U intervjuu za naš portal Dragan Marinković Maca otvoreno priča o ratnim godinama u Sarajevu, kako je za dlaku izbegao smrt, učešću u rijalitiju i zašto bi zabranio odlaske na Svetu Goru.
Intervju sa Draganom Marinkovićem Macom, glumcem, voditeljem i šoumenom, radili smo pod krajnje neobičnim okolnostima. Pošto je Maca lik koji nikad ne staje i, kako sam kaže, ne može da zamisli da ništa ne radi, tako da je uvek u nekim projektima, vreme za ovu priču izdvojio je usred radova na kući u blizini Beograda; otišao je, kaže, iz grada, jer više nije mogao da podnese "ludnicu u centru". Dok smo razgovarali, majstori su cirkulisali oko nas, mešalica za cement je radila punom parom, kamioni su dolazili i odlazili, a Maca je sve vreme prekidao priču da bi se javio na telefon koji je neprestano zvonio i iznervirano dogovarao nastavak radova s raznim izvođačima i podizvođačima. Publika su nam, simbolično, bile i dve mace koje su nam se vrzmale oko nogu.
Maca preplanuo, go do pojasa, u crnom šorcu i prašnjavim patikama, kao i uvek, pričao je brzo, polurazgovetno, filujući svoje odgovore nizovima pogrdnih glagola kojima je obilato čašćavao i svoje kolege tokom boravka u raznim rijalitijima. Jer, to je on, čovek sazdan od kontradiktornosti koje drugima bodu oči i mnoge iritiraju, dok su njemu najprirodnija stvar. Čas je ozbiljni glumac Dragan Marinković, čas medijska ludsprda pod pseudonimom Maca. Te dve ličnosti se mešaju u dinamičnom koktelu koji tvori ličnost sazdanu od emocija, hedonizma, lukavstva i očigledne marljivosti. Ovaj čovek je, baš kao i atmosfera u kojoj je rađen ovaj intervju, u neprestanom haosu iz kojeg na kraju izroni zadivljujće fascinatan i jasan finalni proizvod. Što ništa nije čudno, jer govorimo o čoveku koji korene vuče sa Zlatibora, a istovremeno je personifikacija predratnog sarajevskog duha koji je, baziran na "šegi i šori", bio pojam šarma u počivšoj SFRJ i njenim kasnijim naslednicama objedinjenim pod nazivom "region".
"Moji Marinkovići su sa Zlatibora. Deda mi je bio oficir kraljeve vojske i 1941. godine je s kraljem otišao u London i nikad nije uspeo da se vrati u Srbiju. Sarajevo mi je rodni grad, a Beograd mi je druga kuća. Moj otac je ostao u Beogradu, završio arhitekturu, a njegova majka, moja baba Božana, se vratila na Zlatibor gde je nastavila da živi. Kad su bili zemljotresi posle rata u Banjaluci, Skoplju i Valjevu on je išao tamo da radi, jer je bio direktor u vrlo ozbiljnoj firmi u staroj Jugoslaviji. Mogao sam biti guzonjin sin, ali sudbina je imala drugačije planove za mene. Uglavnom, tata je u jednom trenutku bio u Sarajevu, gde je upoznao moju mamu i nakon toga sam ja nastao. Otišao je na službeni put, a vratio se sa mnom", objasnio je Maca lakonski.
Tvoj otac se ženio čak devet puta, a imao je samo dvoje dece, tebe i tvog starijer brata?
"Da, imao je Sašu i mene. Šta znam, to mu je valjda bio neki fetiš, da se ženi toliko puta. Inače, bio je lafčina, isti Mića Orlović, kao da su braća bili. Pravi beogradski šmeker. Tako da nije ni čudo što su žene padale na njega."
Čega se najjasnije sećaš iz svog odrastanja u Sarajevu?
"Klikera, Čole, žmure, ema esesa, to sam najviše voleo – znaš šta je to? Ono sa lastišem, što igraju devojčice. Kao mali voleo sam da se igram sa devojčicama; genetika ti je čudo! Sećam se igranja kauboja i indijanaca, limuna i narandže, znaš, bilo je to lepo odrastanje. Nisam nikakav komunista, niti titoista, ali bila su to lepa vremena. Ovo danas je neuporedivo, j*bo nam internet mater! Neko voli da bude zarobljen u tome, a ja nemam potrebu da pokazujem ljudima šta jedem, šta pijem, šta j**em, šta radim u životu… Nekome je to gušt, valjda tako zadovoljava svoje lične frustracije. Ako sam javna ličnost, nisam javno dobro, j**e mi se!"
