"Sklonio sam se iz tog ludila. Svi koji me do sada nisu pitali počeli su privatno da me zapitkuju – a, zašto ubijate?"
Saša Mišić, jedan od najcenjenijih kuvara na ovim prostorima, u ekskluzivnom razgovoru za MONDO govori o tome kako je bilo živeti u Nemačkoj tokom ratnih devedesetih godina, kako je čast Jugoslavije nekada branio batinama i kako je stagnirao na poslu samo zbog svog porekla koga nije želeo da se odrekne. Mišić nam je pričao o tome kako je bilo biti Srbin i Jugosloven u stranoj zemlji u vreme kada su Srbe "smatrali zverima", kako se odgovara na pitanje - "A zašto vi ubijate?" i šta moraš da istrpiš kada u tom i takvom svetu pružiš otpor želeći da ostaneš svoj.
Razgovarali smo i o tome kako je i zbog čega postao kuvar, kako izgleda pojesti pljeskavicu sa celulozom usred Beograda, o srednjevekovnoj srpskoj trpezi ali i o odgajanju osmoro dece.
"Bili smo u žiži dešavanja. Tih devedesetih je bilo je žestoko. Ne znam da li to mogu da objasnim nekome ko nije živeo u Nemačkoj u tom periodu. Mržnja i ratovi nikada nisu prestali u Nemačkoj, što se tiče ovih naših prostora. Tamo ste imali klub koji se zove Klub ustaških potomaka, pa onda Klub četnika sa Cera. I uvek je bilo problema između njih. Kada je počelo sve to u Jugoslaviji mi smo u Nemačkoj bili bespomoćni. Gledaš šta se dešava, čitaš vesti a ne smeš da ideš jer je zabrana putovanja. Odjednom te Nemci pitaju – ko si ti. Odjednom si prinuđen da se pravdaš. To je bio i početak mog razmišljanja da ja neću moći da dozvolim da moja deca ovde rastu. Nikad neću biti Nemac", počinje priču Mišić i odmah daje primer:
"Radim na poziciji kao šef kuhinje i trebalo bi da idem na višu poziciju, da budem direktor nekoliko kuhinja. To je odgovorna pozicija. Imam razgovor za posao, pružam svoj CV i onda on kreće:
- Bravo, odlično. I ovo imate, sjajno.
Hvali me, hvali me i ja već razmišljam koju cifru da lupim. A onda Nemac kaže:
- A kako se beše zovete?
A tamo moraš da napišeš onako kako ti stoji u ispravama. A meni stoji ćirilično – Saša Mišić. I to sam napisao rukom jer nije bilo mogućnosti da otkucam na nekoj mašini ćirilični font.
- Ovo su neka ruska slova, ruska azbuka?
- Ja se zovem Saša.
- Dobro. A prezime – Misik?
- Da, da.
Ne ispravljam ga jer znam šta sledi.
- Odakle je to prezime?
- Iz poštene porodice. Kažite mi kada se ovde radi a kada ne?
INTERVJU! SAŠA MIŠIĆ ZA MONDO: Bilo je žestoko - bušenje guma, pretnje, batine! Prilazili su mi i pitali ZAŠTO UBIJATE?
Ali on ne popušta. Zalepio se za to i nastavlja i dalje:
- Odakle ste vi? Iz Hrvatske?
- Ne.
- Slovenije?
- Ne.
- Bosne?
- Ne.
- Makedonije?
I već razmišljam u glavi da mu na srpskom odgovorim – pa valjda bre znaš da postoji i Beograd, nemoguće da ga ne znate sad odjednom.
- A vi ste onda iz Beograda?
- Da.
I onda mi je na kraju rekao da sam stručno nadprosečno spreman za poziciju ali eto moje poreklo… I nisam dobio taj posao, i pored toga što sam pomenuo da su mi i otac i deda odavno u Nemačkoj. Čak sam pomenuo i pradedu da je bio.
