Poginuo je u odbrani svoga sela i ostao junak koji se ne sme zaboraviti.
Spomenko Gostić bio je najmlađi borac Vojske Republike Srpske u ratu devedesetih.
Sa samo 14 godina učestvovao je u teškim borbama, a odlikovan je i Medaljom zasluga za narod. Nakon dva lakša ranjavanja, 20. marta 1993. godine, tokom granatiranja srpske vojske, ovaj dečak je teško ranjen i na današnji dan je pre 28 godina preminuo. Sahranjen je sa stradalim saborcima groblju sela Jovići koje je i branio.
Rođen je 15. avgusta 1978. u Doboju. Osnovnu školu pohađao je u Maglaju, ali je zbog izbijanja ratnog sukoba u Bosni i Hercegovini nije završio.
Početkom rata, 1992. godine, živeo je sa majkom Milenom u selu Jovići nadomak Maglaja koje je bilo okruženo naseljima sa većinskim muslimanskim stanovništvom. Upravo zbog toga se našlo na prvoj liniji fronta i jeku rata. Već u aprilu te godine mu je umrla majka, pa je ostao da živi sa bakom, koja je u septembru takođe poginula u granatiranju sela od strane tzv. Armije Republike Bosne i Hercegovine.
"Dok moja noga ne kroči na Maglaj, ja ne idem odavde. Dok rat traje, ja odavde neću", govorio je kada je dobio priliku da pobegne iz rata u Pariz. Priliku koju je bez pogovora odbio.
Spomenko nije hteo ni da čuje molbe starijih da ode sa ratišta na sigurnost. Tretirali su ga kao sina, a on im je odgovarao da neće da ih napusti jer se zakleo se na majčinom i bakinom grobu da će ostati da brani zemlju.
Obavljajući zadatke koji su mu bili povereni, jednom prilikom je sa konjskom zapregom upao u minsko polje, pri čemu su konji stradali, a on je bio lakše povređen. Nakon tog ranjavanja, još je jednom bio lakše ranjen.
Spomenkov jedini sačuvani intervju pokazivao je da se radi o prerano sazrelom i odraslom dečaku, kojem je surovi rat otrgnuo bezbrižno detinjstvo. Nije skidao uniformu vojske Republike Srpske, a sa zapregom kojom je upravljao stizao je svuda.
"Jeste bilo situacija gde je dosta teško, ali to se opet nekako izdrži. Imao sam slučaj kad sam nagazio na minu, a ranu sam zadobio kada me je udario geler od detonacije u rame, ali opet se to sve savlada. Tukli su me mecima, moram sam da puzim kroz kanal, ali i to sam izdržao", pričao je Gostić u intervjuu gde je istakao da je zadovoljan kako živi.
"Dobro mi je i fino, sarađujem sa vojskom, hranim se sa njima i spavam. Nemam oca, nemam majku, nemam nikoga. Bio sam ostao sa babom, ali je i ona poginula baš kod ove kuće", rekao je on.
Na pitanje koje su njegove obaveze kao borca, objasnio je:
"Izvozim ranjenike, prevozim municiju i hranu, a sad pošto je manjka kurira morao sam da prihvatim da budem i kurir, a ovaj jedan stariji je preuzeo kočije. Ali, te kočije će se meni ponovo vratiti."
Upitan da li se plaši, Spomenko je rekao: "Ne plašim se. Nekad imam malo strah, ali savlada se i to - uvek imam oružje."
The story of 15-year-old#heroSPOMENKO GOSTIĆ | Прича о петнаестогодишњем хероју Споменку Гостићу |https://t.co/lt4SADznG7pic.twitter.com/bc2zqBlrfI
— Meet the Serbs (@MeettheSerbs)March 21, 2017
U vreme dok se Spomenko sa svojih 14 godina nalazio na ratišu, u Beogradu, Novom Sadu i drugim tadašnjim jugoslovenskim gradovima, mnogi tridesetogodišnjaci su bezbrižno provodili svoje dane u baštama kafića. O njima je govorio veoma oštro i te reči su ostale i danas na mrežama.
"To su kukavice i izdajice svog naroda. Ja sam se javio dobrovoljno da pomognem svom narodu i da se oslobodimo od neprijatelja", smatrao je Spomenko.
Uzdao se u skori završetak rata i nadao se da će od zaprege koju je vozio kasnije razvoziti stvari i izdržavati porodicu.
Spomenka je u martu 1993. na Ozrenu zatekla ofanziva Armije BiH. Po srpskim položajima padale su granate i umnožovale žrtve. Detonacije su potresale brda. Narod se povukao iz Jovića, a Gostić je sa nekoliko vojnika ostao da brani selo. U martu 1993, u granatiranju položaja srpske vojske, pet vojnika je poginulo, a Gostić je teško ranjen.
Umro je istog dana, 20. marta 1993. u Jovićima na Ozrenu, a sahranjen je sa stradalim saborcima na seoskom groblju u Gornjem Ulišnjaku.
Ozrenci govore da je to bio njihov Obilić: "Izvlačio je mrtve i ranjene borce sa prve borbene linije po kiši granata i metaka. Na Ulišnjaku, gde niko nije sme da ide da spasava ranjenike, taj dečak je sa konjskom zapregom izvlačio i spasavao živote srpskih boraca", seća se njegov saborac Stjepan.
Spomenko Gostić je imao oca ali to nije ni znao jer ga se isti odrekao kad je imao samo 4 godine, a on danas prima "penziju" na ima Spomenka.
Nakon završetka rata selo Jovići su pripali Federaciji BiH, pa su njegovi bivši saborci zatražili premeštanje posmrtnih ostataka na teritoriju Srpske. Taj plan još nije ostvaren, ali su u nekim gradovima Republike Srpske pokrenute inicijative za imenovanje ulica po Spomenku Gostiću.
(Mondo)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.
