Danski pisac, dramaturg i esejista Jens-Martin Eriksen objavio je roman „Helter skelter“ koji se bavi svetom u 2027. godini, kojim defiluju i Radovan Karadžić, Peter Handke, Aleksandar Dugin...
Srbija i Republika Srpska se ujedinjuju nakon Dodikovog referenduma, Karadžić se javlja sa grčkog ostvra iz kućnog pritvora, Handke i Dugin slave Srbiju u manastiru Privina glava kod Šida, a Zvezda je opet u finalu Lige šampiona - predviđa danski pisac u svom distopijskom romanu "Helter skelter", koji je preveden i na srpski jezik.
Jens-Martin Eriksen, koji je kao pisac debitovao osamdesetih godina prošlog veka, dobar deo karijere proveo je i kao autor političkih putopisa sarađujući sa ratnim reporterom Henrikom Ipsenom, naročito se fokusiravši na Balkan i zemlje bivše SFRJ.
Bio je čest gost Srbije, a u knjizi „Beli konopac za Filipa Deprea“ iz 2017. godine bavio se trgovinom ljudskim organima na Kosovu.
U njegovim knjigama dominantna tema je kritika multikulturalnog društva i levih liberala, koji su, po njemu, omogućili razvoj islamskog fundamentalizma u Evropi.
Ova tema prisutna je i u romanu „Helter skelter“ (naslov je inspirisan čuvenom istoimenom pesmom Bitlsa, a predstavlja sinonim za konfuziju i nered), koji je smešten u relativno blisku 2027. godinu, u kojoj se cela Evropa nalazi pod opsadom izbeglica iz Afrike, dok, kako to vidi autor, birokrate iz Evropske unije nemaju rešenje kako da se izbore sa rekom očajnika koja se preko Turske i Balkana uliva u velegradove Zapadne Evrope.
Eriksen opisuje izbegličke kampove koji niču svuda, a ima ih i u centru Beograda i Zagreba, gde ljudi spavaju u šatorima, dok se aktivisti humanitarnih organizacija trude da im obezbede hranu, odeću i pruže medicinsku negu. Cela Evropa je pod specifičnom opsadom, a iz afričkih zemalja, unakaženih siromaštvom i ratovima, ljudi beže na sve moguće načine, dok na njihovoj muci profitiraju raznorazni šverceri ljudima koji ih prevoze brodićima i kamionima preko utabanih migrantskih ruta i zarađuju na njihovoj muci.
Naravno, iza ovog egzodusa, po Eriksenu, dobrim delom stoje islamistički pokreti koji žele da te ljude iskoriste kako bi preuzeli vlast u Evropi i od mnogih zemalja napravili nove islamske države, tako, praktično, usred digitalne ere modernog doba, obnavljajući otomansko osvajanje novim tehnikama ratovanja i naszavljajući islamizaciju većeg dela sveta.
I dok Evropa, prema Eriksenovoj viziji, gubi borbu sa vojskom sačinjenom od bosonogih žena, dece, staraca i protuva, Srbija i Republika Srpska se ujedinjuju!
Autor u jednom delu romana objašnjava da se prisajedinjenje Republike Srpske matici Srbiji desio bez krvoprolića, ali uz protivljenje EU i NATO.
„Čitav ovaj srećni ishod krize u odnosu na Bosnu i međunarodnu zajednicu se dogodio gotovo bez krvoprolića posle referenduma, koji je premijer Milorad Dodik raspisao u Republici Srpskoj pre samo pola godine. Ali uprkos tome što je ogromna većina želela prisajedinjenje Srbiji i otcepljenje od muslimanske Bosne, secesionistička republika je dočekana jednostranim osudama i od NATO pakta i EU. I smesta su uvedene sankcije prema Srbiji, kada su odatle pozdravili rezultat referenduma i izjavili da međunarodna zajednica treba da poštuje pravo naroda na samoopredeljenje. Kao protivpotez, Srbija je ekspresno postala punopravni član Evroazijske unije, a materijalna, vojna i trgovinska pomoć, koja sada bogato stiže iz Rusije, čini zemlju imunom na vakele iz demokratskog sveta. Čak je Srbija uspela da pomogne i secesionističkoj republici isporukom vojne opreme i dobrovoljcima da nadgledaju granice u Bosni, koje su ranije razdvajale srpski i muslimanski deo konfederacije“, piše Eriksen u svom romanu.