- I on je bio kod nas? Gde?
- U ropstvu u Prvom svetskom ratu.
Eto čovek se spusti toliko da bi zaštitio neku zaradu, neku poziciju. To je bio naš odnos prema tome što nam se dešavalo. Ali bilo je i onih naših zemljaka, nekih sigurno 40 posto, koji su išli linijom manjeg otpora."
Odrastao je u mestu blizu Študgarta koje je, kaže, imalo dugu i bogatu istoriju.
"U tom mestu su isključivo živeli Nemci, vredni, radni. Uglavnom zanatlije. Oni nisu gledali ko si i šta si. Naša porodica je bila jedina porodica iz inostranstva. Deda je imao neka pravila koja smo svi sledili. Zahtevao je da u kući ne progovramo reč nemačkog, a van kuće da ne govorimo ni reč srpskog. Govorio nam je da smo mi ovde gosti, i da van kuće poštujemo njihova pravila dok u kući ta ista pravila, kako je rekao, ne važe. Želeo je time da sačuva našu srž. Da nas sačuva. Govorio mi je - Saša, tebi ovde nije problema Nemac već neki praunuk nekog ustaše ili neko iz neke handžar divizije. Pričaj nemački poštuj njihova pravila i kraj. Ali u kući neću da čujem nemački", kaže Mišić.
Ističe da su bili dobri građani u tom mestu.
"Niko nije znao da sam Jugosloven jer to nije bilo bitno. Moje ime su pisali – Sasha, Mišić je pisano kao Misik. Ja se nisam bunio. Ali kada je sve krenulo devedesetih došli su neki pa me pitaju jesam li Hrvat.
- Ne, ja sam iz Beograda.
- Aha, pa dobro. Ali ti si naš.
- E nisam vaš, e više nisam vaš.
I tako kreće moj bunt. Moji prijatelji Nemci su doprineli tome da ja budem veći Srbin", rekao je Mišić.
Na pitanje da li je bilo opasno tih godina imati tu vrstu bunta i reći – ja nisam vaš, ja imam svoju priču koje se ne stidim i koju ne krijem, Mišić kaže:
"Da bilo je opasno. Ja u tom periodu imam18-19 godina. U jednom trenutku je bilo neizdrživo toliko da se osećaš neprijatno u mestu gde su tri tvoje generacije pre tebe živele, gde je tvoj otac zasadio neko stablo u tom gradu zajedno sa Nemcima, gde si zajedno sa Nemcima bio u sportskom klubu. Mi smo bili sastavni deo tog mesta. Niko te nije gledao drugačije, bio si im pozitivan jer si imao druge navike, drugu hranu. Zvali su nas - mali Rusi. Znali su da mi slavimo Božić dva puta, dve Nove godine. I radili smo to, ali kao privid za druge. Stavimo jelku na terasu a u kući badnjak".
A onda se prisetio trenutka kada su počele podele i problemi.
"Počeli su problemi pred kraj mog školovanja na Akademiji kulinarstva. Sedimo u klupama, kao sudbinski namešteno – ispred mene Slovenac, a iza mene Bosanac koji je inače Hrvat. Jugoslavija u malom. Dok mi učimo o tanjirima, jelima, servisu, Jugoslavija se raspada. Ulazi proesor na čas, kasni, sav crven u licu. Bio je, a to ćemo saznati kasnije, na sastanku profesora kako sad sve to da hendluje.
- Svi izađite napolje sem vas trojice, reče on.
Mi se pogledamo i pomislimo kako smo pali godinu. To nam je u glavi. Niko ne zna šta je na vestima.
- Vi ste iz Slovenije?
Slovenac ćuti. Nikad on nije pričao slovenački, samo nemački. On ćuti i gleda. Ništa mu nije jasno. Ovaj Bosanac se javlja i poče da ponavlja kako je on iz Bosne.
- Otkad si ti iz Bosne kad je Jugoslavija?
