REKAO SAM ZORANU: UZMI VOJSKU I NAPADNI CRVENE BERETKE! Ono što mi je rekao o njima me je zapanjilo! ZAR SU TOLIKO JAKI?

Prof. dr Dragoljub Mićunović jedan je od onih političara koga su uvažavali i politički neistomišljenici. Kad kod je imao šta da kaže pažljivo su ga slušali i oni na vlasti ali i oni u opoziciji. U jednom intervjuu za Vreme od pre 10 godina Mićunović je progovorio o susretima i razgovorima koje je imao sa Slobodanom Miloševićem i Zoranom Đinđićem a o kojima se tada nije toliko znalo. Ili se nije znalo uopšte.

Devojka koju je čekao Milošević, a koja je u to vreme bila Mićunovićeva studentkinja bila je Mirjana Marković. Potom se prisetio kako mu je Milošević jednom ispričao kako ga je u to vreme mrzeo iz samo jednog razloga.

"E, profesore, pričao mi je kasnije Milošević, samo da znate kako sam vas tada mrzeo! Napolju hladno, a vi nikako da završite čas. Inače, o vama se u našoj kući može čuti bezbroj anegdota. Zašto ponekad ne dođete, onako neformalno, kod nas na čaj, kao što to rade pravi Englezi? Kada Srbija bude Engleska, doći ću, hvala vam, rekao sam mu", ispričao je tada Mićunović..

Ono što mnogi početkom devedesetih u Srbiji nisu znali, mada nije da se o tome nije pričalo, su pregovori između Miloševića i Đinđića o tome da Đinđić postane predsednik vlade. Bilo je to 1993. godine.

"Zoran je došao i rekao mi da mu je ponuđena funkcija predsednika vlade; to mu je, kaže, ponudio sam Milošević. Nisam bio iznenađen. Podsetio sam ga da je isto to nudio i Ćosiću i Paniću…Znaš kako su prošli, pokušavao sam da ga urazumim. Šta ćeš ti tamo? Imamo jedva trideset poslanika, Milošević njih preko stotinu; nećeš moći ništa da proguraš u Skupštini… Ako se pobuniš i ne sprovodiš njegovu politiku, Milošević će te najuriti kada mu se prohte. Bićeš njegov službenik, ali i saučesnik.

• Neću, neću… Staviću ja njemu nogu u vrata!, bio je uporan.
• Ti stvarno misliš da ćeš uspeti svakoga da prevariš, da si najpametniji na svetu?, pitao sam ga s nevericom.

Pogledao me je zapanjeno. Nikada neću zaboraviti taj pogled.

• Da, mislim!, odgovorio je. Zar i ti o sebi ne misliš da si najpametniji?
• Ne mislim, Zorane, rekao sam. Zato se i bojim za tebe.

Ipak, videlo se da mu nije bilo lako. Njegovi prijatelji pokušali su sa raznim ponudama… Pored toga, Zoran je znao da sam u stranci imao veliki ugled, da su me ljudi voleli. Kada sam podneo ostavku, na kraju govora, neki od njih su čak i plakali. Ustali su i dugo aplaudirali", ispričao je tada Mićunović.

U tom intervjuu, Mićunović se prisetio i razgovora sa Đinđićem pet godina kasnije, skoro pred početak NATO bombardovanja na SRJ.

"Vraćali smo se iz Soluna, sa nekog skupa Pakta stabilnosti jugoistočne Evrope. Bila je 1998, negde pred bombardovanje. Zoran Živković je stigao kolima, Đinđić i ja avionom, preko Budimpešte. Živković je predložio da nas odveze do Niša. Kolebao sam se, ali je Zoran insistirao - Ajde, bre, ne budi dete, ubeđivao me je. Idemo do Niša, pa ćemo pozvati mog vozača da nas odveze do Beograda. Ti si siroma’ čovek, hajde. Doći će ovi moji sa BMW-om. Uglavnom, čim smo seli, počeo je da mi priča šta se događalo te 1994. i ko je sve u tome učestvovao. Nisam mogao da poverujem…Bio sam zapanjen Zoranovom otvorenošću. Pričao je o susretima sa Miloševićem. Milošević je spakovao tim za tvoje rušenje, rekao je. Sve je rađeno preko Milorada Vučelića, mog prijatelja iz mladih dana, Milana Beka, Aleksandra Tijanića, Slobodana Radulovića… Na kraju, Jovica Stanišič me je odveo kod Miloševića", rekao mi je Đinđić.

