KUĆICU NA DRINI ZNA CEO SVET, A MI SMO JEDINI UŠLI UNUTRA! Pogledajte šta sve ima i ko je VLASNIK (FOTO, VIDEO)

Čuvena kućica na steni na Drini postoji već decenijama i nalazi se na samoj granici između Bosne i Srbije. Postala je simbol Bajine Bašte i turisti iz celog sveta dolaze da je vide i da je slikaju sa obale, raspitujući se kako bi mogli da uđu unutra, koliko to košta i mogu li da je iznajme. 

Prvu kućicu na steni sagradilo je nekoliko četrnaestogodišnjih dečaka iz Bajine Bašte daleke 1968. godine. Od tada do danas, Drina je sedam puta nosila kućicu, nakon čega su je meštani svaki put iznova obnavljali. Poslednja "verzija"  napravljena je 2011. godine i iste godine ova destinacija postala je svetski poznata, nakon što je časopis "Nacionalna geografija" stavio fotografiju kućice na naslovnu stranu. 

Jedan od najzaslužnijih ljudi koji su doprineli izgradnji svih sedam verzija kućice bio je Milija Mandić zvani Gljiva, osnivač Kajakaškog i ronilačkog kluba "Drina", koji je preminuo 2017. godine. Nakon njegove smrti, kućicu je preuzeo njegov prijatelj i takođe jedan od osnivača, Miško Savić Zuzec. 

"U kućici su okačene fotografije svih nas koji smo je osnovali i obnavljali. Bili smo samo grupa momaka iz Bajine Bašte, plivali smo do stene, družili se i trebao nam je zaklon od kiše. Ručno smo drva prenosili uzvodno i nanosili na stenu. Kada smo je sagradili, svaki dan smo bili tu i nismo želeli da idemo kući. Svaki dan nas bude sedam, osam i uvek isto pitanje, šta ćemo da ponesemo, šta ćemo da jedemo, ko će prvi doći. Pravili smo ručkove i imali ozidano ognjište. Sada, kada je prošlo 53 godine, vidim da smo tu ostavili mladost", kaže Miško Zuzec za MONDO. 

FRIŽIDER, SOLARNI PANELI, KUHINJA, TOALET...

Nakon što je Miško Zuzec preuzeo kućicu 2017. godine, mnogo toga se promenilo. Sada u njoj postoje pravila i kućni red, isto kao u svakoj drugoj privatnoj kući, kaže on za MONDO.

"Najpre je uvedena struja, tako što je kabal prenet sa bandere preko reke. Struju je ustupio komšija, ali je ona u međuvremenu isključena, jer se ispostavilo da to pravno nije dozvoljeno. Snašli smo se tako što smo postavili solarne panele, napravili kuhinju, dogradili terasu, napravili toalet ispod kućice. Sada možemo da kuvamo kafu, a imamo frižider. Potrudili smo se da sve bude odrađeno kvalitetno i da ovo bude poslednja verzija kućice, koju voda neće odneti. To smo uradili moj prijatelj Željko i ja, dok su donacije dolazile iz inostranstva", kaže sadašnji vlasnik Miško Zuzec za MONDO. 

NEMA ZAKONA NI PAPIRA

Kućica je napravljena u bivšoj SFRJ i "preživela" je sve strukture i društvena uređenja. Sada smo došli do toga da se nalazi na samoj granici Bosne i Srbije, kaže on. 

"Katastar po kome ona pripada Srbiji, važio je u vreme SFRJ, kada smo bili jedna zemlja. Kućica je sada na državnoj granici, praktično pograničnoj zoni. Ne postoji nikakav papir o vlasništvu nad njom zato što na takvom mestu ne može da se dobije građevinska dozvola. To jeste važno pitanje, ali kućica je sada važnija od svakog zakona. Ona je stekla ime, Bajina Bašta je postala svetski poznata po kućici. Papirologija je nebitna u ovoj situaciji i niko ne bi smeo da stavi šapu na kućicu, osim nas koji smo je osnovali. Ja sam trenutno glavni i odgovorni, sve sam sproveo onako kako treba da funkcioniše. Problem nam prave ispusti od kanalizacija, separacije i šut koji se gomila na ovako lepom mestu. Sa građanima nemam nikakav problem i niko ne dolazi na kućicu bez mog znanja", tvrdi Zuzec.