- Ja sam oduvek iz Bosne, reče mi.
- Ma ko te šiša. Ja sam iz Jugoslavije.
I tada nam profesor saopštava šta se desilo. Šokirani smo bili. Mislili smo da laže. Mi smo zajedno izašli iz te učionice ali posle toga više nikada nismo pričali. Jednom me je samo Slovenac odvezao kući i rekao mi da on sa tim nema veze i da on u tome ne želi da učestvuje. Nisam shvatao kako to više nismo prijatelji a bili smo do juče. Hrvat je odmah objasnio šta je njegov stav. I to grubo, pa smo se tu i potukli, za čast Jugoslavije ili Bosne. To je bio početak", rekao je Mišić.
Napominje kako je na tom kampusu bilo 4-5.000 učenika. Od toga jedno 500 Jugoslovena.
"Bilo je žestoko – bušenje guma, razbijanje farova jedni drugima, pretnje, batine. Neki su isključeni iz škole. Jedva sam završio školu bez posledica. Sklonio sam se iz tog ludila. Svi koji me do sada nisu pitali, posle su privatno počeli da me zapitkuju, – a, zašto ubijate?
- Ko ti to kaže?
- Pa kažu…
- Nije tačno. A možda se mi branimo.
Srbin je tada bio označen kao zver", rekao je Mišić.
Na pitanje šta mu je najteže bilo, kad ostane sam u svoja u četiri zida, Saša kaže da mu se srušio ceo svet.
"Najteže mi je bilo što znam da smo nekad petkom igrali folklor a posle toga igrali fudbal. Srušio mi se ceo svet jer mi je sve to isečeno. Bile su to drastične promene koje su za mene bile pravi šok. Odjednom sam morao da živim bez svega toga. Okrenuo sam se Nemcima, naravno onima koji su ostali prijatelji. Malo je Nemaca bilo na srpskoj strani, makar umom. A kamoli srcem. U duši haos a ujedno i pritisak na nas koji živimo tamo da se izjasnimo šta smo. Popis. Čekaš ispred svoje ambasade a tamo demonstracije – Albanci, Hrvati, Slovenci… Gađaju te jajima i paradajzom dok ti ulaziš unutra da bi dao izjavu ko si i šta si. Pola njih je odustalo, uzeli su nemačko državljanstvo i odrekli sve svega. U Nemačkoj je bio građanski rat među Jugoslovenima.
A da ne pričam o ljudima koji su dolazili sa ratišta sa pričama da te ubede kako je druga nacija problem i da ti treba ovde u Nemačkoj da se organizuješ i da ih juriš i da ih maltretiraš. To je bilo strašno. Onda su se podelili Srbi na one koji su bili ekstremni i na one koji su bili zbunjeni. Ja sam veoma kratko bio među tim ekstremnim, dok nisam video da to nije normalno i zdravo. E onda sam imao veći broj neprijatelja među svojima. Postao sam izdajica. Uostalom ako toliko voliš svoju zemlju uzmi pušku i kreni peške da braniš svoje ideale. Nemoj samo na rečima. Neki od nas su otišli, mnogo njih se nije vratilo. A danas vidimo da je bilo uzalud. Prosuta krv mladosti i budućnosti. Jako nezgodna vremena", kaže Mišić.
Devedesete su donele sa sobom i NATO bombardovanje.
"Početak bombardovanja me zatiče u jednom poznatom restoranu gde sam radio kao šef odeljenja za ribu i morske plodove. Nas 30 je radilo u jednoj smeni. Pamtim kao da je danas – pred sobom imam tri vrste ribe, razmišljam da li preliv da bude crveno vino ili lešnik. Odlazim do magacina da tražim lešnik i čujem kako neko kaže – konačno se bombarduje Beograd. Pomislim u sebi – kako konačno?! Bio sam jako ljut. Bacam onaj lešnik po magacinu.