Decu vaspitam po JNA principu
Pričao si da ti je majka bila jako stroga?
"Ozbiljno za**bana! Kad god bi uradio nešto što ne treba, j**ala bi mi mater. To nije bilo nasilje u porodici, nego normalna stvar. Nije to k`o ovo sad. Ne smeš da priđeš detetu, k`o da nije tvoje. K`o da je on tebe napravio, a ne ti njega. Ne j**em ja to, te nove postulate, te evropske vrednosti, nabijem ih na k**ac neokolonijalistički! Imam svoj princip: bolje da on sada plače nego ja kasnije. Nisam nikada svoje dete udario, ali imam strog pristup. Autoritativan sam i oni često beže od mene, pošto je kod mene JNA pristup. Nema šanse da čistim za njima, spremam stvari, da tražim gde su ostavili čarape, ne j**em ja to – tako sam vaspitan i tako vaspitavam svoje sinove."
Za šta si dobio najveću kaznu od majke?
"Bio je jedan papak kod nas u komšiluku, nismo ga voleli uopšte, i krenuli mi jednom u bioskop, a on prolazio na biciklu i ja ga gurnem, a on padne i slomi se. Stara to videla, pa viče sa prozora: `Draaaagane, kući!`. Kad sam došao, ona mi pocepala kartu za bioskop, pobesnela, a ja počeo nešto da je mažem kako je on nju opsovao, pa sam morao to da uradim. Dečije budalaštine!"
Da li si imao nekih frustracija zbog toga što si odrastao bez oca u zemlji u kojoj se negovao kult porodice?
"Ma, jok! Nemam ni danas. Deca su veći dramatičari ako žive sa dva bolesnika nego sa dvoje razvedenih ljudi koji su civilizovani. Nisam imao taj problem tokom odrastanja, niti sam bio pod staklenim zvonom iako sam bio jedinac… Imao sam druga iz osnovne škole koji sedne na prozor i preti da će da skoči ako mu se ne kupi igračka koju želi. Ja bih svoje gurnuo da se tako ponaša. Oduvek je bilo debila, znaš. Sve je to do roditelja. I danas je do roditelja, bez obzira na internet i sve ove nenormalnosti ili, kako je zovu, `nove normalnosti`. Imaš i dalje dobru decu, finu, vaspitanu, koja rade na sebi… Do osamnaeste godine, dok dete ne postane pravno i moralno odgovorno za svoje postupke treba da se baviš njime u potpunosti."
Rano si počeo da radiš, već u osnovnoj školi si fizikalisao?
"Da, na raspustu između osnovne i srednje škole. Hteo sam da imam starke i levis 501. Dete sam radničke klase i vaspitan sam tako da prvo pitam majku da li ima novca, pa tek onda iskažem svoju želju. Sve vreme sam radio i školovao se. I dan, danas radim. Ne razumem ljude koji ne rade. Kad sam na odmoru, već treći dan mi nije dobro, ne znam šta ću od sebe – bez obaveza i bez spiskova ne mogu. Dan traje 24 sata i možeš za to vreme toliko toga da uradiš.Radio sam u pekari, u fabrici čokolade `Zora`, na autobuskoj stanici cepao karte, na benzinskoj pumpi prao šoferšajbne, nema gde nisam radio. Od prve plate sam baki kupio čizmice, mami dasku za peglanje i sebi sat – znaš, onaj džepni? U to vreme sam bio panker, pa mi je taj sat išao uz sakoić koji se u to vreme nosio."
Spucam ga flašom u glavu
Jeste li se tukli između sebe, ono, pankeri protiv hipika i metalaca?
"Jašta smo! Bio sam u prvoj sarajevskoj ekipi pankera koja je harala Skenderijom. Dobijao sam i batine, šta ćeš, tukli smo se. U gradu je uvek bilo mahalaca, džukaca, jalijaša, kako smo ih zvali u Sarajevu. Nekom se ne sviđaš i krene na tebe… Odrastanje kao i svako drugo. Nisam konfliktan lik, ali, j**i ga, ako je stani-pani, onda… Šta ćeš?"
Jesi li bio vešt u tučama?
"Nisam! Ja pokušam da spucam odma`, nikad nisam imao kondicije da izigravam Brus Lija. Spucam ga na kvarno flašom kole u glavu!"
Upisao si nekoliko fakulteta, ali ti je medicina ostala neispunjena želja?