On je opisao i da su TV stanice prikazivale snimke vojnih trupa iz Republike Srpske kako ruše granične prelaze prema Srbiji, a zatim i slike vojnika kako se na mostu preko Drine kod Zvornika grle i ljube sa srbijanskim vojnicima.
Istovremeno, piše Eriksen, mnogi evropski političari počinju da se pitaju „zašto bi se vodio rat protiv Srbije i Srba kad oni samo žele da žive u miru i samostalnosti“.
Autor opisuje posetu glavnog junaka knjige, Danca koji radi kao neka vrsta špijuna i agitatora u provizornoj međunarodnoj organizaciji koja deluje kao paravan britanskih tajnih službi, manastiru Privina glava u Vojvodini, blizu Šida i granice sa BiH, gde se odvija „proslava povratka Republike Srpske matici“. Na proslavi, pored ruskih, grčkih i srpskih sveštenika govore i ruski filozof Aleksandar Dugin i nobelovac Peter Handke.
Handke govori posle Dugina pred nekoliko hiljada ljudi, predviđa Eriksen, a svojim govorom ne obraća se samo okupljenima, nego celoj Evropi, govoreći:
„Hrišćanstvo je naš štit i naš mač protiv tog demonskog imperijalizma i kapitalizma, koji hoće da unište sve oblike života i svu kulturu, koja im stoji na putu, i protiv jata skakavaca, koje šiša nad evropskim poljanama i planinama i gradovima da proždere sve što su naši preci, a i mi sami izgradili. Hrišćanstvo je sabirna politička snaga, koja ujedinjuje sve nas skupa u Evropi otadžbina. Stoga je ovaj dan veliki dan, dan pobede, kada Srbija pokazuje put Evropi kojim valja ići. Stoga treba svi da shvatimo ovaj dan kao obećanje i kao poruku: Sledi Srbiju do pobede!“, uskliknuo je Handke u Eriksenovoj interpretaciji, a čini se kao da bi, sudeći po njegovim stavovima iz ranijih dela, govor austrijskog Nobelovca poznatog po ljubavi prema Srbima i Srbiji, zbog čega je bio godinama anatemisan i progonjen u nekim delovima Evrope, potpisao i sam danski autor kao svoje stavove.
Kasnije, glavni junak odlazi na večeru s članovima organizacije „Otadžbina i čast“ u podrumu pored tornja u centru Foče, gde sluša kako, u čast ujedinjenja, Radovan Karadžić, „iz kućnog pritvora na nekom grčkom ostrvu“, okupljenima čita stihove svoje pesme „Sarajevo“ objavljene 1992. godine.
"Izgara grad kao tamjana grumen,
u tom dimu i naša svest vijuga.
Klize gradom prazna odela. Rumen
mre kamen, uzidan u kuću. Kuga!"
Deo je pomenute Karadžićeve pesme koju citira Eriksen.
I tako, dok milioni migranata stežu obruč oko evropskih prestonica, a građani se ujedinjuju i zajedno sa desničarskim organizacijama napadaju muslimanske piljare i provociraju sukobe na ulicama koji prete da prerastu u pravi rat hrišćana i islamista, igra se finale Lige šampiona u danskoj prestonici.
A u njemu, kako Eriksen predviđa, Crvena Zvezda i, domaćin, FK Kopenhagen!
Eriksen otkriva da će trener Zvezde tada biti Siniša Mihajlović.
Da li će beogradski tim po drugi put postati prvak Evrope? Da bismo to saznali, izgleda da ćemo morati da sačekamo 2027.
(MONDO)
