Otkriveno na koja pitanja ne morate da odgovarate poslodavcu i šta je zakonom zabranjeno.
Poslodavci sve više i sve češće koriste za tehnologiju za proveru i praćenje zaposlenih, korišćenje biometrijskih softvera za prepoznavanje lica i evidenciju zaposlenih nije dozvoljeno nijednim zakonom. GDPR ili opšta uredba o zaštiti podataka koja se primenjuje u Evropi, ali i u našoj zemlji kroz Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, definiše garancije građanima kojima su, zakonski zaštićeni i od prikupljanja i od obrade ličnih podataka.
Gugl je zbog kršenja odredaba GDPR-a morao da plati 57 miliona evra, C&M 37 miliona evra, firma koja je kod nas kažnjena – dva miliona dinara, objavio je RTS. Jedina razlika između GDPR i našeg zakona je u visini kazne, rekla je za Prvi program Radio Beograda Ana Toskić Cvetinović iz organizacije "Partneri Srbija". U Evropi su kazne po nekoliko miliona evra, kod nas par miliona dinara.
Biometrijski podaci i privatnost
Kad je reč o biometrijskim podacima, Toskić Cvetinovićeva naglašava da to nije puko prikupljanje fotografija. Biometrijski podaci, objašnjava, posebna su vrste podataka, dobijene tehničkom obradom: počev od otisaka prstiju, dlanova, stopala, dužice oka, snimanja lica u visokoj rezoluciji, gde se beleži jedinstvena karakteristika svakog od nas. Vide se konkretne tačke koje su jedinstvene za svaku osobu.
Da bi se takvi podaci i prikupljali i obrađivali, mora da postoji zakonski okvir, ali i saglasnost svakog pojedinca čiji se podaci uzimaju. U kontekstu radnih odnosa, saglasnost za takvu proceduru, tačnije slobodna volja zaposlenog je upitna, jer se odmah postavlja i pitanje posledica, ukoliko zaposleni ne pristane na takvu obradu.
Ivan Trišović iz Odseka za nadzor iz oblasti obrazovanja, zdravstva i imovine građana kancelarije poverenika za zaštitu podataka o ličnosti kaže da i ovo pitanje dodatno komplikuje procedure zaštite podataka.
Šta nikako ne smeju znati
"Ne postoji zakon koji omogućava upotrebu biometrijskog softvera. Takođe, osim biometrijskih podataka, tu su i informacije o zdravstvenom stanju, seksualnoj orijentaciji i slično, koji se tretiraju kao najintimniji podaci i njihovo prikupljanje je zabranjeno, osim u posebnim slučajevima, ali mora da postoji zakon koji bi to propisivao", navodi Trišović.
Gde je granica između zahteva poslodavaca i mogućnosti tehnologije s jedne strane i prava građana na privatnost, s druge, polemika je koja se vodi i u Evropi. Poslodavci često zaboravljaju na osnovna prava zaposlenih, kaže Trišović, te koriste fotografiju za evidenciju dolaska na posao, čak i u situacijima kad je reč o par stotina zaposlenih.
Poseban deo zaštite privatnosti zaposlenih je i postavljanje video-nadzora. Prema Zakonu o privatnom obezbeđenju, samo sertifikovane kompanije mogu da postavljaju i vrše nadzor i to na tačno određenim mestima: u visokorizičnom radnom okruženju, tamo gde je vredna oprema ili postoji mogućnost upada u prostorije.
Nužno je dobro proceniti gde kamere za video-nadzor treba da stoje i u kom vremenu da snimaju. I ovde, kao i kod prikupljanja podataka o ličnosti, saglasni su sagovornici Radio Beograda 1, potrebno je, nevezano za postojanje zakona, poštovati odnos srazmernosti i svrsishodnosti.
"Zaštita podataka nije samo pitanje prava, već obrazovanja i informisanja. Da bi i zaposleni i građani bili osvešćeniji i brže reagovali kad je reč o zaštiti ličnih podataka, rešenje je prvenstveno obrazovanje, osnovno i srednje, gde bi se mladi upoznavali sa duhom zakona. Medijske kampanje za odrasle su veoma pogodno rešenje", istakao je Ivan Trišović.
(MONDO/RTS)