"Medicina mi je oduvek bila hobi, hteo sam da budem čika doktor. Beli mantil mi je bio opsesija. Bio sam odličan učenik, ali nikad nisam bio guzonjin sin, tako da nisam uspeo da je upišem. Nisam imao štelu, a znalo se ko upisuje medicinu - doktorski sinovi i sinovi guzonja. Ključevi od golfa dvojke su se bacali na sto ako si hteo da upišeš medicinu. Danas, iz ove perspektive, nakon svih ovih `novih normalnosti` i bedastoća farmaceutske mafije, drago mi je što nemam beli mantil. Tu svoju želju sam nadoknadio kroz predstave u kojima sam igrao doktora."
Umesto medicine upisao si glumu?
"Bio sam član amaterskog pozorišta KUD-a `Ivo Lola Ribar` i radio sam predstavu sa makedonskom rediteljkom Violetom Džolevom koja mi je rekla: `Mogao bi ti, dečko, da upišeš Akademiju`. Na prijemni sam otišao sa Kunderinom `Smešnim ljubavima`, Diminim monologom jednog grobara iz `Dama s kamelijama` i recitacijom `Molitva iz tamnice` Tina Ujevića. Imao sam malu tremu. Tu imaš neke ljude koji te gledaju i zadaju ti neke bizarne zadatke. Ušao sam u uži krug i potom upisao Akademiju. Videli su, valjda, taj jedan nemogući talenat… U Sarajevu je bila divna Akademija, gde su radili ozbiljni glumci i reditelji."
Ratni filmovi su smeće, znam kako je bilo
Rat te je presekao na početku glumačke karijere, ostao si u Sarajevu, kako si izbegao da te mobilišu?
"Rat me je presekao na početku života, da budemo precizni. Nisu me mobilisali jer sam ja sa šesnaest godina počeo da nosam tacnu, mene je znalo pola grada. Znao sam Juku, Ćelu, celu tu ekipu… Bilo je šupaka koji su me hteli za***ti, ali sam uspeo da eskiviram zahvaljujući svojim vezama. Uostalom, za koga i protiv koga da ratujem? Mnogo mojih komšija, raje iz škole, ostali su invalidi ili su izginuli. Za čije babe zdravlje? Za ništa! Ja sam bio malo pametniji, imao sam malo više sreće, tako da sam preživeo tu agoniju. Uostalom, na koga bi ja pucao? Govorimo istim jezikom, smejemo se istim vicevima, na**jem ih sve na k**ac! Na početku rata mogao sam da izađem iz Sarajeva, ali sam ostao zbog majke. Da sam otišao, ne bih je više zatekao živu. Nisam mogao da je ostavim na desetom spratu, bez drva, bez struje… Kako će, ba? Sećam se prve zime, ćilimom sam se pokrio, izneo iz kola akumulator i slušam na radiju Džejevu pesmu `Ni na istok, ni na zapad` i plačem kao malo dete. Tako sam se osećao… Najgore kod tog rata je što ne znaš kad će kraj. Kad si bio u JNA znaš da si tamo 365 dana i posle je kraj, samo odbrojavaš. Ovde bi bilo lakše da se znalo. Hiljadu? Može! Nego ne znaš, svaki dan te lažu, foliraju… Verovatno ima i prljavijih ratova, ali kod nas - ne verujem. Tokom rata mi smo igrali predstave, a tu vrstu istinitosti na sceni ljudi u Zagrebu ili Beogradu ne mogu da dožive i shvate. Oko nas padaju granate, bore se k`o lavovi, ti igraš komediju dok sve grmi, zgrada se trese, a ljudi se smeju. To je neopisivo ludilo. Ne volim ove novokomponovane ratne filmove jer su teško smeće. Rekao sam - napravite film o tome kakav je to trip u glavi kad znaš da ti je devojka s kojom spavaš to veče poslednja i da si ti njoj poslednji u životu. Ili kako je biti četiri godine bez struje i vode i opstati u svemu tome. Ovi filmovi gde svako drži svoju stranu su smeće, to nema veze sa životom."
Nakon rata, u Srbiji si postao poznat kao Maca - šoumen, voditelj, zabavljač, kako je do toga došlo?
"Ja sam ljude zvao `Đe si maca`, pa su mene prozvali Maca. Kad sam počeo da vodim kvizove na televiziji brendirao sam ovaj nadimak i posle počeo da vodim Maca i Pile TV Šou. Ja sam ostao u šoubizu, Pileta boli k**ac, udao se u Beču i pobegao sa malih ekrana."
Kultura gora od rijalitija
Kad si ulazio u rijaliti, da li si razmišljao da će te to udaljiti od ozbiljnih glumačkih projekata?