POSTOJAO TENDER KOJI JE POVUČEN

Kako kaže, nikada nije bilo većih problema oko vlasništva i sve se rešavalo po dogovoru, jer pravno nije bilo moguće rešiti "zavrzlamu".

"Nemamo nikakve finansije niti korist od grada Bajine Bašte, da bi kućica pripadala njima. Ne postoji čak nikakva tabla ili oznaka da prilazite kućici, iako je ona stavila Bajnu Baštu na turističku kartu sveta. Pre više od deset godina, pred građenje poslednje verzije kućice, raspisan je tender za gradnju, bez našeg znanja. Mi smo to čuli i za sedam dana napravili novu, a oni su tender povukli. Sa komšijama iz Bosne nikada nismo imali takvih problema. Super se slažemo i stalno se viđamo, nikada nisu hteli da je prisvoje", kaže Zuzec.

KAKO SE NASLEĐUJE?

Kućica se ne nasleđuje po rodbinskoj liniji, već po tome koliko znate da se brinete o njoj, koliko je volite i održavate, kaže Zuzec.

"Da bi neko bio vlasnik mora da zna sve o kućici, da vozi čamac, da bude siguran na vodi, ima finansije i da je održava. Mali je broj takvih ljudi. Takođe, mora da se poznaje problematika održavanja, jer dva puta godišnje kućica mora da se iseljava, to je postupak koji zahteva znanje i timski rad. Osim toga, mora stalno da se dolazi, da se vidi da kućica nije zapuštena", kaže on.

ŠTA KAŽU BIVŠI VLASNICI?

Margareta Mandić (23), ćerka bivšeg vlasnika kućice, kaže za MONDO da je kućica opstala sve ove godine zahvaljujući pre svega njenom ocu, ali da se slaže sa sadašnjim vlasnikom da pravo na kućicu ne bi trebalo da bude nasledno.

"Celo detinjstvo dolazila sam sa ocem na kućicu u slobodno vreme, da vozim kajak. Kajakaši bi prevozili turiste do kućice i tada ona nikome nije zapravo pripadala, svi su imali pravo da dođu i da budu unutra. Nakon smrti mog oca, brat i ja nismo imali finansija niti mogućnosti da njome bavimo, jer nemamo čamac niti sredstva za njeno održavanje. Nadam se da ćemo jednog dana, kada budemo stariji i finasijski jači, moći da doprinesemo kućici kao Miško i da nastavimo tradiciju. Sada ne bi bilo pravedno da je mi uzmemo, jer se on više trudio i ulagao, a da nije tako, kućica ne bi postojala", kaže Margareta.

ZA LOKALCE BESPLATNO, ZA TURISTE CENA PO DOGOVORU

Ako neko želi da vidi unutrašnjost i da se provoza čamcem do kućice, treba samo da me pozove i ja ću to omogućiti, kaže za MONDO Miško Zuzec. 

"Za lokalce će to uvek biti besplatno. Može da dođe ko kod hoće, samo treba da me pozove da ga prevezem i vratim nazad. Za turiste postoji ponuda, ali ne bih govorio o detalje o tome, zato što je cena po dogovoru. Izlazimo svima u susret maksimalno. Sve što uzmem, ide na održavanje, jer je kućica jako zahtevna. Nema iznajmljivanja na dan ili dva jer to nije bezbedno, možete da se okliznete, padnete u vodu, i ko je onda kriv? Morao bi da postoji neki čuvar, ali to je sada nemoguće. Ali, desi se da nekome ustupim kućicu za prosidbe ili fotografije sa venčanja, dovedem ih pa ih vratim nazad", kaže Miško Zuzec. 

KINEZI MASOVNO DOLAZE

S druge stane, za turiste koji dođu iz inostranstva postoje posebno organizovane ture. Najviše ima Kineza, dok je ove godine sve više Indijaca, kaže on. 

"Igrom slučaja imam ličnu vezu sa Kinom. Zajedno sa prijateljem napravili smo jedan promotivni film, koji smo plasirali u Kinu, pre sedam, osam godina. Interesovanje njihovih turista je krenulo dve, tri godine pre pandemije. Ja sam ih sprovodio do kućice i u saradnji sa restoranom za njih organizovao i ručkove. Želim da cela priča bude oko druženja, da ljudi dolaze, posećuju kućicu u što većem broju. Sve je u korist turizma. Sada je sezona gotova, stvari iz kuće se sele, terasa se sklapa, pošto je sve na montažu. Tako će biti do sledeće sezone, kada idemo sve ispočetka", kaže on.