SKANDAL U BEOGRADSKOM KAFIĆU, KONOBARICA VIKALA NA GOSTE: Haos zbog LAPTOPOVA, umešala se vlasnica, pa se svi razbežali

Jedan korisnik Redita seo je sa kolegama u jedan kafić u centru Beograda, ne sluteći kakvo neprijatno iskustvo će doživeti. On je u objekat ušao sa laptopom, a kako kaže, konobarica ga je na samom ulazu besno dočekala, i bez razloga, mu se obratila povišenim tonom. On ima 35 godina, a kolege sa kojima je seo je čovek blizu 60 godina sa sedom kosom, dok je koleginica čest gost u ovom lokalu. 

Ja u šoku, koleginica pita tim tihim mirnim glasom: “Pa šta je problem pobogu, zašto vičete?” “Šta vam nije jasno? Ne može laptop!” Dere se. Ljudi za susednim stolom gledaju. Mi se gledamo začuđeno. “Ajde zatvaraj.”, kaže konobarica. Koleginica uzme da se izvinjava meni sa “ja ne znam šta se dešava”. Ja pitam konobaricu "a što je to problem". Pojavljuje se na stepenicama treći kolega, sa sve trećim laptopom u tom momentu. Pita šta se dešava. Ko scena iz filma.

Tu i dalje neproporcionalno drska konobarica objašnjava da strogo ne može laptop. Da možemo samo da završimo piće i da idemo, da ne možemo da otvaramo laptopove. Kako mene nije htela ni da pusti da sednem jer je videla torbu, a koleginicu nije videla - “ona me je prevarila što je naručila, pa posle izvadila laptop da ne vidim”. Zašto? Ali nećemo da trošimo ni struju ni wi fi? “Nije zbog toga, dosta nam je više stoke od studenata koja je kafić pretvorila u biblioteku sa laptopovima”

Koleginica se izvinjava što nas je tu pozvala, ja i dalje začuđeno gledam konobaricu, razmišljam se da l’ me nameštaju da je šala u pitanju, kolega se smeje onako od srca mojoj faci i zajebava se sa “hvala na komplimentu ali mi odavno nismo studenti”.

Naravno kažem joj da nećemo ništa, da idemo. Koleginica se pakuje, kaže konobarici da joj način komunikacije nije ok, čak i da smo nesto skrivili, da zna vlasnicu i da 10 godina tu pije kafu, da će se žaliti. “Dole je vlasnica, žali se.” (Inače, da… sve bez persiranja od starta)

Siđemo, stvarno uzme da priča sa vlasnicom dok plaća kafu.

Vlasnica kafića takođe potvrđuje da ne želi više studente u lokalu, koji tu sede i zauzimaju mesto po tri sata.

"Ja se ubacujem sa 'Pa dobro šta je tu problem ako plate?' 'Pa šta ti hoćeš on meni da naruči jedno piće i da sedi 3 sata?' 'Pa tražite im da naruče po piće na svakih sat vremena?' 'Šta sat vremena da mi sedi sa jednim pićem?!' 'Pa povećajte onda cenu pića da vam se isplati ili da prestanu da dolaze studenti ako toliko smetaju.' 'Ma ne interesuje me, čak ni da platite, neću da gledam ljude sa laptopovima.' Kaže kolega: 'Ali prazni su vam stolovi gore trenutno, nije mi jasno što je problem? Ajde da nema mesta od toga, ali ima mesta? Nije logično.' (Ako je bilo 10-12 stolova na spratu… bila su zauzeta 2 ne uključujući nas) “Ma ne zanima me, neću da ih gledam'.

“Ti misliš da bi oni naručivali piće svakih sat vremena? A i da bi dali bakšiš?” Ubacuje se konobarica meni.

To se završi sa “ko bi njoj dao bakšiš?” Prema kolegi, smejanjem i izlaskom.“

Ekipa je prešla u restoran preko puta.

"Malo high end etno restoran. Ne smeta im da izvadimo 3 laptopa dok ljudi okolo jedu i da naručimo samo 2 limunade i kafu. Daju nam još produžni kabal! Objasnimo se za nekih 30 minuta oko posla. Posedimo jos 30 samo raspravljajući o iskustvu od ranije i teorijama da li je to ok ili ne. Ode koleginica. Naručimo kilo i po jagnjetine, naručimo sve što ide uz to. Jos 2 ture pića. 'Ajde još jednu turu samo u inat ovima prekoputa' po rečima kolege. Drmnemo konobaru dobar bakšiš, kaže kolega “e sad sam miran”.

(Mondo)