"Ma, nek` mi se n**uše k**ca ozbiljni glumački projekti! Veći mi je blam raditi neke serije i filmove koji se sada snimaju nego biti učesnik rijalitija. Pogledaj naš Veliki brat i ove sad rijalitije. Tu je bio Milić Vukašinović, Era Ojdanić, duhovito, šarmantno, ništa vulgarno. Ovo sad je ko je koga j**o i ko će se s kim pobiti, dok ne završi smrtnim ishodom. Mi smo uspeli sve da u**remo, pa i rijaliti. To je oduvek bilo, još za vreme Josipa Broza šupka, kao, glumci koji su snimili reklamu za TV narušavaju esnaf. Nap**te mi se k**ca iskompleksirane budale - on je veliki glumac u pozorišnoj kafani, a kad izađe na ulicu niko ga ne zna! Uzimaš posao, radiš, bivstvuješ, to je bitno. Kad odigram ulogu u filmu, seriji ili pozorištu, radim to svetla obraza, a to Maca ovakav ili onakav, možeš s time d**e da obrišeš; uostalom preko Mace je milion njih ušlo u pozorište, a da pre toga nisu nikad ni prošli pored njega. To je problem nas ovde što imamo takav odnos prema teatru i prema kulturi uopšte. Kad je na televiziji emisija iz kulture, to su neki duboki glasovi, mrtva ozbiljnost, izložbe s atmosferom groblja - to plaši ljude! Čovek pomisli: `Beži u p**ku materinu, koji ću ja k**ac tamo?!`. Jer je to, kao, nobl. To je kao za određeni krug ljudi. Isto k`o i ova moderna umetnost – izvadi k**u i stavi ti je usta. Ako je to umetnost, onda sam ja veliki umetnik."
Pre nego što si počeo da radiš Operaciju trijumf imao ozbiljnih problema sa zdravljem, maltene na ivici života?
"Jeste, to je bilo 2008. godine. Trebalo je da bude sjajna godina.... Snimao sam seriju, zatim film sa Mirom Furlan `Ostavljeni`, pa taj šou… Ali, bog mi je opalio šamar. Imao sam bolesno ludo leto, daleko iznad mojih očekivanja, želja i potreba. Završio sam u šok sobi sa upalom pankreasa, ležeći kraj četiri slučaja koji su za eutanaziju. Mom sinu Lavu rođendan, ja slećem u Sarajevo da ga proslavim sa njim, a sutradan sam trebao ići na sahranu Dini Dvorniku. Ja pozovem prijatelje, kažem: `Dođite po mene, izgleda da sam sledeći`. Izvukao sam se, bogu hvala, i naučio da kažem `ne`. Sad da me Berluskoni pozove na bunga-bunga žurku ja bih mu rekao: `Izvini, stari, ali preskočiću`."
Ali, ne prezaš da uletiš u javne rasprave. Nedavno si prokomentarisao slučaj Marije Karan koja se sukobila sa partnerom, pa je tvoja reakcija izazvala lavinu reakcija na društvenim mrežama i u medijima?
"Ma, žene su počele da mafijaju. Nije samo Marija Karan. Taj dan su njih tri divljale. Ova jedna zapalila auto frajeru i još šest izgorelo na parkingu. Zamisli da ja uzmem protivpožarni aparat i nekoj trebi razbijem auto?! Šta bi ja bio?! Šta bi mi uradili?! Ma, nemoj me z**ebavati! A ona može? Tako da mi je pun k**ac feministkinja i tih ostalih bolesnika. Normalno da sam komentarisao. Ti i ja raskinemo i ti uzmeš protivpožarni aparat i razbiješ mi auto koji sam platio. J**o bi ti mater u usta! Šta treba, da te shvatim jer si povređena žena? I ja sam nekad bio povređen, pa nisam nikom uništavao imovinu, niti ga udario, kakav je to način?! Ove što je podržavaju na**jem na protivpožarni aparat i dabog da se i njima to desilo!"
Kažu da se nikad više serija i filmova u Srbiji nije snimalo, a tebe nema ni u jednoj. Zašto?
"Normalno da me nema, ja to neću da radim. Nema šanse da igram te bedastoće. Kakve su to krimi serije - pušimo cigare i repetiramo obrve?! Kakva je to krimi serija s budžetom od 12 hiljada evra? Gde su automobili koji se prevrću i bombe što padaju? Zna se šta je prava krimi serija! Nemoj me za**bavati! Naljutio se Tika Stanić na mene što sam rekao da ove nove `Kamiondžije` ništa ne valjaju. Dajte ljudi, napravite nešto novo, nemojte samo da reciklirate!"
(MONDO)
