"Počela sam da se bavim sportom sa 38 godina jer mi je trener u teretani rekao da nema šanse da istrčim polumaraton. Sa ovim balkanskim mentalnim setapom koji svi imamo bilo je dovoljno da mi kaže da nešto ne mogu da uradim"
Marija Desivojević Cvetković je desna ruka vlasnika Delte Miroslava Miškovića. Pored toga ona je Ironman, ali o tome nešto kasnije.
Diplomirala je na Matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Master tezu odbranila je 2009. godine na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju. U Delti od 2008. godine, na mestu direktora divizije za proizvodnju hrane, a od marta 2012. kao potpredsednik kompanije. Zadužena je za razvoj i strategiju poslovanja, kao i sektore informacionih tehnologija i korporativnih komunikacija.
O svom poznanstvu sa Miškovićem, radu u Delti, načinu selekcije i zapošljavanja, ali i o učestvovanju u jednom od od najtežih sportskih takmičenja na svetu, Marija Desivojević Cvetković ispričala je u podkastu "Biznis priče."
"Upoznala sam Miroslava Miškovića na nekom neobaveznom prijemu kod prijatelja. On mi je posle pola sata razgovora rekao – vi biste mogli da dođete da radite u Delti. Moj prvi odgovor je bio – ne bih mogla. Ali kada smo nastavili da razgovaramo tada i tokom narednih nekoliko susreta videla sam da je jako uporan čovek. Na kraju sam pristala", priča ona.
Kako kaže u razgovoru sa Miškovićem je imala je mogućnost da kaže u kom sektoru bi volela da počne da radi.
"Delta je velika kompanija i pružiti nekome priliku da bira gde bi voleo da počne je stvarno velika stvar. Počela sam dobro da gledam kako funkcionišu stvari u Delti, da se raspitujem kod prijatelja, da pitam kako izgledaju pojedini delovi kompanije, kakvi su rezultati. Onda sam videla da postoji jedan deo koji se zove food processing gde rezultati nisu bili najbolji. Tu se tek počinjalo, bilo je određenih probelema… I ja sam odlučila da želim da radim tu. Mislim da ako već imate priliku da birate onda je bolje da izabrete sektor gde stvari baš nisu na svom mestu jer tu možete da pokažete rezultat i napravite razliku", kaže ona.
Ističe da joj je to bilo jedno od najlepših iskustava u životu.
"Ušla sam u industriju o kojoj ništa ne znam i morala sam u roku od 6 meseci da naučim sve o tome. Kako se kolju i rasecaju svinje, kako se od pšenice prave različiti tipovi brašna, kako se pravi musli, kako se nabavljaju sirovine iz celog sveta, zašto su neke vode dobre a neke ne", iskreno priča.
O tome zašto su mladi ljudi dobri za jednu kompaniju i kako teče proces njihove selekcije pre konačnog zapošljavanja u Delti, Marija Desivojević Cvetković kaže:
"Mladi ljudi su idealni jer nisu usvojili nijednu korporativnu kulturu i možete da ih oblikujete prema vrednostima koje ste postavili. S druge strane, mladi ljudi, u većini slučajeva, imaju ogromnu energiju i entuzijazam. Mladi ljudi koje mi zapošljavamo koji u trenutku zaposlenja imaju 22-24 godine, nemaju porodicu, spremni su da svo svoje vreme posvete rastu, razvoju i učenju. Od njih zaista dobijate neverovatan kadar. Nemaju barijere, nemaju onaj princip – to tako radimo, jer tako radimo oduvek. Ne beže od toga da urade stvari na nov način".
Napomine kako je do sada bilo pravilo da u procesu selekcije bude nekoliko krugova online, pošto se svaki put na konkurs prijavi nekoliko hiljada ljudi, dok se taj ne svede na broj koji može uživo da se testira.
"Potom rade testove ličnosti, rade testove sa našim HR-om, rade intervjue. Pretposlednji korak je rad u grupi posmatran od strane našeg HR. Na kraju 100 onih koji su sve te krugove prošli dolaze kod mene na intervju. Nakon toga zajedno sa koleginicama iz HR odlučujemo koga ćemo primiti. Ne pitam ih šta su završili i koji su prosek imali ali ih pitam gde misle da će biti za 5 ili 10 godina. Pitam ih koje serije i filmove gledaju, šta čitaju, gde su putovali. Pošto ih desetoro bude u jednom trenutku ja kad postavim prvom pitanje vidim kako ostalih 9 počne u sebi da smišlja odgovor na to pitanje. Najzanimljivije odgovore dobijam na pitanje šta čitaju. To su iskreni odgovori. Ne treba to da bude veštački pa kao "evo baš sam pročitao ovu knjigu iz biznisa…" Sasvim je ok da čitaju Hari Potera", rekla je ona.
Ono što je važan deo njenog života, pored posla i prodice je i trčanje, koje je na kraju odvelo do toga da postane Ironman.
"Počela sam da se bavim sportom sa 38 godina jer mi je trener u teretani rekao da nema šanse da istrčim polumaraton. Sa ovim balkanskim mentalnim setapom koji svi imamo bilo je dovoljno da mi kaže da nešto ne mogu da uradim. Prvi polumaraton sam istrčala kada je moj sin Filip imao 6 meseci. Danas ja od mog trenera, sa kojim i dalje treniram, posle mnogo godina imam u polumaratonu vreme brže za 20 minuta. Kada sam shvatila da mi trčanje prija i da mi fali dodatna energija, provalila sam da ta energija dolazi iz sporta. Shvatila sam da mi to jutarnje trčanje daje snagu za ceo dan", rekla je ona.
Pošto su krenule i povrede jer se ranije nije bavila trčanjem, trener joj je rekao da uvede i bicikl jer bicikl odmara mišiće a drži kondiciju.
"Mnogi ljudi sa kojima sam trčala tada su pokušali da se oprobaju u triatlonu. Meni je problem bio što nikad nisam napravila kraul zamah. Onda sam u 40 godina naučila da plivam. I sada je to sasvim dobro iako i dalje ne volim da plivam. E onda sam sa trenerom odlučila da se spremim za Iron Man. Spremala sam se godinu dana. Završila sam trku za 13 i po sati. Uživala sam tokom cele trke. Meni je ta trka dokazala da čovek može da postigne sve što poželi. Postala sam Iron Man iako nikada nisam bila sportista. Najteže mi je bilo da plivam u Severnom moru četiri kilometra po mraku sa meduzama. Bicikl je 180 kilometara, i bilo je dosadno. Pevala sam, recitovala. Sve osim sata je zabranjeno da imate kod sebe a najbliži biciklista je na 12 metara od vas. Tako da ste potpuno sami", opisala je svoje iskustvo Marija Desivojević Cvetković.
(MONDO)