Znaš kako je to bilo, jednostavno gubiš volju da se prilagodiš tome gde živiš. Svađaš se sa Nemcima sve češće, agresivniji si jer si nemoćan. Gubiš kontrolu nad sobom i drugima. Ta kolateralna šteta je za mene poruka iz pakla. Nema opravdanja za tako nešto. Ne mogu sad da kažem da je nama koji smo bili van Srbije bilo teže ali ta nemoć naša je bila velika. Zbog te nemoći mi je dolazilo da vrisnem do neba. Odeš do nemačke kasarne i pljuješ vojnika koji čuva stražu a on nema ni pojma što ga pljuješ. Oni te posle optuže za nešto, ide kazna i kraj. I šta si uradio – ništa", kaže Mišić.
U poslu je u to vreme stagnirao.
"Radio sam u jednom restoranu u kome nisam mogao da napredujem zbog porekla, jer sam bio označen crvenom bojom. Evo o čemu se radi. U svakoj policijskoj stanici u Nemačkoj je bila karta SFRJ na kojoj se Srbija označena crvenom bojom, Slovenija žutom, Hrvatska je bila malo crvena malo plava, Bosna svih boja. Crvena je značila – katastrofa. I kad god dođeš u policiju da prijaviš stan ili kola ili nešto drugo od tih normalnih poslova koje imaš sa njima, prvo te pitaju odakle si. I onda ja pokažem i kažem - odavde gde je ova crvena boja, boja krvi i snage. Bili su to javni obračuni sa policijom. Zaustavi te policajac i ti znaš da smeš da vređaš službeno lice ako dodaš “Vi” i “moje mišljenje je...”. I onda to radim, i ne samo ja, da bih iskalio bes. Na taj način tešiš sebe i ako imaš sreće ne stradaš i ne strada niko oko tebe", kaže Mišić.
I pored svega Mišić je ostao čvrsto rešen u nameri da uspe u poslu koji je izabrao. A izabrao je tako što je nekako sve, kako kaže, pošlo iz porodice. Sve je do čoveka i onoga što je u njemu. Prva asocijacija mu je njegova baka.
"Kod nas se jako puno kuvalo, domaće stvari. Baka je puno kuvala. Tu non stop vidiš nju kako nešto sprema – kiseli se kupus, pravi se kajmak, med od maslačka. Za nju je droučak bio 4-5 stavki. To što ćeš ti da narežeš to se podrazumeva, to reži sam. Ali ovo je moralo da bude nešto konkretno. Ja u školu ponesem tople krofne a oni tamo suv hleb sa margarinom. Ja sam hteo da radim u brodskoj luci u Hamburgu i da se bavim ulazom i izlazom robe. Ali to nikad nisam radio", kaže on i nastavlja:
"Prolazio sam pored jednog restorana na putu do škole i video kroz prozor kuhinje – puno ljudi, rukavi zavrnuti, znojavi, pršti sve, vatra, borba, a svi nasmejani. Eto, to me je privuklo. Kada sam počinjao to da radim pokajao sam se dosta puta – radiš vikendom, uvek si znojav, uvek mirišeš na ribu ili fritezu, uvek malo para. Stats kuvara je u tom periodu opadao. Kuvar tamo tada nije vredeo. Osim ako nisi dobar kuvar.. e onda si vredeo mnogo. Borba je bila ogromna, na jednu poziciju je bilo po 10 šegrta. Tu je došlo do izražaja ono što sam doneo od kuće, a to je da grizem i da sam sebi određujem sudbinu."
Kaže kako od bake nije uzimao recepte već ga je više zanimala njena tehnika.
"Posle sam ukapirao zašto ona razvija one kore onako kako iz razvija na stolu preko čaršafa. Šeta okolo, razvija, a kora tanka.
- A što mora da bude tanka?
- Pa je l’ hoćeš da ti bude ukusna?
- Hoću.
