Prof. dr Jovo Bakić, sociolog i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Prof. dr Jovo Bakić, sociolog i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gost je u četvrtoj epizodi emisije "LIČNO sa Petrom Latinovićem" koja se svake srede emituje na portalu MONDO od 20h.
Prof. Bakić u ekskluzivnom intervjuu govori o vezi između jačanja Nemačke i slabljenja i nestajanja Jugoslavije, zbog čega smatra da je Slobodan Milošević, u formalnom smislu, bio prvi moderan političar u tadašnjoj zemlji i šta je to Momir Bulatović znao 1991. godine, a što mnogi nisu.
Prof. Bakić kaže da Jugoslavija ne bi nastala da su velike sile odlučile da Habzburška monarhija nastavi da postoji.
Dijalektika srpsko-nemačkih odnosa
"Sve do polovine 1918. želja saveznika je bila da Habzburška monarhija opstane. Ona je vekovima postojala i bila je neki jemac stabilnosti, a velike sile to vole. Umesto da imate nacionalizme malih nacija koji su stalno izvor nestabilnosti, vi imate jednu veliku kosmopolitsku imperiju koja zapravo pacifikuje prostor. Problem je bio taj što Habzburška monarhija nije pristajala na separatni mir koji bi je odvojio od Nemačke i njenih ciljeva na Balkanu. Nekoliko puta su to saveznici nudili, ali su Habzburzi to odbijali i onda je došla odluka da se Habzburška monarhija rasturi. Trebalo je naći zamene. Šta imati umesto Habzburške monarhije. I onda su nastale Čehoslovačka, Kraljevina SHS, Velika Rumunija - političke zajednice koje bi bile dovoljno velike, a da međusobno sarađuju i da predstavljaju sanitarni kordon - s jedne strane prema boljševicima, a s druge strane prema pobeđenima u Prvom svetskom ratu – Nemačkoj, Mađarskoj...", rekao je prof. Bakić.
Kako je Kraljevina SHS nastala, ističe prof. Bakić, tako je ona u nemačkim nacionalističkim krugovima doživljena kao relativno mala zemlja, mali narod koji se tu nešto prsi i koji "kad tad mora za to da bude kažnjen."
Dolazak Miloševića na vlast
"Od tada nastaje ono što nazivam dijalektika srpsko-nemačkih, ili jugoslovensko-nemačkih odnosa u kratkom 20. veku. Prema britansko-jevrejskom istoričaru Eriku Hobsbaumu kratak 20. vek traje od 1914. do 1991. Kada Kraljevina SHS nastaje, Nemačka je bila pobeđena i ponižena. Onda imamo Drugi svetski rat i 27. mart 1941. kada se odbijaju Hitlerovi zahtevi od strane Kraljevine Jugoslavije, i kao proizvod toga imate napad Trećeg Rajha na Jugoslaviju i njeno razbijanje. I sada vidite – kraj Prvog svetskog rata je nemački poraz i rađanje Kraljevine SHS kao proizvoda srpskih ratnih težnji. Potom imate 1941. kraj Jugoslavije u vreme kada je nacistička Nemačka najjača sila u Evropi. Potom imate 1945. kada je Nemačka podeljena na okupacione zone, a nastaje Socijalistička Jugoslavija. I onda na kraju imate 1988/89. godinu kada se Nemačka ujedinjuje, Berlinski zid je pao, a Jugoslavija dve godine kasnije polako biva razorena", rekao je prof. Bakić.
Govoreći o dolasku Slobodana Miloševića na vlast, prof. Bakić kaže da je on tada predstavljao pravo političko osveženje.
"Vi do tada imate komunističke gerontokrate. Bilo je tužno gledati te kongrese kada ih javno prikažu. Ljudi čitaju već napisane tekstove, najčešće sa teškoćama. I onda se pojavi čovek koji govori jasnim, razgovetnim jezikom, koji govori iz glave, ne mora da čita ono što mu je neko drugi napisao. Milošević je u formalnom smislu, naglašavam – u formalnom smislu, nikako u sadržinskom, bio prvi moderan političar u tadašnjoj Jugoslaviji. On je bio čovek koji je imao odlike modernog političkog ponašanja. Kamera ga voli, ne beži od novinara. Kasnije će se to promeniti, ali u tim prvim danima potpuno je otvoren. I to je bila velika novost. Računali su mnogi naivno da dolazi jedna nova epoha u socijalističkom razvoju. Vrlo brzo se pokazalo da to nije tačno", rekao je prof. Bakić.
Poslednja šansa
On je napomenuo da je poslednja šansa Slobodana Miloševića bio sporazum iz novembra 1991. kada je raspad Jugoslavije trebalo da bude po republičkim granicama.
"Znate, jedno su želje, ali postoje prioriteti. Ako vidite da ne postoje teorijske šanse da obezbedite ono za šta se borite onda morate da štitite narod. Morate da štitite ljude. Plan lorda Karingtona je bio zapravo plan razdvajanja republika. Opet je to razaranje Jugoslavije, da se razumemo, ali su njega podržali svi. I Momir Bulatović, tada predsednik Crne Gore, je potpisao taj plan. A onda se 'predomislio' pred baražnom paljbom RTS-a koja ga je prozivala iz dana u dan kao izdajnika srpstva i Jugoslavije. I on je povukao potpis. Danas svi znamo da je on umro kao Srbin i kao Jugosloven. On je imao najbolje namere i tada je jako dobro video šta će se desiti ako se taj plan odbije. Taj plan je s jedne strane razarao Jugoslaviju po republičkim granicama, ali je s druge strane davao autonomiju Srbima u Hrvatskoj. Omogućavao je Srbima u BiH da žive normalno bez toga da budu ugroženi. I naročito interesantno, sa današnjeg stanovišta, taj plan Kosovo uopšte nije pominjao. Kosovo je bilo unutrašnja stvar Srbije. U tom periodu Milošević postaje neprijatelj Amerike. Sve do tada on je bio zapravo američki čovek", rekao je prof. Jovo Bakić.
Kako su Nemačka i Austrija podržavale secesionizam Hrvatske i Slovenije, o uticaju velikih sila na Balkanu, da li smatra da bi Jugoslavija opstala da se SSSR nije raspao, zbog čega su SAD podržavale Miloševića, šta je bila njegova najveća greška, o igrama u visokoj politici, odnosu mitova i istorijskih činjenica... o svemu ovome u emisiji "LIČNO sa Petrom Latinovićem" govorio je prof. dr Jovo Bakić.
(MONDO)
