj smo sada. I umesto soba sa 8 ili 10 kreveta imaćemo sobe sa 2 ili jednim krevetom sa kupatilom. Zloćudne bolesti su sada druge po učestalosti iza kardiovaskularnih. A za deceniju će biti prve kao što su u Francuskoj, Nemačkoj. To je činjenica, biće sve više obolelih ali je cilj da se bolest otkrije na vreme u fazi kada je izlečiva", rekao je tada dr Džodić.

Napomenuo je da je bitno da se ljudi trude da žive i hrane se zdravo.

"Danas je hrana modifikovana, imate aero zagađenja gde hoćete, imate nuklearne katastrofe. Imate našu katastrofu, naše bombardovanje 1999. koje je samo po sebi zločin. Da napadnete jednu zemlju sa celim NATO paktom samo zato što je ta zemlja na putu rata. A oduvek je ovde prolazio Via Militaris, i pre Rimljana. Retko koji deo sveta je pošteđen bio rata, ali ja govorim o mojoj zemlji, o Srbiji. Nema tu oprosta", rekao je on.

On se tada prisetio gde je bio kada je počeo napad na Jugoslaviju 24. marta 1999. godine. 

"Tog dana sam ulazio u kuću. Deca je trebalo da se vrate iz škole... Prva bomba je odjeknula u Batajnici. Krenuo je jeziv napad na malu Srbiju i ne znam kako smo izdržali taj period. Zagađenja su bila zastrašujuća. Nije samo osiromašeni uranijum. Njegov period raspada je 4 milijarde godina. Tu gde je bačen tu i ostaje. Ali aerozagađenja bombardovanjem benzinskih pumpi, skladišta goriva, fabrika, azotara... To je takav zločin da ne možete da verujete da usred Evrope jednu malu zemlju napadne NATO bez odobrenja SB UN", rekao je dr Džodić i nastavlja:

"Ja sam tada vodio hirurgiju, najvažnije mi je bilo da zbrinem pacijente. Brinuo sam o tome da broj postelja bude adekvatan, da ne prestanemo da operišemo bolesnike sa rakom, ali da imamo dovoljan broj postelja za prijem ranjenih ako dođe do neke teže katastrofe. Gledao sam da sačuvam i svoje mlade hirurge specijalizante, da ih ne angažuju kao vozače u vojsci jer su potrebniji kao hirurzi. Nije to baš išlo lako. Praktično sam živeo na Institutu. Težak period. Sve se završi ali ostaje otvorena rana, ne možete da zaboravite, ne možete da oprostite. I ne treba."

Pričao je dr Džodić i o raspadu SFRJ ali i o ratnim godinama koje su deonele devedesete.

"Znate šta, odrasli smo ljudi, Jugoslavija je bila veštačka tvorevina. Srbija je, kao zemlja pobednica, sačuvala ostale narode koji su se borili na strani Austrougarske. I prošli su nekažnjeno. To se desilo i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. Na kraju je bilo - hajde da se ta snažna zemlja rasturi. To je sve bilo isplanirano. Ja sam još 1989. godine, dok sam radio u Francuskoj, video u jednoj enciklopediji, neću reći kojoj, kartu Evrope na kojoj nema Jugoslavije. Još se nije raspala ali su ucrtane Srbija, Slovenija, Crna Gora, Hrvatska, Makedonija, BiH. Nema Jugoslavije. Bio sam šokiran. Znate, kad ste mlad i čestit čovek prvo pomislite da je nekakva budala to uradila ili da je greška u štampi. A u stvari sve je bilo isplanirano i samo je posle odrađeno. Nema mnogo čestitosti u svetu, to je suština", rekao je dr Džodić.

Istakao je da mu je i lično i profesionalno najteže bilo tokom sankcija.

"Kad dobijete dinare u vrednosti od pet do sedam nemačkih maraka i ako zakasnite da ih promenite u Francuskoj ulici onda ne možete da kupite mleko deci. Onda sam 1993. otišao u Francusku i rekao prijateljima - ljudi dajte mi bilo koji posao, ja ne mogu da izdržavam porodicu. Nismo imali rođake na selu. Ja jesam sa Golije koju obožavam, ali nisam imao nikoga da mi odande šalje hranu. I tako sam u Francuskoj radio ekperimentalnu hirurgiju. I onda sam slao novac da bi porodica preživela. Nisam mogao da dozvolim da mi porodica baš pati. Tradicionalno sam vaspitan i kao otac porodice moram da je adekvatno zbrinem. Nisam navikao da tražim pomoć.
E onda se pojavio čuveni gospodin Dragoslav Avramović, ali mislim da njegove reforme nisu poštovane do kraja i opet smo trošili i ono što nismo imali", rekao je on.

Govorio je dr Džodić tada i o dugo očekivanoj penziji, mirnom životu u prirodi, bez mnogo ljudi.

“Čekam da neke stvarim završim, da ih zaokružim, kako bih otišao da malo živim na mojoj planini, na mojoj Goliji. Tamo najbolje i najbrže mislim. To će biti moj povratak kući. Za mene je Golija veza sa kosmosom, sa precima. To je moja veza sa samim sobom. Na 1.600 metara imam kuću na dva nivoa, blizu šume i sa medvedicom koji tu šeta. Ja je zovem Božana. Da vam ispričam nešto zanimljivo. Ja se inače bavim rekreativno streličarstvom pa mi je jedan prijatelj napravio metu. To su bila dva red slame obmotana sa tri sloja najlona. To bi čovek mogao jedino sekirom ili testerom da uništi. E ta medvedica je to pokidala kao od šale. Ona je to rasturila jer je to bilo na njenoj stazi", rekao je tada dr Džodić.

Želja mu je bila da živi sa prirodom.

"Mislim da čovek treba da stane jednog momenta i da kaže - ja sam toliko uradio. Dugujem sebi i porodici mnogo toga. Znate kako, kad ste aktivni najčešće ne mislite na sebe. Pravite planove a sebe odlažete. Nadam se da ću sada uspeti da dobijem malo vremena i za nešto što nije hirurgija", rekao je tada prof. dr Radan Džodić.

(MONDO)