Pričao je o tom letovanju sa nekima od njih na Krfu, gde je plan dodatno razrađen… Naravno, sve vreme je verovao da će ih preveslati. Mislio je da se sudar sa Slobodanom Miloševićem u tom momentu ne isplati i da će Demokratska stranka, odbije li Miloševićevu ponudu, večito ostati mala, partija bez ikakvog značajnijeg uticaja na politički život Srbije. Mislio sam da ću, ako lukavo uđem u taj savez sa njim, kao premijer uspeti da vodim politiku na svoj način, bez uslovljavanja, rekao mi je. Pričao je i pričao… Nije mogao da se zaustavi. Već smo bili stigli u Beograd, kada me je pozvao da sutra ujutro dođem kod njega u stranku, u Krunsku, da bismo nastavili razgovor. Očigledno, imao je potrebu da se na neki način "ispovedi", prisetio se Mićunović.

Napomenuo je da je prvo odbio Zoranom predlog.

"Nisam mogao, nisam više hteo to da slušam… Ipak, sledećeg jutra sam došao kod njega u Krunsku. Završio je kasno tog popodneva. Rekao mi je da je Miloševićeva ponuda bila – uzmi ili ostavi. Pokušao je da odigra njegovu igru, ali je ubrzo shvatio da ga je prevario. Umesto mesta premijera, ponudili su mu da bude potpredsednik Mirka Marjanovića. Odbio je. Ali je to prihvatio Slobodan Radulović… Iako sam ga dobro poznavao, zapanjila me je Đinđićeva otvorenost sa kojom je govorio o sebi, svojim postupcima i zabludama; taj stepen iskrenosti… Verovao sam mu… Zagrlio sam ga…", ispričao je Mićunović.

Prisetio se u tom intervjuu i onog dana kada su mu javili da je Đinđić ubijen. Bio je to 12. mart 2003. godine.

"Nalazio sam se u svom kabinetu, u Skupštini SRJ. Pozvala me je Biljana, Zoranova sekretarica i rekla da je ispred vlade bila neka pucnjava, da je Zoran ranjen, da su ga odveli u bolnicu… Odmah sam došao u vladu i, zanimljivo, u garažu sam ušao iz Ulice Kneza Miloša. Da je Zoran išao tim putem, ne bi ga ubili. Dakle, sve je bilo namešteno, sve spremno; doslovno su ga doveli na streljanje. Kako i ne bi kada mu je u organizaciji obezbeđenja bio čovek koji je bio Legijin zamenik. Čim sam došao u Vladu, pozvao sam telefonom Tomicu Milosavljevića, ministra zdravlja. Pre nekoliko minuta je konstatovana smrt, rekao mi je. Otišao sam kod Ružice. Tamo su već sedeli Miroslav Mišković i Bogoljub Karić. Onda je došao Zoran Živković. I još neki. Ružica je bila u šoku", ispričao je Mićunović.

Ispričao je i da se dva dana pre atentata čuo sa Đinđićem i da su pričali o Crvenim beretkama.

"Dva dana pre ubistva sam ga pozvao telefonom i pitao ga:

• Da li je tačno da su te Crvene beretke toliko jake? To su mi prethodnog dana ispričali Nebojša Čović i Dušan Mihajlović. E, znaš li ti da oni mogu ovog trenutka da sednu u helikopter – u svojoj bazi imaju čak i helikopter – da dođu ovde, da nas pokupe i da niko nikada ne sazna gde smo?, pitao me je. Bio sam zapanjen.
• Zašto onda nešto ne preduzmeš?, pitao sam ga. Ne moram da te učim: u državi ne mogu da budu dva monopola moći; u suprotnom, imaćeš građanski rat. Da sam na tvom mestu, uzeo bih bataljon vojske, opkolio ih, i dao im deset minuta da izađu napolje sa podignutim rukama… Ako ne izađu, raspalio bih po njima.
• O, pa nisam znao da si tako krvoločan, smejao se. Ali, gde mi je taj bataljon, odakle mi vojska?!
• I bio je u pravu, Koštunica je bio vrhovni komandant vojske. Đinđić je znao da na vojsku nije imao nikakvog uticaja.
• Dobro, predložio sam, uzmi avion, pripreti da ćeš baciti bombu na sedište Crvenih beretki.
• Gde da nađem takvog pilota?, pitao je. Ali, videćemo, valjda ćemo nešto smisliti da to razbijemo iznutra.

Eto, to je bio naš poslednji razgovor. Prethodno smo, otkako je slomio nogu, razgovarali skoro svake večeri. Nije mogao da spava, pa me je pozivao telefonom", ispričao je Mićunović.

Podsećanja radi, Zoran Đinđuć ubijen je 12. marta 2003. godine ispred Vlade Srbije.

BONUS VIDEO

(MONDO)