I to pitanje mi je ostalo bez odgovora, sve dok nisam počeo da radim. A onda nam kažu hajde da sada da radimo francuski način lisnatog testa. Ili međunarodni. I onda dođe turski način i ja vidim da je to isti onaj kako je to moja baka radila", priča Mišić.
U Srbiju se definitivno vratio 2005. godine i tada je kako kaže odbacio sav teret koji je poneo iz Nemačke.
"Doduše tek 2006. je krenulo da bude bolje. Pričam što se tiče moje struke. Vratio sam se ali me je moja struka dočekala na nož. Sve zbog sujete. Ali ja sam i tada uspeo. Od pomoćnog kuvara do direktora hotela “Moskva” za tri godine. I to sam sve uspeo sa nožem u leđima", kaže on.
Pitamo ga koje su glavne razlike između nas i Zapada kada je u pitanju kuvarstvo. U čemu grešimo a u čemu smo dobri?
"Uglavnom smo jako vredni ljudi, naši kuvari se veoma žrtvuju, menjaš kolege bez problema, donosiš začine i ne naplaćuješ. Motivisaniji smo. Uspevamo da nekada pomoću štapa i kanapa uradimo ono gde bi svaki Nemac zaplakao. Meso ispod sača pravimo bolje nego bilo koji zapadni pandan. Tu smo najbolji. Jedini koji su možda bolji od nas su Mongoli. Ali spremanje ispod sača i potiče od njih. Srbi su za spremanje komadnosg mesa i pečenja zaista sjajni. To na zapadu ne zna svaki kuvar da radi. Pečenje se kod njih ne radi u komadu. Mi smo i što se tiče roštilja bolji od Zapada. Zapad više radi u tiganju. I oni su više za roštilj na plotni, dok mi radimo živu stvar. Nigde nisam jeo bolje meso, pa čak i kada je u pitanju file, nego što sam ga jeo u Srbiji", kaže Mišić.
Ističe da bi mi trebalo da se na Kuvarskoj olimpijadi takmičimo sa prasetinom i roštiljem, a ne sa molekularnom kuhinjom jer za nju nemamo kičmu.
"Nismo mi za to. Problem je što smo preskočili sredinu kulinarski gledano. Baza je odlična ali ona nestaje jer mladi rade fensi i molekularno. Ako ovako nastavimo bake i žene domaćice će morati da preuzmu da kuvaju u restoranima jer to niko neće znati da radi. Kada govorimo o profesionalnim kuvarima pasulj i sarmu slabo ko ume da sprema. Oni mladi se bave molekularnom kuhinjom. Da objasnimo, molekularna kuhinja je trend poslednjih godina. U njoj se koriste esencije nečega – ukus, boje, miris, tekstura. Recimo – zatvorite oči i jedete neko jelo i osetite da ima oblik špageta a ukus tunjevine. Otvorite oči i vidite crne špagete. Ako jedeš prasetinu jedeš je u obliku pene. Tu se 6-7 koraka radi pre nego što hrana dođe na tanjir. Futurističko shvatanje kuhinje", objašnjava Mišić.
Za sve ove godine bio je i probao razna jela u 200 i nešto ugostiteljskih objekata i to samo u Srbiji.
"Svašta sam video i probao. Oni koji rade loše verujem da pola od njih to radi nenamerno jer ne znaju za bolje. A oni drugi iz ekonomske dobiti svašta stavljaju u tu našu pljeskavicu. Ne verujem u sve priče o tome šta se stavlja u meso ali znam šta sam lično osetio jedući pljeskavicu u jednom restoranu u Beogradu koji se bavi specijalitetima. Ja jedem i naježim se kao kad uzmem papir pa njime pređem preko zuba. Jedem i osećam kao da mi papir prelazi preko zuba. Čekaj, ovo nije moguće. Uzmem jednu za poneti, odnesem kod prijatelja u laboratoriju i zamolim ga da uradi analizu. I ispostavi se da u pljeskavici ima 4 posto celuloze. Verujem dakle da takve stvari postoje ali da se masovno rade – to ne. U smislu restorana. Morate da razumete da smesu za pljeskavicu ne pravi kuvar. To je poluproizvod koji dolazi iz industrije mesa i onda mi stvaramo svoju pljeskavicu", rekao je Mišić.
