PREŠAO PEŠKE ZALEĐEN DUNAV, I ČUVENOG RENATA OSTAVIO U ČUDU: Objavili mu umrlicu, a Branko i dalje živi na Beloj steni

"Ali, Dunav je to, ne ideš kao po Tašmajdanu. Nego kroz ledene dine od nekoliko metara. Kao da je kanjon, ideš polako, kao pače. Nosili smo šticu dužine šest metara, ako upadnemo da se izvučemo. Tako smo išli preko leda, kao da osvajamo Severni pol. Stižemo na drugu obalu, čeka nas 50 ljudi, rasčulo se."

POKUPIMO PENZIJU I OVDE JE ŽURKA

Branko Masnikosa za naš portal je ispričao da je putovao svuda po svetu i kada se razveo, došao je da živi na Belu stenu. Tu je već decenijama i kako kaže, život je ostavio na ovom ostrvu, svaki dan mu je zabavan i nova avantura. 

"Mi smo pobegli ovde od svega. Kažu da smo divlji, ali nas baš briga. Imamo beli pesak i plažu, to nam nikada nije dosadilo. Mene ovde prijatelji pronalaze i dolaze da me vide posle 30 godina. Neki kada im je muka od svega, pitaju da li mogu da ostanu, a ponekad mi dođu i deca i unuci. Ovde uživamo, ne plaćamo struju ni vodu, gledamo televizor za džabe preko solarnih panela. Odemo do grada samo da pokupimo penziju, kupimo šta nam treba, i onda je ovde žurka.", kaže Masni. 

PRVO KAFICA, PA LOV

U čamcu prelaze Dunav samo kako bi kupili sve što im je potrebno i vratili se nazad, objašnjava naš sagovornik za MONDO.

"Ovde zakoni ne važe, mi imamo naša pravila. Svaki problem rešimo sami između sebe, važna je samo šala, topla reč i da se ne praviš mnogo pametan. Svaki dan prvo kafa, rakijica i osmislimo plan i neke akcije. Na primer, odemo u šumu, uhvatimo divlju svinju pa pravimo pršutu ili tražimo ribu za ručak. Ulovimo neku divlju patku, labudove nikada ne diramo", kaže on. 

JA NOSIM LAZU, LAZA NOSI MENE

Stanovnici ostrva slave i zajedničku slavu, Svetog Savu. Iako izgledamo kao da od nas trojice ne može tri razreda škole da se napravi, šali se Branko. 

"Meni je svaki dan anegdota, mnogo je i gluposti i dobrih stvari. Bila je tu jedna Nataša, voleli smo se, pa smo prestali da se volimo. Najvrednije što imam odavde su pravi prijatelji. Sve delimo, a kada se posvađamo brzo se sažalimo i pomirimo. To funkcioniše tako što, ako Slobodan Lazić Laza padne ili popije, ja dođem, podignem ga, stavim u kolica i nosim do kuće, ili obrnuto. Tako se pomažemo. Mene su više u kolicima vozili, nego neke bebe", šali se Masni.

DEVOJKE OVDE ČEKALE NOVU GODINU

Mi sebe smatramo avagardom i ne dozvoljavamo niko da nam to kvari, da dođe negativan i kvari atmosferu, objašnjava Branko. 

"Družimo se sa mladima koji dođu na par dana da odmore ovde. Neke devojke su došle da dočekaju Novu godinu ovde, kažu baš ih briga za momke. Ko god dođe, ja kažem svima, uzmi moju vodu, uzmi iz šupe i kuće šta hoćeš, samo budi normalan. Ima onih koji su došli ovde zato što nemaju gde, pukao im je život, ali većina je ovde zato što voli. Imaš neke koji dođu da se grebu, da nas iskoriste. Ovde sam život ostavio i ne kajem se zbog toga. Naravno, nosimo svi neki teret na leđima, nekada mi je svega preko glave, ali oprostiš i ideš dalje", priča stanovnik ostrva. 

Kada se Dunav zaledi ili dođe do poplava, više puta su dolazili helikopteri da donesu pomoć, dok su prijatelji iz grada dronovima slali šta je potrebno. Sa cigarama, koje su nam jako važne, uvek kuburimo, kaže on.  

ZBOG OPKLADE VESLAO, DOBIO I UMRLICU

Ispričao nam je kako je i kako je zbog kafanske opklade jedno veslao tri sata bez prestanka, što je ostala legendarna priča kod stanovnika ostrva. 

"Februar je bio, bili smo u kafani i opkladimo se da mogu da veslam deset kilometara uzvodno, do Pančevačkog mosta. Kladili se neki u 500 evra, u kuću, u sve iz kuće.To je velika i jaka voda, a ja sam, sa jednim veslima, ali sam se zainatio. Prijatelji ispekli jagnje, napravili ceo događaj. Tri i po sata sam veslao, a ne smeš da staneš ni sekunde. Iza mene išli čamci da me prate. Kažu mi prijatelji hajde da se vratimo nazad, ja kažem objavi pobedu. Svi soliteri na Karaburmi na prozorima, telefon mi non stop zvoni, svi me vide. Iz šale su unapred odštampali umrlicu za mene i okačili po ostrvu i to nam je ostalo za uspomenu. Kada smo stigli do Pančevačkog mosta, spremili mi vatromet, Renato Grbić me gleda u čudu šta se dešava. Tu smo slavili pobedu. Sve to je za nas igra, nisam se plašio i nije mi žao ničega".