Jedan od hobija kojim se Mišić ozbiljno bavi je proučavanje srpske srednjevekovne kuhinje. I glavno pitanje - šta smo tada jeli?
"Zavisi ko – imate dva gosta, vlastelu i običnog čoveka. Običan čovek je jeo sve što je umeo sam da posadi, ubere, sakupi, osuši, napravi. Pola godine se sejalo, gajilo, hranilo a pola godine se to obrađivalo da preživi deo godine kada nema hrane u izobilju. Prikaz srednjevekovne srpske trpeze – divlja svinja, srna, jelen, bivol. Vlastela nije jela pacova ali običan čovek koji nema šta da jede on pojede vodenog pacova. Danas ga imate kao delikates u Bugarskoj. Mi smo tada pre nego što uzmemo da kopamo gledali šta je jestivo. To bi prvo sklonili pa tek onda kopali. Ne sečeš drvo ako na njemu ima plod ili izdanak. Jeli su ljuidi tada kašu, i to svakog dana. Hrana je bila grublja. Hleb je bio osnovna namirnica, naravno ko je imao brašno i umeće pravljenja hleba. Uvek je čovek tada nosio komad hleba, slanine i malo soli. Ceo svet priča o kavijaru da je iz Rusije ali mi imamo zapise, pre njih, kako se gaji riba za kavijar. Mi smo pre njih solili kavijar ali nismo nikad ukapirali kako da ga konzerviramo. I tu je stao naš razvoj. Što se vlastele tiče u ranom srednjem veku oni su imali skoro pa manastirsko obedovanje. Ništa preterano, ništa previše. Nisu to bile bahanalije kao što vidimo u nekim filmova zapadnog sveta", priča Mišić.
Na kraju pričamo o porodici. Pitamo ga koliko je velika odgovornost danas biti otac osmoro dece kada vidimo u kakvom svetu živimo. Kako dati savet? Kako ih usmeriti?
"Ogromna je odgovornost. Mnogo puta nisam dostojan tome. Hvala Bogu, deca su čista, iskrena bića i ako ih čuješ oni te usmere u pravom pravcu. Naše duše su, danas bi se reklo "in touch". Oni meni pomažu da budem dostojan otac. Jako je teško danas naći merilo kada biti glasniji sa detetom, da li smem da ga pogledam, da li će se to negde u javnosti tumačiti kao agresivnost. Da li uopšte dati savet ili dati mogućnost da stvore samosvest. Da li smem da ga kritikujem – koliko i na koji način. Hvala Bogu imam svest da čujem i osetim kako da se ponašam, a imam i veliku podršku u supruzi", rekao je on i dodao:
"Smatram da im treba reći, kada budu u uzrastu da to razumeju, da je to pile u toj supi bio petao a da se taj petao zvao Petar, koga su oni mazili pre 8 dana ali je on morao da strada jer je počeo da stvara štetu. A da ga ne bi bacili mi smo ga iskoristili. Roditelji moraju da usmeravaju decu, pametno da ih usmeravaju kako bi deca videla da postoje i dobre i loše strane."
Kaže kako se mnogo ne bazira na to šta će biti ili ne, već mu je cilj da se decom bavi sada, kako bi im pomogao da kasnije u životu donesu prave odluke za sebe.
"Želim da ih naučim da kasnije mogu sami da donesu odluku u životu šta je dobro za njih. Ne volim da budem idol. Nisam savršen, ali preko moje dece dobijam savršenstvo", kaže Saša Mišić.
(MONDO/Petar Latinović)
